ВЕЛИКЕ СИЛЕ ХУШКАЈУ БЕОГРАД И СОФИЈУ НА РАТ: Санстефански уговор опсесија Бугарске интелектуалне и војне елите

СРБИЈА И БУГАРСКА су успоставиле дипломатске односе јануара 1879. године, и живеле су у релативном миру све до 1883. године.

Краљ Милан, са ађутантом Миланом Лукићем, у рат са Бугарском ушао је охоло, Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

Међутим, те године, после пропасти Тимочке побуне, коју су огорчени противници режима, радикали, подигли против краља Милана, део вођа устаника, на челу са Николом Пашићем, склонио се у Бугарску. Из Бугарске су водили пропаганду против краља и припремали побуне у земљи. Наредне године дошло је до отварања  ‘’бреговског питања’’, када је Бугарска захтевала измену границе код Брегова на Тимоку, јер је река променила ток. Ово је питање било повезано са емигрантским. Дошло је до прекида дипломатских односа, а умешале су се и велике силе. Русија подржала Бугарску, а Аустроугарска Србију. Када је септембра 1885. године у Бугарској дошло до  Пловдивског преврата, односно до уједињења Источне Румелије са Кнежевном Бугарском, за краља Милана је то био доказ о стварању ‘’велике Бугарске’’, што је довело до српско-бугарског рата који је започела Србија, охрабрена држањем Беча, под изговором да је уједињењем Бугара поремећена равнотежа на Балкану, и да су прекршене одлуке Берлинског конгреса. Србија је у тај сукоб ушла охоло, потцењујући Бугарe (називани су ‘’покорним повртарима’’), док је краљ свој поход називао ‘’шетњом до Софије’’. Само делимично спремна и демотивисана српска војска доживела је страховит пораза од мотивисане и дисциплиноване бугарске народне војске код Сливнице близу Софије (4-7. новембра 1885. године). Бугари су напредовали све до Пирота. Само на интервенцију Аустроугарске, Бугарска је пристала на примирије. После рата су обновљени дипломатски односи, чиме је Србија признала чин уједињења Бугарске. Ипак, српско-бугарски рат заузео је кључно место у колективном памћењу и националној свести Бугара. У њиховом историјском наративу, Србија је овим чином „забила нож у леђаˮ Бугарској.

Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

ПОЧЕТКОМ 80-их  ГОДИНА 19. века на хоризонту српско-бугарских односа појављује се нови проблем – македонско питање, односно питање утицаја у Македонији, за коју ће се између балканских држава повести „ратˮ просветно-културним, дипломатским и пропагандним, али и политичко-револуционарним средствима. Македонија је за балканске земље, али и велике силe, имала изузетан стратешки и економски значај, јер је омогућавала контролу над коридором дуж моравске и вардарске долине, који води из Средње Европе у Средоземље. Србија је питање Македоније повезивала са питањем уједињења Бугарске (после уједињења, у Београду су сматрали да је следећи циљ Бугарске припајање Македоније, што се није смело дозволити, јер би тиме био онемогућен српски излаз на отворено море преко Солуна). Један од чланова новоформираног тајног одбора за пропагандно деловање у Македонији и Старој Србији Матија Бан сачинио је посебан документ у коме је историјски, статистички и етнографски доказивао право Србије на Македонију, а за границу српског и бугарског утицаја одредио је вододелницу река Струме и Месте. Председник српске владе, искусни дипломата и државник Јован Ристић, предлагао је бугарском кнезу Александру Батенбергу, који је посетио Београд, заједнички рад на сузбијању грчког утицаја, и поделу сфера културних утицаја Србије и Бугарске, али Бугарска није била заинтересована. Она се званично залагала за аутономију Македоније у њеним географским и етнографским границама (дакле, сва три дела – егејски, пирински и вардарски).

* * * * * * * * * *

Бугаризација словенског становништва у Македонији

СРБИЈА ЈЕ ИНТЕНЗИВИРАЛА пропагандни рад 1880-их година. Председник владе Милутин Гарашанин Бугарску је означио као највећег непријатеља Србије управо због њене пропаганде. Гарашанин је отишао толико далеко да је сматрао неопходним да Бугарска нестане како би се на Балкану одржала равнотежа. За своје пропагандне активности у Македонији, Бугарска је у својим рукама имала моћно оружје – своју црквену организацију, тзв. Бугарску егзархију, створену 1870. године, уз подршку Русије. Егзархија је постала главни инструмент бугаризације словенског становништва у Македонији, која је била под њеном јурисдикцијом.

Почетком 20. века сукоб просветних и црквених пропаганди све више прераста у отворени рат наоружаних чета, опреманих и убациваних из суседних држава. Још 1893. године створена је Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација (ВМОРО). У Бугарској је 1895. године македонска емиграција формирала тзв. Врховни комитет (‘’Спољашња организација’’), иза кога су стајали бугарски војни кругови и кнез Фердинанд, а који је тежио прикључењу Македоније Бугарској. Под његовим утицајем дошло је до Илинденског устанка 1903. године, који је избио у крушевском крају, и у коме је учествовало око 26.000 људи.

Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

Бугарска је прва кренула са пропагандном и четничком акцијом. Према турској статистици, 1907. године у Македонији је деловало 110 бугарских, 80 грчких, 30 српских и 8 румунских чета. Први српски четнички комитет настао је 1902. године као приватна иницијатива, а прве српске чете организоване су 1904. године. Чете су организоване од стране Народног одбора у Београду, одбора у Врању, и пододбора у Лесковцу и Нишу.

НА ТЕРЕНУ, У ОБЛАСТИ Скопља и Битоља, формирана је организација ˮСрпска одбрана„. У Београду, Врању, Нишу и Лесковцу српски официри обучавали су чете за деловање у Македонији. У периоду од 1905. до 1908. године вођене су жестоке борбе између српских и бугарских чета на терену.

Почетком 20. века, нарочито после Мајског преврата 1903. године, положај Србије постаје све тежи. Она се све више ослањала на Русију, јер се нашла на удару немачке и аустроугарске политике „продора на Истокˮ. Србији је био неопходан споразум са Бугарском ради отпора Аустроугарској, док се  Бугарска осећала угроженом од стране Турске. У Македонији је Србија Бугарској била прихватљивија од јаког противника каква је била Аустроугарска. Ова обострана страховања натерала су две државе на ближе политичке и економске везе. После дужих преговора марта 1904. године склопљена су два споразума.

Првим уговором државе су зајемичиле једна другој безбедност и неповредивост у случају напада треће стране, као и узајамну помоћ ако нека велика сила покуша да окупира део Балкана. Други уговор био је економске природе, и односио се на извоз пољопривредних производа и обједињавање привредног подручија. Основе постављене у овом уговору разрађене су Уговором о царинском савезу из 1905. године. Овај уговор је, међутим, остао мртво слово на папиру због велике привредне зависности Србије од Аустроугарске (што је наредне  године довело до Царинског рата). Што се Македоније тиче, Бугарска је признала српске интересе у Македонији, док је Србија начелно пристала на аутономију Македоније уз одређене услове.

* * * * * * * * * *

Наличје Балканских ратова: од савезништва до непријатељства

ПОСЛЕ АНЕКСИЈЕ Босне и Херцеговине коју је 1908. године извршила Аустроугарска, што је у Србији доживљено као тежак пораз, питање балканског савеза и придобијање Бугарске, за Србију постаје питање опстанка. У Београду су знали да би аустријско-бугарски споразум значио вероватни крај независности Србије. За идеју балканског савеза Србија је затражила и добила подршку Русије, која је у томе видела начин супростављања немачко-аустроугарским плановима.

Долазак на власт у Бугарској Ивана Гешова 1911. године, који је био присталица балканског споразума, као и почетак италијанско-турског рата, убрзали су стварање балканског савеза.

Од јесени 1911. године вођени су тајни разговори између Србије и Бугарске око начина решавања питања Македоније. Оно је било олакшано одлуком Србије, коју је заступао тадашњи председник владе Милован Миловановић, да своје стратешке амбиције усмери ка Јадранском мору, преко територије Албаније, а не ка Солуну. Према постигнитом договору, Македонија је била подељена на следећи начин: Србији је припала „неспорна зонаˮ на северу и западно од Шар-планине; Бугарској је припала „неспорна зонаˮ источно од Родопа и реке Струме; за средишњу област („спорна зонаˮ), која се налазила између „неспорних зонаˮ, предвиђена је аутономија, или, уколико се она не би могла остварити, подела. У том случају, Србија се одрекла делова преко „линије разграничењаˮ које се дијагонално пружала од Криве Паланке до Охрида, док се Бугарска обавезала да прихвати ову линију, уколико се руски цар, који је одређен за арбитра, сложи са њом.

Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

ОБЕ СТРАНЕ су се обавезале да прихвате ону линију разграничења коју предложи руски цар. Фебруара 1912. године потписан је српско-бугарски уговор о савезу, а маја исте године и војни споразум. Пошто су и друге балканске савезнице (Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора) потписале међусобне споразуме, рат је почео октобра 1912. године. Завршен је брзим поразом Турске.

Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

До новог српско-бугарског сукоба дошло је када је Србија одбила да преда Бугарској  уговором одређену територију у Македонији, коју је војно запосела. Разлог је био тај што је Србија, због ултиматума Аустроугарске, била приморана да се повуче са јадранске обале. Фебруара 1913. године српска влада је од Софије затражила измену уговора о савезу, наводећи следеће разлоге: 1) Бугарска је била обавезна да помогне са 200.000 војника у случају сукоба са Аустроугарском, а Србија се морала повући због ултиматума Беча; 2) Бугарска, супротно уговору, није учествовала у ослобађању Македоније, док је Србија учестовала у ослобађању Једрена, иако није била обавезна. Бугарска је одбила да разговара о изменама уговора. Руска иницијатива за измирење је пропала. Бугарска је, преценивши своју снагу и без дипломатске подршке рату, наредила изненадни напад на српску војску на Брегалници 29. јуна 1913. године. Претрпела је озбиљан пораз. У рат против Бугарске убрзо су ушле Грчка и Црна Гора, али и Румунија и Турска. Мир је потписан у Букурешту 10. августа 1913. године. Србија је задржала све територије које је војно запосела 1912. године, док је Бугарска изгубила готово све што је добила у савезничком рату против Турске.

* * * * * * * * * *

Први светски рат велика шанса за војнички реванш Србији

ПОРАЗ У ДРУГОМ балканском рату у Бугарској је пробудио тежњу за осветом и реваншом. Као последица пораза, владу су формирале прогерманске снаге на челу са Василом Радославовим, које су се залагале за војну варијанту реванша. Ратоборна бугарска елита је у Првом светском рату видела шансу за жељени реванш против Србије. До јесени 1915. године Бугарска је била неутрална, иако је још августа 1914. године са Централним силама постигла споразум о савезу којим су јој обећани делови Србије, али је одбила да га потпише, јер је, између других разлога, чекала и да Аустроугарска војно порази Србију.

Због свог географског положаја, Бугарска је постала стратешки важна како за Антанту, тако и за Централне силе, па су јој са обе стране нуђене територијалне компензације. Антанта их је нудила на рачун Србије (у Македонији), којој је нудила компензације на западној страни, али је Србија одбијала да се сагласи, иако је била спремна на неке мање уступке. Централне силе су биле издашније и извршиле притисак и на Турску да изађе у сусрет бугарским  захтевима.

Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

После преговора, у којима је Бугарска износила своје астрономске претензије (једна од њих била је и уједињење са Албанијом), септембра 1915. године постигнут је формални споразум између Бугарске и Централних сила, по којем је Бугарска добила целу Македонију, али и простране делове предкумановске Србије (у границама пре 1912. године) у Понишављу и Поморављу. Иако су ратна дејства против Србије почела раније, Фердинанд Кобуршки, који је изјављивао да је сврха његовог живота уништење Србије, 14. октобра 1915. године објавио је рат Србији.

ПОСЛЕ НЕМАЧКО-аустроугарско-бугарске офанзиве на јесен 1915. године, Србија је морала да одступи. Војска, влада, краљ и део народа повукли су се у Грчку. Бугарска је својим нападом онемогућила планирано одступање долином Мораве и Вардара, што је српску војску приморало на мучно повлачење преко Албаније. Постојали су различити планови о судбини Србије: од потпуног уништиења и брисања са политичке карте Европе, до остављања неких незнатних делова који би чинили будућу марионетску творевину  подређену Бечу. Бугарска се залагала за прву опцију. Док је трајало страховито повлачење Срба преко албанских гудура окованих снегом и ледом, Бугарска је окупирала делове које је добила споразумом са Централним силама.

Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

Бугарска окупациона управа у Србији била је организована у две области: Моравску војно-инспекцијску област, која је обухватала крајеве Србије у границама пре 1912. године, са седиштем у Нишу; и Македонску војно-инспекцијску област са седиштем у Скопљу, која је обухватала Македонију и делове Косова и Метохије под бугарском окупацијом. Без претеривања се може рећи да су бугарска окупација и трагедија српског народа под њом задали завршни ударац, и нанели непоправљиву штету српско-бугарским односима, који ће се дуго потом развијати у сенци међусобних оптуживања и обостране нетрпељивости. 

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПОБУЊЕНИЧКО И УСТАНИЧКО ПОРЕКЛО СПЦ: Улога Српске цркве у устанку 1941. мења слику о том догађају

11. 12. 2024. у 10:00

Друштво

0 0

РАДИКАЛНИ КРИТИЧАР НАЦИЗМА: Одговор на лажи Титових следбеника и Другосрбијанаца

27. 11. 2024. у 15:00

Друштво

0 2

СРПСКА ЦРКВА КИЧМА НАЦИЈЕ: За нацисте владика Николај био идеолошки и политички противник

27. 11. 2024. у 16:00

Друштво

0 0

ЗБОГ КОНКОРДАТА ВЛАДИКА ДИЖЕ СРБИЈУ НА НОГЕ: Излив народног беса због споразума државе и Ватикана

27. 11. 2024. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације