СРПСКА ЦРКВА КИЧМА НАЦИЈЕ: За нацисте владика Николај био идеолошки и политички противник

ВЕЋ 23. априла 1941. патријарха Гаврила, који је одбио да напусти земљу, Немци хапсе у Острогу и затварају га у манастир Раковицу у Београду.

Немци хапсе 23. априла 1941. патријарха Гаврила у Острогу, Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

Усташе на територији НДХ хапсе и убијају српске владике (Петра дабробосанског, Платона бањалучког, Саву  горњокарловачког, а митрополит загребачки Доситеј, после злостављања од кога је изгубио душевно здравље, бива протеран у Београд, као и епископ мостарски Николај и епископ тузлански Нектарије.

Мусолинијеви фашисти интернирају у Италију великог пријатеља владике Николаја, Иринеја, епископа далматинског.  Бугари из Македоније протерују митрополита Јосифа и владику Викентија, а Шиптари хапсе и интернирају владику рашко–призренског Серафима.

Епископ Николај је одмах био на удару Немаца. Саслушавали су га, а затим конфинирали у манастир Љубостињу, где ће остати до краја 1942. године. Године 1941, приликом борби за Краљево, дошло је до немачког бомбардовања Жиче, која је тешко оштећена. Страдање народа, на све могуће начине, постаје страшно... Владика покушава да увери Немце да не треба да стрељају Србе у Краљеву, али му то не полази за руком.

КРАЈЕМ 1942. владику Николаја одвели су нацисти, скупа са његовим синовцем, Јованом, јеромонахом Василијем (Костићем), и љубостињским послушником Живорадом Васићем, у манастир Војловицу код Панчева. Томе је претходило недело комунистичког агента, Мише Брашића, који је био новинар „Времена“ и чак референт за штампу патријарха Варнаве, који је Немцима доставио да Николај, наводно,  у Љубостињи има радио-станицу, којом одржава везу са Дражом и владом у Лондону, после чега су нацисти решили да га што више изолују.  Сместили су га у Војловицу, где је робијао са патријархом Гаврилом.

Немци патријарха Гаврила и владику Николаја одводе у Дахау, па у Беч, па у бању Шлирзе, једну од испостава Дахауа, где их ослобађају, тек 1945, америчке трупе.

НАЦИСТИ су Светог Николаја охридског и жичког сматрали својим опасним непријатељем, па су га тако и посматрали. Њихове обавештајне службе ставиле су га под  присмотру и о њему редовно писале и надлежнима достављале извештаје (које је, у свом тексту „Немачки поглед кроз тамнички прозор / Свети владика Николај у документима немачке службе безбедности, систематизовао Радован Пилиповић).

Немачки  обавештајци интересовали су се за стварну улогу српских архијереја у припреми пуча 27. марта. Патријарх Гаврило Дожић и епископ жички Николај Велимировић су саслушавани од стране официра Гестапоа 16. јуна и 17. јула 1941. године. Извештаји са ових саслушања послати су у Берлин. Патријарх Гаврило је ухапшен 23. априла у манастиру Острог, а 1. маја је доведен у манастир Раковицу. Владика Николај Велимировић је био хапшен 28. августа 1941. године у Крушевцу, од стране немачке фелджандармерије, али је након једнодневног притвора пуштен на слободу. Убрзо је интерниран у манастир Љубостињу. Идеја да се премести из Љубостиње у неки манастир близу Београда родила се у разговору вођеном 15. децембра између државног саветника Харалда Турнера и посланика Феликса Бенцлера. Тада је „државни саветник др Турнер саопштио надаље, да би епикоп Николај имао бити смештен у једном православном манастиру у близини Београда”. О пребацивању у Војловицу сведочи једна службена белешка од 18. децембра 1942. године. Из ње се види да је владика у манастир код Панчева интерниран 16. децембра исте године заједно са др Василијем Костићем, Јованом Велимировићем и манастирским послушником Живорадом Васићем. Као енглески агент поред владике Николаја са немачке стране био је сматран и епископ Иринеј Ћорђевић. Захваљујући хрватском достављању он је ухапшен 8. новембра 1941. године. Интерниран је у Италију, а све до  1943. (капитулација фашистичке Италије) био је заточен у близини Фиренце.

* * * * * * * * * *

Рат против Немачке је био одбрана хришћанства

НЕМАЧКА СЛУЖБА безбедности имала је стручњаке који су се бавили питањем Српске православне цркве. Након успостављања потпуне немачке власти у Србији у Управи безбедности била је формирана посебна рефература задужена за прикупљање података о Српској цркви. То је била рефература III F, а њен референт је био 38 поручник Георг Мајер.

Он се овим послом бавио све до немачког повлачења из Београда, и то са типичним немачким начином приступања проблемима, предано и тачно. Једна његова службена белешка од 22. августа 1941. године започиње реченицом: „Православна црква Србије била је одувек кичма српске нације”.

Немци су свакако знали за контакте и везе које је Српска православна црква имала са Англиканцима. Епископ гибралтарски Бакстон је 1940. године посетио Краљевину Југославију. У Жичи је разговарао са патријархом Гаврилом и владиком Николајем. Тада је рекао да је рат против Немачке „одбрана хришћанства”.

Владика је тешко подносио скучени начин живота који му је био наметнут интернацијом. Притискала га је и свенародна патња, братоубилачки грађански рат и велико страдање српског народа у Босни и Крајини од Павелићевог режима. Једна од званица са владикине славе Никољдана, прослављене скромно у Љубостињи, изјавила је 31. децембра 1941. године, да је „епископ Николај болестан, разболео се од живаца због немачког бомбардовања и рушења манастира Жиче и да врло нерадо прима посете јер га то подсећа на манастир Жичу. О тежини сужањства сведочи и службена белешка , поручника Георга Мајера о посети владики 29. јуна 1943. године. Он је записао да је владика „у врло тешком душевном психолошком стању.” Неретко је и стража била груба према заточеном архијереју: „жалио се на поступак стражара Хoрвата и на поступак агента Живковића“.

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

МИХАИЛО ОЛЋАН, припадник „Збора” и министар индустрије и трговине у Недићевој влади, покушао је у децембру 1941. године да од владике Николаја издејствује подршку Влади народног спаса. Владикин став по немачком извештају био је: „Немци имају све, али немају душу. Он хоће да спасава што се може спасти, да проповеда против комуниста, али не и да помаже владу Недића.“

Извештај капетана Шолдера из окружне команде Крушевац од 19. марта 1942. године даје уравнотежену и најтачнију слику о светом владики у току прве године рата: „Он је уздржан и потпуно је погрешно мишљење што се на њега сумња као на завереника. Исто тако било би погрешно мислити да је он пријатељ Немаца. Он је српски националиста који уме да добро оцени прилике и да се према њима управља у својим речима и у своме држању”.

Вест о посети Београду евенгелистичког епископа из Берлина Теодора Хекела  у марту 1942. године дошла је и до владике Николаја. Владика је желео да предочи немачким протестантима страдање Српске цркве од хрватског римокатоличког клерофашизма. Из извештаја 88 обершарфирера Ханса Бока од 21. марта 1942. године о обиласку Љубостиње дознајемо: „Николај је изразио жаљење што не може углавити састанак са изаслаником немачке евангелистичке цркве др Хекелом. Он је молио да се саопшти др Хекелу да има обавештења да су два епископа и то митрополит Петар из Сарајева и епископ Сава из Карловаца убијени, јер су били у логору.”

У годинама Другог светског рата владика Николај Велимировић је био немачки идеолошки и политички противник. Немцима је добро била позната његова улога у догађајима везаним за пуч 27. марта. Војно-окупациони режим је управо из тих разлога за владику Николаја одредио интернацију и строго је контролисано његово иступање у јавности.

* * * * * * * * * *

Безбожник целива руку краљици „бранитељки вере“

НИКОЛАЈ је свим срцем био на страни Југословенске војске у отаџбини – као монархиста, легитимиста и родољуб, и као поштовалац личних врлина ђенерала Михаиловића. Он је и у емиграцији наставио да се бори за истину о ђенералу и његовој борби. Приликом свог сусрета са англиканским бискупом Џорџом Белом, 16. новембра 1945, Николај га је обавестио о свом ставу према Михаиловићу и комунистима: „Питао сам га за Михаиловића – да ли сам био у праву кад сам га похвалио 1941. (он је знао за ту моју беседу)? Да, рекао ми је он, нема ничег што би се могло одбацити: хвалите га и сада, с правом – он је добар човек, побожан човек – он жели уставну монархију. Али, Тито (за кога се Черчил у говору 1944. хвалисао да је његово откриће) је сатанистички човек, као и Лењин.“

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

Већ 1946. Николај је написао десетерачку песму „Дражин дух говори“, у којој се Дража из Небеске Србије обраћа Србима, окружен народним борцима – Павлом Бакићем, Јакшићима, хаџи-Проданом, ђаконом Авакумом, Карађорђем, Алексом Ненадовићем, Илијом Бирчанином, Зеком Буљубашом и Хајдук Вељком, Змајем од Ноћаја и Јованом Курсулом, Милошем Обреновићем и кнегињом Љубицом, јунацима са Куманова и Кајмакчалана. Дража најављује да ће Србија бити ускоро слободна, а његов гроб откривен.

НИКОЛАЈЕВ однос према Брозу и његовој власти је јасан: он се гнуша безбожничког тиранина, о коме мишљење исказује у писму надбискупу кентерберијском, поводом Титове посете Енглеској 1952. (концепт писма чува се у Николајевој оставштини):

„Ваша милости,

У америчкој штампи се шире вести да садашњи, самопроглашени владар Југославије, Тито, ускоро стиже у Лондон као званични посетилац на позив британске владе.

Ваша милост сигурно зна ко је био овај човек, шта је учинио, и шта представља. Његови трагови морају бити ужасни сваком Енглезу хришћанину и Енглескињи хришћанки. Будући фанатичним безбожником, користио је све злочиначке методе, којих се цивилизовани свет гнуша, као законите, да би освојио власт и остао на власти.

Предуг је списак његових злочиначких и по душу потресних дела, предуг да би био навођен. Обавештени сте о њима из прве руке, и нема потребе да их понављамо. Али ја морам нагласити један моменат који Вас и мене, као људе Цркве, највише занима: он још увек прогони Цркву, понекад макијавелистички, у рукавицама, у присуству британских и америчких посетилаца, а понекад неронски, у одсуству „савезничких “ посетилаца.

Ваша милост може да замисли како се бездомници, Срби у расејању, осећају кад је Титова посета Лондону у питању. И, још више, како хришћанске деноминације, нарочито англиканске заједнице широм света, очекују реч протеста од надбискупа кентерберијског.

Молим се и надам да ће Ваша милост, са Вама својственом мудрошћу и храброшћу, учинити све што Вам је могуће да се овом борбеном безбожнику и суровом гонитељу хришћанства не дозволи да целива руку Њеног величанства, која се у званичној титули својој назива „бранитељком вере“. Стравични пољубац истим оним уснама које су изрицале смртне пресуде хиљадама невиних и побожних хришћана. Протестујући против овог моралног ругла, сигуран сам да ће Ваша милост имати више Енглеза и Енглескиња иза себе него они политичари који су позвали овог најнежељенијег госта да посети град светих мученика Албана и Магнуса.

Уверавам Вас, Ваша милости, у своје дубоко поштовање и братску љубав у Господу нашем Исусу Христу.

Веома искрено ваш, епископ Николај“.

* * * * * * * * * *

У емиграцији позивао Србе да плачу, да би се утешили

ВЕЛИКИ страдалник за живота, постао је још већи страдалник после смрти. Проглашен је за издајника и непријатеља свог народа. Он, који је преживео све страхоте рата, и који је био заточеник најзлогласнијег фашистичког логора, проглашен је за сарадника окупатора. Многи су се такмичили ко ће га више попљувати и понизити. Пљували су и понижавали себе. Николај је остао недокучива величина, духовни стуб и упориште, најгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и мислилац.

Нашавши се у емиграцији у САД, Николај неуморно помаже Србима у матици и дијаспори, новчано, пакетима, духовним поукама. Био је то прави Свети Николај, христољубиви србољуб: и када пише бившем председнику САД Херберту Хуверу, молећи га да помогае Србима („Аустријанци и Италијани, па чак и Немци су данас у много бољем положају од мојих земљака који су били највернији савезник Америке”); и када, у писмима Димитрију Најдановићу, тражи да се богомолничке песме обавезно штампају под именом Монаха Тадије (а не његовим); и када га учи да свештеника с којим је у сукобу не може променити „дијалектиком, него молитвом”; и када Србе доживљава као „царске синове”, који имају веру и наду, али им недостаје љубав; и када шаље („са стидом (јер не могу више)”) по 20 и по 5 долара за ову или ону потребу проти и његовој жени; и када позива Србе да плачу да би се утешили, и, 20. августа 1953, прича како је „на Преображење душом плакао” сећајући се сабора у родном Лелићу, где је „свакако и отац Јустин служио, а монахиње из Ћелија певале... певале и са свима осталим плакале, плакале”; и кад каже да му ништа не треба, јер у Америци свега има „осим једне шљивове свирале од пола метра”; и кад вели да је „латиница словенског Истока - чудовишно писмо”; и кад Ратибору Ђурђевићу поручује да се „држи богомољства” и „љуби богомољце” који су били „со и квас у слободи и који су то и у ропству”, и кад му поручује да ће Христос брзо победити сатану, јер за нас војује Небеска Србија; и када му каже да је узрок савремених психичких поремећаја „грех и катастрофална техничка цивилизација” којој „нема бране и устава”, која се „шири и где не треба, захвата сав свет и предзнак је Краја”.

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

МОЛЕЋИ се њему за спасење намучене Србадије, знамо да се и данас испуњавају речи његове опроштајне песме:

„Ја сам с тобом, српски роде цели,
више сада него за живота,
буди храбар, дан ће да забели,
то ти каже Христова Голгота”.

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

ВЕРНОСТ НАШИМ, А НЕ ТУЂИМ ИДЕАЛИМА

СВОЈА  схватања историје која је износио у међуратном периоду владика Николај је још јаче профилисао сагледавајући искуство и судбину српског народа непосредно после 1941. године. Крајем фебруара 1942. године Василије Костић је дошао у Београд и донео посланицу владике Николаја у којој је, између осталог, писало: „Срби од културе са Запада немају ништа да науче... Материјализам има своје порекло на Западу. Нама Србима није потребно да прихватимо иностранство. Ми смо Срби и треба да останемо Срби, ми хоћемо да служимо нашим, а не туђим идеалима“.

НАРОД МУ СЕ МОЛИО КАО СВЕТИТЕЉУ

ПОСЛЕДЊЕ дане владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18. марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира пренет је у српски манастир Светог Саве у Либертивилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о владикиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце.

Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЖИВОТ ОБАВИЈЕН ВЕЛОМ МИСТЕРИЈЕ: Многи детаљи из биографије Иве Андрића остали су неразјашњени

06. 11. 2024. у 17:00

Друштво

0 0

ИВО АНДРИЋ СТРАНАЦ У СВОМ ЖИВОТУ: Непознати детаљи из живота јединог српског нобеловца

06. 11. 2024. у 16:36

Друштво

0 2

КОНАЧАН РАСКИД СА СОВЈЕТИМА: Срби у општем хаосу Бољшевичке револуције

30. 10. 2024. у 20:00

Друштво

0 3

СРПСКИ ПОСЛАНИК ПЉУНУО ЛЕЊИНА: Контакти и везе са антибољшевичким покретом у Русији

30. 10. 2024. у 19:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације