ОЗНА ШТИТ ДРЖАВЕ, А КРЦУН БИЧ РЕВОЛУЦИЈЕ: Први директор БИА, проф. др Андреја Савић, о Слободану Пенезићу, безбедносним структурама...

ПРОШЛО је шездесет година откако је у саобраћајној несрећи настрадао Слободан Пенезић Крцун (1918-1964), а његова смрт још је једна од највећих мистерија бивше Југославије. Званични извештаји кажу да се кобног 6. новембра 1964. Ибарском магистралом, у близини села Шопић код Лазаревца, аутомобил у коме је био Крцун кретао великом брзином по клизавом путу. Из непознатих разлога возач је изгубио контролу и кола су слетела са пута. Приче о завери и намештеном убиству, а не несрећеном случају, кренуле су врло брзо и трају до данас.

Из књиге "Крцун"

Чињеница да Крцуновој сахрани није присуствовао Јосип Броз су те приче подгревале. Они храбрији препричавали су виц у којем Тито, када му саопште да је Крцун погинуо, погледа на сат и пита: "У, мајку му Божију, већ је пола један?!" Причало се да се Пенезић осилио, да је проблем што је Крцун био превише Србин. Прича каже и да се Тито много наљутио када му је Крцун непосредно пре саобраћајне несреће добацио: "Не знам када ће доћи ред на нас двојицу." Мислио је на себе и Александра Ранковића. Овом темом бавио се и историчар др Бојан Димитријевић, а на промоцији његове књиге "Крцун" говорио је проф. др Андреја Савић (1947), који је велики део своје каријере провео у службама безбедности.

Фото: D. Milovanović

- Када сам почетком седамдесетих година започео службу у државној безбедности Крцун је за нас младе био легенда - каже нам Савић, иначе некадашњи помоћник министра унутрашњих послова Србије, начелник Ресора државне безбедности, а од јула 2002. до јануара 2003. и први директор новоформиране Безбедносно-информативне агенције Владе Србије (БИА). - Књига "Крцун" је код мене пробудила емоције - о неким револуционарима у безбедносним структурама тадашње Југославије о којима сам чуо и о којима се са страхопоштовањем говорило. Неке од њих сам током каријере лично упознао, али Ранковић и Крцун су за српске безбедњаке неприкосновени ауторитети. Књига ме је подсетила и на прве деценије стварања нове државе, али и на бурне политичке догађаје који су претходили каснијем распаду СФРЈ.

Фото Архива

Када је реч о "теорији завере" о Крцуновој смрти, Савић је на основу богатог искуства склон да верује да се заиста десила саобраћајна несрећа у којој је прерано изгубио живот:

- Постоје, међутим, опречна мишљења о томе. Једна од теорија је да је наводна Крцунова физичка елиминација претходила наступајућим догађајима, односно склањању Александра Ранковића на Брионском пленуму. Временски период између та два догађаја је кратак. Мало више од две године. Али, нисам успео да пронађем поуздане доказе о томе. Међутим, историја је учитељица живота и можда се појаве нови извори који ће бацити друго светло на те догађаје.

Из књиге "Крцун"

До Брионског пленума 1966. године, Ранковић је био други човек СФРЈ. Тада је смењен због, наводног, прислушкивања Тита. Његову смену подржали су и српски комунисти.

- После Крцунове смрти до Брионског пленума створен је мит о њему - истиче Савић. - Пенезић је припадао млађој генерацији револуционара. Био је један од оснивача Одељења за заштиту народа (ОЗНА) за Србију, најближи сарадник Ранковића, значајна историјска личност. Ако је Озна била штит државе, онда је Крцун био бич револуције. Као млад човек одлучивао је о животима и смрти. Међутим, са протоком времена мит о Крцуну је бледео, а његова улога је маргинализована.

Савић каже да је Крцун, за разлику од колега из Хрватске и Словеније, једини учествовао у акцијама Озне. Једна од тих је и хватање и ликвидација четничког вође Драже Михаиловића. До данас није откривено где је Дража сахрањен.

- После двехиљадите формирана је комисија која је покушала да установи ту локацију - каже Савић. - Упркос опсежном истраживању, није успела у томе. Било је спекулација да је Дража сахрањен на Ади Циганлији, али то није потврђено. Тешко је из ове диоптрије рећи да ли би све било другачије да Крцун није погинуо и да Ранковић није смењен. Промена Устава која је уследила са бројним амандманима утицала је на децентрализацију заједничке државе и јачање надлежности република и покрајина. Седамдсетих година покрајинске службе безбедности директно су обавештавале Савезни секретаријат унутрашњих послова, а заобилазиле Београд, односно републичку службу. Понашале су се као држава у држави. Тај процес децентрализације са Уставом из 1974. довео је до нестанка заједничке југословенске државе.

Бивши директор БИА одиграо је кључну улогу у реформи служби безбедности почетком 2000-их:

- На функцију начелника Ресора државне безбедности ступио сам 2001. са задатком да реформишем ову службу која је до тада била у оквиру Министарства унутрашњих послова. Успели смо да у року од годину дана, на основу европских искустава и упоредних анализа, израдимо закон који је усвојен у јулу 2002. Тиме је основана БИА као самостална агенција Владе Србије, а ја сам постао њен први директор.

Ова реформа је, каже, била од виталног значаја, јер је омогућила да безбедносне службе добију независнији статус. Савић наглашава да су службе безбедности крајње осетљива тема у свим државама и да њихово деловање зависи од актуелне политике:

- Каква је политика, такво је усмерење служби.

Ипак, период после 5. октобра 2000. окарактерисао је као време радикалних промена и великих притисака на безбедносне структуре.

- Постојале су опције, чак и предлози који су долазили из иностранства, да се одређене службе укину, што би Србију учинило подложнијом спољним центрима моћи. То је био један од разлога због којих сам прихватио функцију - каже Савић.

Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

Савић је место директора БИА напустио у јануару 2003. само два месеца пре атентата на премијера Зорана Ђинђића:

- Било је министара који су ми касније рекли да се трагични догађај можда не би десио да сам остао.

Када је реч о наводној повезаности државе и мафије у том периоду, Савић се позива на извештај комисије коју је предводио Жарко Кораћ:

- Сматрам да је тај извештај највалиднији извор за разумевање дешавања у том историјском тренутку.

По завршетку мандата у БИА, Савић је требало да настави каријеру у дипломатији, али су планови застали због трагичних догађаја из 2003. године. Уместо тога, вратио се академском раду. До одласка у пензију био је редован професор на неколико факултета у земљи и иностранству. Посебно му је драго што је теорија безбедности у последњих неколико деценија напредовала у смеру који је заступао. Савић је, иначе, председник Савеза пензионера Србије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације