РЕВИЗИОНИСТИЧКИ УДАР ПО ДИКТАТУ ПОЛИТИКЕ: Србија пред библијским искушењима одбранила своју независност
САВРЕМЕНА историја се већ дуже време налази под ударом ревизионистичке историографије која под утицајем политике и њених потреба поништава постојеће знање о прошлости, захтева промену историографске перспективе, на анализи суженог броја историјских извора намеће и прилагођава закључке, истрајава на радикалном обрту у истраживању прошлости.
Ревизионистички „удар“ оспорава чињенице, а преко њих и минуле догађаје, појаве и процесе. Нападом на научни метод обесмишљава се постојеће „друштвено сећање“, доводи у питање сврсисходност историјске науке и потире моралност историографске дисциплине. Највећим делом то је последица промена у политици и друштву с краја ХХ века, које су оставиле дубоке трагове и на размишљање о претходним временима.
Политичка потреба за променом слике епохе с краја XIX и почетка XX века рата нескривено постоји, на сличан начин као и више пута у минулом столећу, кратком и крвавом. Показује се у бруталном историјском ревизионизму, који не следи научну потребу за стицањем нових знања, већ диктат политике. Тако је било увек када је успостављан, негиран или рушен светски поредак (1918, 1933, 1939, 1945, 1989...). Тако је и данас.
Ослободилачким напором и херојским подвизима више генерација Србија је током ХIХ века извојевала, а у првим деценијама ХХ века сачувала своју модерну државу. Проблеми са којима се у тим епохама суочавала најчешће су, по обиму и сложености, премашивали објективну снагу државе, искушавајући вољу, упорност, издржљивост, патриотизам, знање и спремност на жртву њених држављана. На тај начин, мукотрпније од других балканских народа, успевала је да обезбеди место у историји савремене Европе.
Српско питање, схваћено као нужност ослобођења делова српског народа и њиховог уједињења са Србијом, истовремено је било и важно питање европске историје. Око њега су били сучељени интереси великих сила, заинтересованих да међународне проблеме решавају нагодбама унутар постојећег „европског система“ и неспремних да са одобравањем и без сумњи подрже хтења малих народа да до самосталности дођу сопственим снагама.
РЕШАВАЊЕ СРПСКОГ ПИТАЊА захтевало је време и голему националну енергију, тражило културне напоре, изазивало политичке борбе и отпоре спољних сила, стварало заносе и клонућа, садржавало и трошило много емоција, али и пружало могућност да се рационално сагледају околности у свету и процене могућности државе и нације. Снага која је притом ослобађана потирала је постојање великих царстава, обезвређујући „правила“ и „систем“ који су она на Балкану прописивала.
Поштовање националног начела допринело је да Србија на Берлинском конгресу 1878. године добије независност, али је истовремено примена империјалног начела омогућила Аустроугарској окупацију Босне и Херцеговине. Стешњена између Хабзбуршке монархије и Османског царства, са деловима сопственог народа у обе државе, приморана на компромисе и туторство Беча, Србија од будућности није могла очекивати много доброга.
За више је било потребно утемељити државне институције, ојачати привреду, модернизовати војску, изградити просветне установе, образовати и спремити нараштаје за наредни век, стећи савезнике, придобити балканске суседе, духовно повезати целокупно српство, изградити блиске везе са југословенским народима, успоставити демократску климу и поредак... Тек на тај начин могла је да великим силама упути покоји одмерени захтев, надајући се скромним уступцима. Европске силе су донекле биле спремне да толеришу погледе које је њена елита упирала према деловима сопственог народа на простору Турске. Сукоб Србије са Двојном монархијом и њеним претензијама на Балкану, међутим, Беч је настојао да искористи као повод за отпочињање рата.
* * * * * * * * * *
Европски континент постаје магацин барута и оружја
СРБИЈА ЈЕ ПОЧЕТКОМ ХХ века одбацила четврт века дугу економску и политичку везаност за Аустроугарску монархију. Својим постојањем, угледом, војним и економским јачањем, пруженим отпором, националним програмом усмереним према југу (ослобођење од Турске) и западу (ослобођење Босне и Херцеговине) привлачила је пажњу потчињених Срба и југословенских народа, затварајући пут на југоисток, једини правац на коме је Хабзбуршка монархија могла да се докаже као велика европска сила. Као таква, представљала је озбиљног противника.
Хабзбуршка монархија пропустила је 1908. и 1913. године прилике за рат са Србијом. Тих година све се завршило избијањем међународних криза, које су разоткриле противуречне и сукобљене интересе великих сила на Балкану. Ону наредну, изазвану атентатом у Сарајеву, искористила је. Дуго планиране намере Беча да добије „мали рат“ на Балкану, који ће му вратити самопоуздање на унутрашњем плану и углед међу великим европским силама на једној страни, а на другој настојање Берлина да у ратном обрачуну већих размера оствари амбиције за светском моћи, увеле су тако свет у катастрофу. Атентат у Сарајеву био је повод за рат; узроци су били много сложенији. Наметнути рат Србија није желела, али га је морала прихватити. Одбрана отаџбине и формирање државе која би окупила не само целокупно српство, него и друге Југословене, претварајући се у снажну препреку немачком продору ка Истоку, могло је бити остварено само на темељима и територији војнички побеђеног Хабзбуршког царства.
ТОКОМ НЕКОЛИКО ДАНА, сукоб Аустроугарске и Србије био је само наизглед спор између две државе. Јер, супротстављености великих сила већ су до тог времена биле толике да је један савременик тадашњу Европу назвао магацином барута и оружја. Управо зато, други је пророчки упозоравао да „човечанство улази у један од оних безумних вртлога када се у потоцима крви мењају границе држава и будућност народа“, петстогодишња царства „крхкају као црвоточна дебла“ и сваки народ страхује за сутрашњицу. Убрзо је уследила катастрофа какву свет до тада није видео. Србија је у рат ушла војнички, економски и финансијски неприпремљена, али у погледу националне свести и зрелости „спремна за свој највећи скок“. Њени интереси подударили су се са интересима великих сила Антанте, неспремних да прихвате тежњу Немачке да освоји светску ноћ. Подневши страдања која су њихови сведоци поредили са библијским искушењима, одбранила је своју независност, дала велики допринос савезничкој победи и уз њихову сагласност и помоћ створила прву државу Срба, Хрвата и Словенаца. Њену немерљиву вредност чиниле су многобројне жртве, одрицање од сопствене државности и „снови племенитих генерација“. Настала је пак на крају једне епохе чије су противуречности и биле прави узрок сукоба. Са старом епохом нестала су четири царства, од којих су два била виновници Великог рата. Наступило је ново доба, оптерећено нерешеним проблемима Првог светског рата, због чега се чинило како је свет, чим су на мировне уговоре стављени потписи, почео да одбројава тренутке мира до новог, још страшнијег сукоба.
Аутори прилога у „Историјском додатку“ Новости имали су скромну намеру, проистеклу из жеље да, афирмацијом научних резултата српске историографије, уклопљених у постојеће научно знање до којих су дошли историчари који стварају у другим културама, још једном скрену пажњу на погубни утицај политичке ревизија историје. Убеђени су да народи који знају истину о себи имају будућност.
Препоручујемо
ИВО АНДРИЋ СТРАНАЦ У СВОМ ЖИВОТУ: Непознати детаљи из живота јединог српског нобеловца
06. 11. 2024. у 16:36
СРПСКИ ПОСЛАНИК ПЉУНУО ЛЕЊИНА: Контакти и везе са антибољшевичким покретом у Русији
30. 10. 2024. у 19:00
(МАПА) РУСИ СИЛОВИТО НАДИРУ: Нису оволико напредовали од првих дана рата - заузели територију величине Сингапура
РУСКА војска је у новембру остварила напредак од 725 квадратних километара, што је највећи напредак у једном месецу још од марта 2022. и првих недеља рата, према анализи агенције АФП заснованој на подацима америчког Института за проучавање рата (ISW).
02. 12. 2024. у 16:10
ШОЛЦ САМ ВУКАО ТАЈАНСТВЕНИ ПРТЉАГ: Више од доласка у Кијев јавност занима - Шта то има у коферу? (ФОТО/ВИДЕО)
ОД САМОГ доласка Олафа Шолца у Кијев, јавност је више заинтригирало то што је немачки канцелар из воза у главном граду Украјине изашао тако што је сам "вукљао" лични пртљаг.
02. 12. 2024. у 15:51
КРАЈ КАРИЈЕРЕ ЈЕЛЕНЕ КАРЛЕУШЕ: Прелазак у политику и висока функција
ЈЕЛЕНА Карлеуша се последњих неколико година веома активирала политички, а иако званично није члан ниједне странке, она се труди да искаже своје мишљење и став кад год је то потребно.
02. 12. 2024. у 13:23
Коментари (0)