Друштво

ДОКАЗИВАО ЈЕ ИСТИНУ О СРБИМА: Живот и дело Владикe Николајa Велимировића

Пише Владимир Димитријевић

20. 11. 2024. у 12:00

РОЂЕН је уочи Божића 1881. у маленом селу Лелићу у близини Ваљева: прво дете Драгомира и Катарине. Његов отац био је писмен сељак, писар и деловођа среза подгорског. Бригу о одгајању сина преузела је мати Катарина, која га је учила побожности и честитом животу.

ДОКАЗИВАО ЈЕ ИСТИНУ О СРБИМА: Живот и дело Владикe Николајa Велимировића

Никола је, по завршеној основној школи и гимназији, покушао да упише Војну академију; није био примљен због малог обима груди. Након тога, уписао је Београдску богословију.

Био је изванредан ученик који је читао и преко програма – богословска и философска дела, али и Његоша, Достојевског, Пушкина,Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа, Маркса, списе индијске религије... По завршеној богословији отишао је у учитеље; а кад се указала прилика, добивши државну стипендију, Никола је кренуо у Берн, уписавши тамошњи универзитет. У Берну је докторирао из теологије и историје. По повратку у отаџбину, био је предавач Београдске богословије. Замонашио се 20.12.1909. године, након теже болести и узео монашко име – Николај, по својој крсној слави, Св. Николају Чудотворцу.

Одмах потом, Митрополит српски Димитрије послао га је на школовање у матушку Русију, која га је запленила својом христоликошћу. Вративши се из Русије, Николај почиње да проповеда по београдским црквама и одушевљава не само народ, него и интелектуалне кругове. Објављује студију «Религија Његошева» и «Беседе под гором», као и «Изнад греха и смрти». Читаво Српство, не само у Србији, него и у Босни и Хрватској зна за Николаја. Године 1912. боравио је у Сарајеву, одушевљено дочекан од народа. Власт бечког окупатора му је касније забранила улазак на територију Аустро угарске.

ЗА ВРЕМЕ Првог светског рата, доказивао је истину српске борбе у Енглеској и Америци, где га је, као мудрог и ученог, послао Никола Пашић. Енглеска је била одушевљена; новине препуне чланака о њему,а тако се десило и у САД. Под утицајем Николајевих беседа у добровољце на Солунски фронт отишли су многи. Скупио је, кажу, око милион долара помоћи. Николај је говорио свуда - по парковима, хотелима, салама за концерте; а највише по црквама разних конфесија. Забележено је да је он био први угледни бели епископ који је проповедао Афроамериканцима у Харлему, у њиховом храму. На крају рата, начелник енглеске армије је изјавио да је, по учинку на савести, отац Николај био трећа српска армија.

Монах Николај је 1919. године постао епископ жички; 1920. премештен је на Охридску епископију.

Николај се на Охриду предао подвигу молитве и поста. Због његове свенародне доброте и свечовекољубивог широког срца прозвали су га «Деда Владика», «Свети дека». А он се сав предао раду: обнављао је манастире, по Охридском крају и по Жичкој епископији ( скоро све манастире, запуштене и разваљене, по Овчарско-кабларској клисури он је обновио и подигао ); обнављао је и освештавао гробља, споменике и чесме; задужбинирао је по целој Србији.

У БИТОЉУ је Деда Владика саградио хранилиште за сироту дечицу – чувени «Богдај»; у њему су, поред Српчади, храњени и мали Јевреји и муслимани из сиромашних кућа – сви, без разлике на веру и народност. Слична хранилишта владика је подигао у Краљеву, Чачку, Горњем Милановцу, Трстенику, и она су постојала све до Другог светског рата.

Као епископ, Николај је много путовао – цењен и омиљен и у земљи и у свету, он је стално ишаи да беседи – час у Енглеску, час у Америку... Увек је одлазио да се духовно крепи на Свету Гору; путовао је и у Свету земљу, да целива тле којим су газиле ноге Христа Спаситеља.

За све ово време, владика Николај неуморно писао. Настајало је његово дело које, кад се све сабере, има преко десет хиљада страна.

* * * * * * * * * * *

Победа над „црном интернационалом“

НИКОЛАЈ Велимировић је стајао на челу богомољачког покрета Богомољци (званични назив: Православна народна хришћанска заједница). Био је то велики народни православни покрет који се зачео у српској средини још за време Првог светског рата. Међу Србима је нарасла покајничка свест и жеља за повратком Богу и себи. Николај их је водио, а они су га одано следели.

Када је Милан Стојадиновић, са својом владом, потписао срамни конкордат Југославије с Ватиканом, владика Николај је дигао Србију на ноге. Конкордат је пао, и Црква је победила „црну интенационалу“ (Николајев израз за папски империјализам).

Март 27, 1941. године, један је од пресудних датума – како за историју и судбину Српства, тако и за биографију (хагиографију) владике Николаја, који је себе дао свом народу до краја. Тада су он и Патријарх Гаврило подржали обарање савеза с Немцима који је склопљен по диктату страха. Овакво ангажовање двојице челника СПЦ немачки фирер није заборавио.

И заиста: чим су дошли, окупатори су спровели фирерову вољу. На Петровдан 1941. владика је заточен у манастир Љубостињу. Ни одатле није престао да делује; кад је чуо да ће стрељати Србе у Краљеву отишао је да се пријави немачкој команди да и сам буде стрељан. После Љубостиње, био је заточен у Војловици код Панчева, заједно с патријархом Гаврилом Дожићем. Ту је плакао и молио се Богу да прекине страдања Српства; сећају се да је после служби у храму војловачком, на месту где је стајао Владика Николај, била читава барица проливених суза, суза којима је он преклињао Христа да помогне његовом патничком роду. Он и патријарх спроведени су касније у логор Дахау, па у Беч, па у Кицбил. Све време под стражом, ослобођени су од стране америчких трупа.

**Народ га је због доброте и свечовекољубивог широког срца прозвао “Деда владика”**

ГОДИНЕ 1945. је био слободан. Одмах је отишао у емиграцију. Завладали су, у отаџбини, они за које је Николај говорио да би се њихових обичаја – и «вепрови дивљи посрамили», који су одмах устали против Бога и човека, тврдећи да је срећа могућа на основу тоталитарне идеологије комунизма.

Патријарх Гаврило вратио се у Отаџбину и преузео вођство у Цркви. Николај је остао «напољу», у САД. Говорио је: «Кад кући гори, не гаси се изнутра, него споља». Иако је био пуки сиромах, слао је по манастирима српским пакете с храном и потрепштинама; помагао је српску сиротињу. Био је јако болестан (последица логора), али је и даље неуморно писао, проповедао и Богу се молио за свет, а нарочито за своје Србе. Последње године живота провео је у Саут Канану, у руском манастиру Св. Тихона где је предавао у богословији.

Упокојио се овај, како отац Јустин рече «највећи Србин после Св. Саве» 18. марта 1956, пред Свeту литургију. Била је недеља.

У Србији је био забрањен. Звона нису смела да објаве његову смрт. Властодршци су тврдили да је – мрачњак, немачки агент и колаборант, клеронационалиста и, на крају крајева «народни непријатељ». Његове књиге се нису прештампавале, а све до средине осамдесетих година прошлог века нису се смеле уносити из иностранства. Плашили су се огњене речи Николајеве као самога Бога за Кога су тврдили да га нема, и да је религија - «опијум за народ». Владика се у пролеће 1991. Моштима вратио у свој родни Лелић, у задужбински храм Светог Николаја Мирликијског, где и сада почива, а његове књиге опет плене срца и душе православних широм света, не само Срба. Свети архијерејски сабор СПЦ унео га је у светачник у пролеће 2003. године.