УБИЈЕНА ДЕЦА ТРАЖЕ ПРАВДУ, ЖАЛИЋЕМО СЕ ДО БОГА: Отац Жарка (8) и Невене (11), страдалих на Петровачкој цести, огорчен пресудом у Загребу

НИЈЕ ме изненадила пресуда која је одбацила нашу тужбу.

Невена и Жарко Рајић, Фото Принтскртин РТС

Можда је, негде у почетку суђења, и тињала нека нада да ће бол родитеља који своју спржену децу препознају по зубићима подстаћи делиоце правде да дотакну суштину и узрок наше несреће. Наша су деца убијена док су измицала испред смрти. На том путу су спржена.

Ужасно је било тешко Спасу Рајићу када смо га јуче позвали да говори о пресуди суда у Загребу о неоснованости тужбе коју су против убица (пилота РВ и ПВО Хрватске) поднели он и супруга Славица за убиство њихове деце, осмогодишњег Жарка и три године старије Невене.

- Пресуда на коју ћемо се жалити, вратила ме у време када су нам убијена деца. Она ми је вратила бол и отворила незарасле ране. Ране за умореном децом не зарастају. Неко има "срећу" да се са њима опрости, да им положи венац, упали свећу. Нашу децу су они спржили. Шта значи били "ратна штета"? Они су били ратна патња, којој су измицали на свом путу спасења.

Ужасно је било тешко јуче Спасу Рајићу.

Тек се вратио са апатинског гробља на коме је сахранио пепео рођене деце и над гробовима упалио свеће заштитнице Свете Петке.

Ужасно је било да упитамо мајку Славицу... шта да је упитамо:

- Ја ћу да вам кажем. Наша уморена деца траже правду, а ми ћемо је тражити до Бога. До самога неба. Улагаћемо жалбу све док живимо душе наше деце и не нађемо им мир.

ЗЛОЧИН Петровачка цеста после ракетирања, Фото Принтскртин РТС

Родитељи осмогодишњег Жарка и једанаестогодишње Невене Славица и Спасе Рајић, који су пред загребачким Општинским судом изгубили спор за накнаду штете јер су им деца убијена приликом митраљирања избегличке колоне на Петровачкој цести, 7. августа 1995, мораће да надокнаде парничне трошкове Хрватској у висини од 8.000 евра, потврдио је за "Новости" Саво Штрбац из ДИЦ "Веритас".

Штрбац наводи да су родитељи тужили Хрватску за накнаду штете због душевних боли узрокованих смрћу недужних малишана, а неправоснажну пресуду коју је донео Општински суд обараће жалбом. За то, каже, има пуно простора јер је образложење недовољно поткрепљено. Наиме, суд је само констатовао да су деца страдала као "ратна штета", због које Хрватска није крива, као и да је наступило застаревање, не образлажући детаљно овај став и не доводећи га у корелацију са кривичним поступцима везаним за Петровачку цесту, већ их искључиво таксативно набрајајући.

- Тачно је да је рок застаре три, односно пет година од штетног догађаја, али изузетак постоји уколико је штета начињена кривичним делом. Будући да кривично дело ратног злочина не застарева, ни одштетни захтев за то дело не може застарити. У образложењу пресуде загребачког суда наводи се да је за догађаје на Петровачкој цести у Хрватској поднета кривична пријава (чији епилог не знамо), као и да је у Србији покренут кривични спор. Али ми не знамо зашто се није привремено застало са поступком за накнаду штете и сачекао се исход кривичног поступка да би се донела одлука. Такође, у пресуди недостају објашњења и контекст - каже Штрбац.

Додаје и да је ова првостепена одлука веома важна јер је у питању прва пресуда везана за злочин над цивилима на Петровачкој цести, који хрватско правосуђе третира као "ратну штету", иако ту није било ратних сукоба две стране, већ су се избеглице искључиво повлачиле у колони.

Српско правосуђе покренуло је поступак за ратни злочин на Петровачкој цести, а том синтагмом се обухвата и онај злочин над цивилима, који се догодио дан касније на Приједорској цести код Сводне. Крајем марта 2022. године Тужилаштво за ратне злочине је после темељне и документоване истраге подигло оптужницу против четворице официра - пилота хрватске војске Владимира Микца, Зденка Радуља, Жељка Јеленића и Данијела Боровића за ратни злочин над српским цивилима.

Хрватски пилоти се терете да су наредили нападе на две колоне избеглица, које су напуштале своје домове бежећи пред хрватском војском у "Олуји", на Петровачкој цести 7. августа и код места Сводна, 8. августа 1995. године. Тада је убијено 13 људи, од којих четворо деце, а 24 је рањено.

Оба напада одиграла су се на територији БиХ, далеко од зона борбених дејстава. Први на Петровачкој цести, 62 километра од границе са Хрватском, а други у Сводни, 12 километара у дубини територије БиХ.

Фото: Принтскрин

У оптужници се наводи да су на састанку војног и политичког руководства Хрватске 31. јула на Брионима договорени почетак војне акције "Олуја" и напади на северни и јужни део Републике Српске Крајине, који су тада били под заштитом Уједињених нација. Председник Хрватске и врховни командант Фрањо Туђман је тражио да се нанесу такви ударци да Срби практично нестану.

Према оптужници генерал Јосип Чулетић, који је тада био начелник штаба Хрватског ратног ваздухопловства и руководилац Центра оперативног руковоћења ХРЗ и ПЗО, наредио је Владимиру Микецу и Зденку Радуљу авионске нападе на колоне српских избеглица. Чулетићје у децембру 2021. године преминуо у Загребу од короне у 70. години и зато није оптужен. Даље јеМикец наредио Жељку Јеленићу авионски напад на избегличку колону, која се кретала у рејону где није било никаквих оружаних сукоба, путем Босански Петровац - Кључ.

Исто наређење Радуљ је издао Данијелу Боровићу, али за напад на колону на путу Босански Нови - Приједор. Јеленић је затим наредио пилоту, којег српски органи нису идентификовали, да изврши напад, што је он и учинио 7. августа 1995. у поподневним часовима, "мигом 21" прелетео је колону на Петровачкој цести, окренуо се, поравнао са њом и испалио ракете С-24.

Дан касније исти маневар и ракетирање су извела двојица Н. Н. пилота по наређењу Боровића у месту Сводна на другу колону одлазећег становништва. Ни у једној колони није било војних формација, оклопних возила, тенкова или тешког наоружања. Према оптужници никаквог војног смисла није било дејствовати по колонама цивила у дубини друге државе, већ је циљ удара био да се Србима пошаље порука, да се више не враћају.

Хрватска никада није формирала предмет о злочину на Петровачкој цести, а њихово тужилаштво за ратне зл очине тврди да нема доказа. У БиХ је покренута истрага, која годинама стоји у месту.

Српску оптужницу за "Петровачку цесту" потврдио је Суд за ратне злочине у Београду у јуну 2022. године, а у августу исте године и Апелациони суд. Пошто Хрватска у овом предмету не жели да сарађује, нити да изручи окривљене, тужилаштво је предложило да се хрватским пилотима суди у одсуству. Е, ту је онда кренуло опструисање овог предмета и у српском правосуђу.

Фото: Принтскрин Хепи ТВ

Кривично ванпретресно веће судије Мирјане Илић није хтело да донесе одлуку да се суди у одсуству, без обзира на то што су хрватски званичници више пута поручивали да неће изручити своје пилоте, да њих суђење у Србији не интересује и што су на сајту владе објавили саопштење да их не занимају српске замолнице, нити да по њима поступају.

Судија Илић је ипак тражила да се суду достави доказ да ли су четворици окривљених у хрватској уручени позиви да дођу на суђење у Београд. Уместо да донесе одлуку, позитивну или негативну, њено веће је службеном белешком, што је незабележено у раду судства, захтевало да се још једном од Хрватске затраже те информације. Тако је "Петровачка цеста" спакована у фасциклу чамила скоре две године у ормару Суда за ратне злочине.

Помак је направљен у августу ове године, када је коначно донесена одлука о суђењу у одсуству. Међутим, ту није још ништа решено, јер су се браниоци хрватских пилота на њу жалили Апелационом суду и предмет је сада у рукама судије Миодрага Мајића.

* * * * * * * * * * *

Фото: Принтскрин Хепи ТВ

КО У ХРВАТСКОЈ ДОБИЈА НАКНАДУ ШТЕТЕ ЗБОГ СТРАДАЛИХ ЦИВИЛА У РАТУ

Траже да породице укажу прстом на убице

ПОРОДИЦА Рајић једна је од неколико хиљада оних које су тужиле хрватску државу од рата наовамо због нанетих душевних боли насталих услед мучења илу убиства њихових најмилијих. Како објашњава Саво Штрбац из "Веритаса", прве тужбе поднете су још у рату, а масовно после њега, нарочито после 2003, када је донет сет закона у Хрватској, међу којима и Закон о накнади штете проузроковане незаконитим деловањем хрватске војске и полиције.

- Чинило се да ће бити лако доказати нанету штету у случајевима где су убијани недужни цивили, као у "Олуји", "Бљеску", на Петровачкој цести - објашњава Штрбац. - Међутим, испоставило се да ово није баш тако лако јер је хрватско правосуђе захтевало од породица које туже да упру прстом у конкретна лица која су починила злочине. То, наравно, у највећем броју случајева није било могуће. Тако је правосуђе прихватало само тужбене захтеве у случајевима где су постојале осуђујуће кривичне пресуде против хрватских војника или полицајаца. Рецимо, у случајевима везаним за сплитску Лору, убиства у Медачком џепу, Госпићу, на Коранском мосту... Ту су породице добиле неку одштету. У осталим предметима жалбени поступци су најчешће и даље у току, а неки трају већ три деценије.

Foto: Printskrin

Наду, ипак, дају два предмета пресуђена пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Реч је о убиствима заробљених војника у "Случају Оћестово" и заробљених цивила у "Случају Уздоље". У овом другом случају једна сведокиња, иако рањена, успела је да преживи и касније чак да исказ у Хагу. Пошто су у оба случаја хрватски судови негативно пресудили јер породице нису успеле да укажу на конкретне убице, Европски суд је закључио да су хрватски судски стандарди превисоки и да је на држави терет доказивања да није крива, односно да их нису убиле хрватске снаге, а не обрнуто, да породице доказују њену кривицу.

После те одлуке, једна породица која је претходно изгубила све спорове и морала да плати парничне трошкове неколико хиљада евра, добила је у поновљеном поступку позитивну првостепену пресуду. В. Ц. С.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације