СРПСКИ НАРОД ОДБИО ДА БУДЕ ТРАЈНО ПОКОРЕН: Шта се дешавало последњих ратних година с обе стране фронта

KРАЈЕМ 1916. операције на Солунском фронту су утихнуле. Отпочео је позициони рат, а однос сукобљених снага био је уравнотежен.

Амерички председник Вилсон је подржавао националне идеје Србије, Фото Архив Београда, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Савезници су били утврђени на положајима који су омогућавали сигурну одбрану и представљали добру позицију за организовање даљих офанзивних дејстава. Насупрот њима, Централне силе су господариле планинским врховима, који нису могли бити освојени без употребе знатних оружаних снага.

Позиције сила Антанте биле су повољне и на другим фронтовима, али то није значило да ће рат бити окончан победом и у кратком периоду. Из тих разлога, у све већој мери почело се размишљати о склапању мира, што је као идеја било блиско владајућим круговима у Аустроугарској. Како је ратни умор овладао, а воља за вођењем рата слабила, о условима мира се почело размишљати и у другим престоницама зараћених сила. Спреман да посредује, председник Вилсон је од зараћених страна тражио мировне услове под којима би приступиле преговорима о завршетку рата. У таквим околностима, првих дана јануара 1917. у Риму је одржана међусавезничка конференција на којој се разговарало о условима мира, реализацији ратних циљева, ослобођењу потлачених народа и балканском ратишту. За Србију је била вишеструко значајна.

Дефинишући своје ставове за случај да иницијатива председника Вилсона о склапању светског мира донесе резултате, чланице Антанте су у свој програм унеле захтеве за обнову Белгије, Србије и Црне Горе, евакуацију окупираних савезничких територија, реорганизацију Европе на основу начела народности, враћање области раније отетих или присвојених мимо воље народа који на њима живе. Изнет је и захтев за ослобођење Италијана, Словена, Румуна, Чеха и Словака „од старог господства“, те ослобођење потлачених народа Турске. Наводећи међу народима које треба ослободити „Словене“, савезници су мислили на Југословене, али због противљења Италије то није могло бити тако и речено.

Фото Архив Београда, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ОСИМ ТОГА, ПОМИЊАЊЕ народа Хабзбуршке монархије које је требало ослободити могло је да створи утисак како Антанта као свој ратни циљ наговештава њено разбијање, што у том тренутку није постојало као политичка воља. Радило се само о покушају њеног слабљења подстицањем националних покрета против доминације Немаца и Мађара.

Друга важна тема о којој се расправљало у Риму тицала се ангажмана савезника на Солунском фронту. Представници Велике Британије и Италије одбацили су француски захтев да фронт код Солуна буде појачан новим трупама. Премијер Велике Британије Лојд Џорџ сматрао је како је поразом Србије „капија Балкана“ за неко време затворена, а начелник Империјалног генералштаба Вилијем Робертсон заступао je мишљење да ради лакше одбране линије фронта треба напустити Битољ. Сагласношћу савезника око питања командовања повећан је утицај генерала Сараја, али није решено питање задатака које је требало да изврше трупе на Солунском фронту. Постигнути компромис кретао се између француских захтева да војни контингенти буду појачани ради будуће офанзиве и британских настојања да буду задржане само трупе које омогућавају сигурну одбрану запоседнутог простора. И једни и други су се слагали да савезничке армије имају задатак да за тај део фронта „вежу“ максималан број противничких јединица, како би савезничке офанзиве на главним ратиштима биле што успешније. Како Централне силе нису прихватиле услове за склапање мира које је поставила Антанта, рат је настављен, а размимоилажења савезника по питању ангажовања трупа на балканском ратишту требало је да разреши развој догађаја на фронту.[...]

* * * * * * * * * *

Пашић успоставља добре односе са председником Америке

ПРОЦЕНЕ ПО КОЈИМА ће утицај САД на коначан исход рата и питања која је он отворио сваким новим даном бити све већи, подстицале су владу Николе Пашића да се активније дипломатски ангажује и на том плану, тим више што до уласка у рат САД нису представљале значајан чинилац у реализовању ратних циљева Србије. Чињеница да је влада САД прокламовала начело једнаких права великих и малих народа, подржавајући борбу за потпуно национално ослобођење, одговарала је настојањима српске владе да интернационализује југословенско питање. Никола Пашић је у поруци упућеној председнику Вилсону 13. априла 1917. улазак САД у рат сматрао великим охрабрењем и надом у „коначну победу права, слободе и човечанске културе“, посебно истичући став председника Вилсона „да сваки народ има своју националну слободу и владу која ће од њега зависити“. Управо зато, председник српске владе је Србе, Хрвате и Словенце назвао „троименим“, али „једноплеменим“ народом, изражавајући веру да наступа „час њиховог националног ослобођења и уједињења у једну државу“.

Већ почетком маја 1917. године, Никола Пашић је планирао да у САД упути званичну српску делегацију, с циљем да званичне кругове упозна са националним аспирацијама Србије. У исто време, покренуо је и питање слања једне југословенске делегације, с намером да америчким властима објасни суштину југословенског питања. Будући да није била у рату са Аустроугарском већ само са Немачком, влада САД је прихватила да на јесен 1917. године прими српску, али не и југословенску делегацију.[...]

Фото Архив Београда, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

МИСИЈА СРПСКЕ ВЛАДЕ отпутовала је у САД крајем децембра 1917. године. Током боравка, који је трајао до почетка фебруара 1918, њени представници су били у прилици да председника Вилсона, владу, Конгрес, Сенат и јавност САД упознају са ратним циљевима Србије и суштином југословенског питања. Општи је утисак био да је мисија наишла на „једнодушан усрдан пријем“ домаћина, подједнак оном какав су имали представници других савезничких држава. Сходно томе, веровало се да је подстакнуто интересовање и да су придобијене симпатије за Србију, из чега би се развило и занимање за југословенско питање.

Добри односи са САД олакшали су рад на прикупљању добровољаца и обезбеђивању финансијске помоћи. Влада САД је већ у мају 1917. године одобрила три милиона долара, намењених пружању помоћи заробљеницима, интернираним лицима и најугроженијим становницима у окупираној Србији. Новембра 1917. године, на савезничкој конференцији у Паризу, прихватила је да у виду финансијске помоћи српској влади до краја рата даје месечне субвенције у висини од  милион долара. Никола Пашић је због тога у званичним изјавама редовно истицао демократски дух САД, принципијелну политику председника Вилсона и начело по коме је сваки народ позван „да сам собом управља и буде ковач своје судбине“. Највећа пажња и даље је, међутим, посвећивана дипломатским односима са великим европским савезницима и њиховим погледима на могућност реализовања српских ратних циљева.[...]

* * * * * * * * * *

Одговорност за војнички слом и Солунски процес

ЖИВОТ У ИЗБЕГИШТВУ, расправе о питању одговорности за војни слом, унутрашња неслога и борба за политичку и личну превласт довели су до хапшења пуковника Драгутина Димитријевића Аписа и више десетина официра који су му били блиски. Хапшењу су претходиле оптужбе којима су чланови организације „Црна рука“ теретили владу и Николу Пашића за војни слом и трагедију која је задесила Србију и српску војску. Међу претњама упућеним појединим члановима владе посебну тежину имала је најава да им неће бити дозвољен повратак у земљу. Овим је изнова отворен сукоб војних и цивилних власти, потиснут почетком рата у други план. Црнорукци су иступали и против регента Александра.

По њиховом мишљењу, војни пораз био је, уз остало, последица рђаве политике коју су водили радикали и које је требало уклонити са власти. Радикалима су замерали покушаје да војску потпуно истисну из политичког живота, а регенту Александру намеру да преузме вођење унутрашње и спољне политике. Делујући пак као људи националне мисије, верни тумачи и браниоци националних и државних интереса, црнорукци су вршили притисак на државне органе и уставни поредак земље.

Добивши подршку Николе Пашића и радикала, као и групе оданих официра, регент Александар је успео да се обрачуна са пуковником Аписом и „Црном руком“. Под оптужбом да су организовали атентат на Александра Карађорђевића и припремали преврат којим би војска преузела власт, у пролеће 1917. године у Солуну је организован велики судски процес. Након жалби на изречене пресуде, смртна казна потврђена је пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису, мајору Љубомиру Вуловићу и добровољцу Раду Малобабићу, док су остали окривљени осуђени на вишегодишње казне затвора.

Фото Архив Београда, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ДОК СЕ СРПСКА ВЛАДА у избеглиштву борила за одржање Солунског фронта, признање државноправног континуитета Краљевине Србије и подршку југословенском програму, живот у окупираној земљи био је у знаку тешких материјалних и националних прилика, којима је у питање довођен чак и физички опстанак српског народа. Србија је живела под притиском бројних забрана, редукција, сталних глоба, санкција, батина, затворских казни и интернација.

У позну јесен 1915. године, после окончаних војних операција здружених немачких, аустроугарских и бугарских јединица, то је била опустела земља. У појединим окрузима остало је само око 20% некадашњег становништва. Када се избегло становништво вратило у своје домове, у девет округа „старих области“ недостајало је између 650.000 и 750.000 некадашњег броја житеља (23,5%). Број становника у аустроугарској окупационој управи опао је по квадратном километру са 65 на 51, а у бугарској окупационој зони је пад био још израженији. Посебно се осећао недостатак мушке популације старости између 17 и 55 година. У односу на женску, умањење мушке популације достизало је 36,7%. Демографски поремећаји били су осетнији у градовима него на селу, а број умрлих био је готово два пута већи од броја рођених. Укупно опадање становништва током једне године износило је 0,8 процената. У Аустроугарској и Немачкој налазило се 1917. године око 127.500 заробљених и 79.000 интернираних лица из Србије. Исте године, на територији Бугарске било је 32.000 заробљеника и око 100.000 интернираних српских цивила. Укупан број заробљених и интернираних износио је на крају 1917. године 341.500 људи. .[...]

* * * * * * * * * *

Устанак мимо директива српске врховне команде

О СТАЊУ У ОКУПИРАНОЈ Србији 1917. године веома је речито говорио Меморандум српских социјалиста у коме је, између осталог, речено: „Целокупна окупациона управа у Србији само је један непрекидан рат против мирног становништва. Уосталом то и није окупациона управа, већ пре казнени поход од стране Аустроугарске, а још више од стране Бугарске...

Непријатељи Србије осетили су још првих дана, инстинктивно, да ова земља неће довека остати у њиховој власти. Зато су решили да Србију сасвим онеспособе да даље живи.“ Ова је констатација важила како за аустроугарску тако и за бугарску окупациону област.

Окупационе власти су посебно бринули утисци њихових чиновника и војника да српски народ не сматра како је „побеђен и трајно покорен“... Развој догађаја показао је да су за непријатеља имале цео народ. Настојања да из Србије буде интернирано преостало мушко становништво старости од 17 до 55 година није дало очекивани резултат, јер се показало да опасност подједнако прети од омладине, старијих генерација мушкараца, жена.

Фото Архив Београда, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Аустроугарски агенти су извештавали да у народу постоје „укорењене устаничке намере“, а бугарски чиновници јављали су да према окупаторима постоји нескривена мржња и намера подизања устанка „у згодној прилици“... На сваком кораку сусретали су пркос, антипатију, неку врсту политичког ината и једва прикривано омаловажавање, закључујући да друштво Србије представља „друштво отпора“.

НА ТАКАВ СТАВ окупираног српског народа рачунало се и приликом прављења ратних планова на Солунском фронту, када се размишљало о подизању устанка на југу Србије.

После повлачења српске војске у јесен 1915. године, на територији Србије и даље је било заосталих војника и излечених рањеника, који су избегли заробљавање и постепено почели да стварају комитске одреде. У јесен 1916. године ови су одреди имали прве сукобе с аустроугарским и бугарским окупационим снагама. У исто време и српска Врховна команда је почела да ради на организовању побуне у циљу дестабилизовања окупационе управе и слабљења окупаторских линија фронта...Почетком наредне године отпор се проширио, захватајући и територију која је била под бугарском окупационом управом. У фебруару 1917. године прерастао је у Топлички устанак, изазван одлуком бугарских власти да у своје војне јединице мобилишу и српске регруте. Вође устанка били су Коста Војиновић, потпоручник српске војске и комита који се због рањавања није повукао заједно са српском војском преко Албаније, и Коста Миловановић Пећанац, поручник кога је Врховна команда још септембра 1916. авионом пребацила у Србију са циљем да припреми побуну. Његов је задатак био да организује четничке одреде који ће ступити у дејство када савезничке јединице избију на Вардар и приближе се Скопљу.

Фото Архив Београда, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

УСТАНАК ЈЕ БУКНУО спонтано, прерастајући директиве Српске врховне команде и планове главнокомандујућег на Солунском фронту генерала Сараја. У његовој основи била је жеља за ослобођењем.  Устаничка војска бројала је готово 13 хиљада бораца. Њено дејство срушило је планове о формирању тзв. Бугар-Мораве, узнемирило целокупну непријатељску позадину и спречило окупаторску реквизицију хране на том простору. Показало се, међутим, да Коста Пећанац није био у могућности да усмерава устаничке акције нити да их усклађује са постојећим плановима савезника. Стратешки посматрано, устанак је избио пре времена и није био праћен офанзивним акцијама на Солунском фронту...Уз велику подршку становништва, устаници су ослободили Куршумлију, Прокупље, Лебане, Пусту реку и делове Нишког, Врањског и Рашког округа, успевајући да угрозе немачко-бугарске комуникације у долини Мораве, Нишаве и Вардара. Област коју су контролисали била је оивичена територијама у којима се није осећала власт окупатора, али ни утицај устаничких снага. Окупационе власти су за сламање устанка прибрале око 30.000 војника. Поред бугарских, биле су ангажоване и аустроугарске трупе, које су повучене са фронта на Сочи.

Борбе су започеле 8. марта и трајале до 25. марта 1917. године. После тога, настављени су спорадични сукоби са мањим групама устаника. У обрачуну с њима и цивилним становништвом показана је изузетна бруталност. Спаљивана су читава села и сурово кажњавано целокупно становништво. Током гушења устанка у марту 1917. године бугарски окупатори су убили око 20.000 српских цивила. Вођа устанка Коста Војиновић ликвидиран је децембра 1917. године, али то није био крај отпора.

Препоручујемо

Друштво

0 2

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УСПЕО ДА СВЕ ДИСЦИПЛИНУЈЕ: Рајко Петров Ного - Терао нас да одговоре тражимо у његовом делу

06. 11. 2024. у 22:00

Друштво

0 0

НОБЕЛОВАЦ ПРЕДВИДЕО РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ: Надвијене Ђиласова и сенка и часописа „нова мисао“ над Андрићем

06. 11. 2024. у 20:00

Друштво

0 1

ЖИВОТ ОБАВИЈЕН ВЕЛОМ МИСТЕРИЈЕ: Многи детаљи из биографије Иве Андрића остали су неразјашњени

06. 11. 2024. у 17:00

Друштво

0 2

КОНАЧАН РАСКИД СА СОВЈЕТИМА: Срби у општем хаосу Бољшевичке револуције

30. 10. 2024. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације