ВРЕМЕ КАДА ЈЕ СУВEРЕНО ВЛАДАЛО ПРАВО ЈАЧЕГ: Непостојање државе и потреба за нагонским задовољaвањем правде

ТРАДИЦИОНАЛНА правна историја XIX и XX века истицала је да је крвна освета, у функцији колективног и индивидуалног суда, резултат друштвених прилика и начина живота и да је као таква примитивни ниво људске менталне, друштвене и правне еволуције.

Валтазар Богишић је сакупљао грађу о патријархалним условима живота Црне Горе, Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Њено постојање је у директној узрочној вези са непостојањем државе која не може да обезбеди правну сигурност грађана, стабилан правни поредак а исто тако и судство које би гарантовало да ће свако кршење закона бити и кажњено. Стога је, крвна освета била једини или алтернативни начин задовољења правде, али и заштите од насиља. Јер, у време када је суверено владало право јачега, и појединац и заједница којој припада, имали су онолико права и слобода колико су могли одбранити или преотети од другога. То потврђује и она стара кавкаска изрека: “Тамо где нема суда има освете “.

Крвна освета, као обичај, била је присутна у разним друштвеним заједницама, посебно у старим облицима друштвеног уређења (братство, племе и сл). Примењивала се у случајевима освете за тешке увреде, намерна рањавања или убиства припадника једног братства или племена од стране другог. Поред тога, крвна освета је била апсолутна за неке деликте који се нису могли решити другим путем — нарочито намерно убиство, прељуба, силовање, јавна увреда и сл. У таквим случајевима, сви чланови братства или племена, а нарочито ужа породица, били су дужни да се освете извршитељу или припаднику његовог братства или племена. Овај обичај је у средњем веку био уобичајен у целој Европи. Данас се среће на Кавказу, Сицилији, Корзици, међу шкотским клановима, а на простору Балкана најдуже се задржао у Црној Гори и Албанији, где се и данас среће као рецидив прошлости.

(Још је 1851. године немачки путописац Јохан Кохл приметио да су Црногорци очували традицију крвне освете, али и да су свесни последица које је она доносила. Нагласио је да је обичај крвне освете присутан у свим племенским заједницама у којима државна власт и судови нису развијени, па сами обичаји регулишу односе у заједници и чине суштину њеног правосудног система. У зависности од степена увреде, постојала је обавеза плаћања крви, као и решавање спора без проливања крви. То је доводило до помирења које је регулисано посебним правилима и обичајима.)

КРВНА ОСВЕТА, као стање конфликта, које произилази из непријатељства могла је трајати десетинама година и преносити се са генерације на генерацију. Она је настала када кривица која је изазвала конфлит није на одговарајући, пре свега, частан начин разрешена или када је насилан одговор на повреду (нарочито убиство) прихватљивији од новчане надокнаде. Да би се крвна освета прекинула практиковао се тзв. умир, односно обичај да се према утврђеној процедури и договору преда породици убијеног одштета у новцу или натури.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

У многим племенским друштвима, заједница чији је члан убијен има право и дужност да потражи задовољење правде тако што би се убио извршилац или други члан његове заједнице. При томе, жене се не убијају никада, осим случајно, а, такође је правило да се деца не убијају, мада је имало примера да су појединци убили и дете.  Чак и да жена изврши убиство, не би њу убили “него ће јој убити брата, мужа или ко јој је најближи и најмилији. Кад знају да јој је муж мрзак, никако јој га убити неће ”. Ако осветник не може убити крвника (тј. извршиоца) настојаће да убије што може бољега  (мада је правило “глава за главу”). То показује сав значај вредоносног кодекса у патријархалним условима живота Црне Горе. Наиме, из једног одговора из Богишићеве анкете, који се односи на крвну освету, а тиче се ко је све био подложан освети, да се закључити да уколико је убица “рђица која је убила доброг човека” онда осветник не треба њега да убије, него да тражи бољега човека од његове куће или племена.  Такође, треба додати да деца већ од 12-13 година нису била ослобођена од крвне освете, јер је важило правило да они могу носити пушку и учествовати у борби.

* * * * * * * * * *

Обичај у коме је, свесно и несвесно,  падало и старо и младо

ТРАГОВИ КРВНЕ освете, усмерени на животе и имовину, постојали су у Црној Гори и Северној Албанији и до средине XIX века. Валтазар Богишић наводи да је тек књаз Данило почео оштрије поступати да би се искоренио тај обичај. У првим годинама власти то није могао, јер је био окупиран ратом са Турцима, али се касније озбиљно суочио са тим злом и огласио да се нико не може светити, на своју руку, него ће то чинити књаз.

Крвна освета у првобитно време била је несразмерна, често је била без мере и циља, више нагонска него разумска. “У тим борбама – пише Илија Јелић - падало је и старо и младо, мушко и женско, свјесно и несвјесно - ријечју све што се притивничко зове и што непријатељу шака падне: дјеца су му убијана, жене одвођене, дјевојке отимане, стока пљачкана, куће паљене, чесме и бунари кварени,усјеви уништавани и сваковрсне друге несреће наношене ”.

Касније су погубне последице несразмерне освете ублажаване применом начела пропорционалности и сразмерности, па је успостављен принцип талиона, који је у свом изворном облику формулисан још у “Старом завету” и који гласи: “Ако ли се догоди смрт, тада ћеш узети живот за живот, око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу, ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу”. То значи, ако је дошло до повреде и ако није за њу (према тадашњој пракси 30 календарских дана) добијена одштета (новчана или материјална) онда оштећени има право на реталијацију, то јест талион.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

На овај начин, друштвена заједница је реаговала претњом судским деловањем против оних који не би позитивно одреаговали на начело талиона. Они који се и даље желе несразмерно светити упозорени су како ће их друштво оштро казнити за учињена недела. У Црној Гори, по разултатима анкете Валтазара Богишића, освета је понекад била “неједнака и неуједначена”. Наиме, Богишић каже: “Кад се сам светио, није се ту мјерило око за око, а рука за руку, него да му је украо 10 коза, ја бих њему 20, ако можем, али и више, ако ми запали стог, ја ћу њему 5 стогова или може бити и кућу, ако ми је кога ранио, ја ћу њега убити, само ако могнем“.

СУШТИНА ТАЛИОНА је била да успостави одређено правило, тзв. одмерене освете која успоставља принцип природне правде. Јер, принцип освете је подразумевао осветољубивост, ирационалност и ширење сукоба због чега су сукоби и конфликти трајали дуже време. Принцип талиона, односно одмереног узвраћања, омогућавао је да се успостави рационалност у поступању после повреде појединца и да поступци колектива не постану ирационални.

Крвна освета у функцији вршења судске власти, временом се све више индивидуализује, тако што се на нането зло узвраћа реципрочно, дакле на исти начин, или освети подлеже само кривац, а не и чланови његове породице или племена.

Поред освете, и паралелно са њом, постојала је и компензиција, или у Црној Гори умир, али не и за убиство јер се оно увек мора казнити смрћу, пошто Стари завет прописује: “Не узимајте откупе за крвника, него нека се погуби”. Тако, осветник као судија и егзекутор сме узети само један живот, не и више, јер у противном и сам подлеже смртној казни коју на правном плану персонификује освета коју ће над њим извршити оштећена породица или племе.

Закон талиона, иначе, у свом изворном облику представља строгу сразмеру између наглашеног и узвраћеног зла. Касније, стриктна примена талиона, како је дат у Старом завету, ублажава се на случајеве умишљених убистава и тешких телесних повреда, а за остале кривице се примењује компензација која се плаћа оштећеној породици. Дакле, можемо закључити да временом код крвне освете чији је циљ уништавање имовине непријатеља заступљена је нека сразмера између нападнутог добра и штете која се чини на име отклањања последица те повреде.

* * * * * * * * * *

Освета се сматрала светом обавезом и неписаним законом

КАДА СЕ ГОВОРИ о крвној освети, као систему дељења правде мора се истаћи да је он прошао кроз три развојне фазе: примитивни, приватно судски и чисто судски талион. У првој фази, оштећени или његова родбина сами су одлучивали и одређивали какво ће и колико зло нанети кривцу или његовој родбини. У другој фази постојао је “неки” судија или неки судијски орган који као непристрасан фактор одређује право оштећеног на освету, али сразмерно величини нанесеног зла. Пошто би одредио који је тај степен зла потребан да би оштећени или његова породица узвратила на учињено зло, породица оштећеног или оштећени има право да изврши и реализује казну. Чисто судски  талион је последњи појавни облик извршења освете. Састојао се у томе што је суд утврђивао право на освету, одмеравао степен одмазде и освету извршавао преко посебних особа. Према томе, учешће судија при примени талиона било је потребно да би се спречила оштећена страна да “сама” одређује величину и обим казне, а уз то и да је сама извршава. У том случају не би се могло говорити о сразмери између нанесене повреде и узвраћене одмазде. (Трагове судског талиона у Црној Гори можемо пронаћи у облику “шароњања”, тј. наношење кривцу ране на истом месту и у истој величини на којем је повређен онај који се свети.)

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Међутим, судски талион у Црној Гори временом је прешао у своју супротност. Све се мање поштовао принцип сразмерности јер како се говорило “рука нема теразије”. То је рађало отпор што је за резултат имало нови ланац освета. Тако је, како оправдано закључује Илија Јелић, освета рађала нову освету, док најзад не би дошло до крвних размирица између самих заједница (братстава и племена) којима су закрвљене породице припадале. Тиме се угрожавао не само унутрашње ред друштвене заједнице него се у питање доводио и њен опстанак. Због свега тога, друштвена заједница била је принуђена да, у циљу свог опстанка, укине талион и на тај начин искључи свако учешће приватних лица у кривичном поступку. Свакако, то није било могуће урадити за кратко време, па је и поред дефинитивне забране редовне освете, она ипак вршена, јер се није могао преко ноћи декретима изменити менталитет чланова друштвене заједнице, сродничка осећања и солидарност између њих.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

МЕЂУ НАУЧНИЦИМА, од најстаријих времена па до данас, истиче се више разлога и мотива који су покретали крвну освету и који стоје у њеној егзистенцијалној суштини. То је била, пре свега, манифестација самоодржања заснована на потреби заштите заједнице, њеног поретка и њених религијских и етичких схватања. Освета се сматрала светом обавезом и неписаним законом. Предуслов за освету је постојање сукоба, односно свађе између појединаца и групе којој припадају. У Старој Црној Гори (све до доношења Закона Петра I, 1796. и 1803. год.) освета је била искључиво начин “личног” поступања, јер није било ни закона ни ауторитивне судске власти која би спроводила у живот своје законе. Због опште правне несигурности, појединци, братства, племена или нахије били су принуђени да се свете за почињене злочине од стране припадника, супростављених појединаца или социјалних група. Зато је оправдан закључак Вука Караџића о узрочно последичној вези између непостојања државне власти и освете. Како он каже, у Црној Гори нема никакве власти која би штитила од насиља и неправде па је свак остављен сам себи и зато је крвна освета постала света дужност. При томе, не само најближи сродници, већ читава села, племена и нахије осећају дужност да се не могу одрећи освете за убиство или увреду свога човека. Ако неко из једне нахије убије некога из друге, нахија убијеног човека каже: “Та нам нахија дугује једну главу и тај ће дуг несумњиво платити”. Исто је кад се у једној нахији деси убиство између два племена, а исто тако између два села истог племена и између породица истог села, све до најближих сродника. Тако, нпр. ако би један од два брата убио свога оца, други би био дужан да смрт свога оца освети на рођеном брату. Такав дуг мора се платити макар и после 100 година.

* * * * * * * * * *

Глава породице на самрти остављао аманет за одмазду

РОЂАЦИ ИМАЈУ обичај да крваве хаљине убијеног чувају и износе их пред своје да бих подстицали на освету. Ово нарочито чине мајке малолетне деце да им кад одрасту покажу.

Многе су приче и анегдоте испричане о многим случајевима да старешина породице оставља као аманет извршење освете. Ако неко из једне општине убије неког из друге у трећој општини, општина убијеног “ступа” у крв не само са другом него и трећом општином што је допустила да се на њеној територији убиство изврши. При освети кривац се много не тражи већ први на којег се наиђе из те нахије, племена, села или породице мора да плати.
Освета, при томе, не сме бити мања од увреде. Уколико је она већа, онда је већа и част осветника. Ако је кривац некакав “мање познат” човек на њега се освета не врши већ се тражи нека угледна личност. Истина, постоји и стари закон да се освета не врши ако се неко ухвати у крађи и буде убијен, али се некада ни то не поштује, већ се обично свети и највећи “зликовац и најзначајнија личност као да је у питању какав сердар и најчеститији поп”. Често се, нажалост, дешавало да када овако неки човек падне као жртва освете, његови теже да га освете, и опет се иде даље у ланцу освете. Зато су се нека племена и нахије, села и породице, годинама налазила у завади, које су некад прелазиле у прави мали “грађански рат”.

Освета на простору Црне Горе, како смо већ приметили, настала је као резултат непостојања правне државе и правне сигурности грађана, па они штитећи се од насиља, или узвраћајући на њега прибегавају освети. Освета се вршила по одређеним правилима и остављала се у аманет.  (Има много случајева да глава породице на самрти оставља као аманет извршење освете. Такође, у случају убиства из “нехата” односно “гријехом” старешине породице би рекао другим члановима да није било намерно, како би се помирили, а не светили.)

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

КАДА СЕ ДОНЕСЕ одлука да се крвнику пресуди вршио се избор онога ко треба да се свети и прво су то били отац, син а тек касније неко из шире породице до десетог паса.  Уколико убијени није имао крвних, тазбинских или духовних сродника (побратимство и кумство је обавезивало на освету као и најближе сродство) освету је вршило племе, односно појединац кога оно одреди или се добровољно јави. Тако, нпр. у једној Богишићевој анкети на питање ко је дужан светити убиство и имали неки ред међу рођацима убијеног, испитаници одговарају да прво свети најближи у роду убијеног, а ако је он недорастао за оружје, тада ће га светити неко други из куће, или ако га у кући нема, онда неко из братства.  Било је случајева да су осветници пуцали на оне који им дугују крв по неколико пута и нису их погодили. Тада су им “опраштали” крв јер су веровали да их Бог брани и прашта убицама.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Крвна освета је имала и функцију кривичне санкције. Наиме, како је претходно речено, поступак извршења се морао препустити индивидуалном или колективном осветнику - најчешће блиском сроднику или групи која ће “пресуду” извршити. Донесена одлука да се неко убије из мотива освете имала је ефекат само ако се изврши, а ако се донесе и не изврши значило је компромитацију породице, братства, племена и нахије.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПОБУЊЕНИЧКО И УСТАНИЧКО ПОРЕКЛО СПЦ: Улога Српске цркве у устанку 1941. мења слику о том догађају

11. 12. 2024. у 10:00

Друштво

0 0

РАДИКАЛНИ КРИТИЧАР НАЦИЗМА: Одговор на лажи Титових следбеника и Другосрбијанаца

27. 11. 2024. у 15:00

Друштво

0 1

ВРХ ПИРАМИДЕ ПРАВДЕ И ПРАВИЧНОСТИ: Валтазар Богишић и Марко Миљанов узидани у темељ наше културе

17. 12. 2024. у 08:00

Друштво

0 2

ОРУЖЈЕ УБИЈЕНОГ НИЈЕ СЕ СМЕЛО ОДУЗИМАТИ: Крвопролића су била забрањена у цркви и другим светим местима

17. 12. 2024. у 09:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације