КОНАЧАН РАСКИД СА СОВЈЕТИМА: Срби у општем хаосу Бољшевичке револуције
МЕЂУСОБНЕ односе са новом влашћу у Русији кварила је припадност и савезничка верност Србије. На то су се само надовезале идеолошке разлике.
Антанта је у појединим тренуцима била спремна и да прихвати совјетску владу, под условом да она поново подигне ратне барјаке против непријатеља. Мир у Брест-Литовску и сарадња са Немцима затворили су сва врата компромису. Дотадашње прижељкивање и нада савезника да се бољшевици неће одржати на власти преокренули су се у отворену подршку „белима”, на крају и директну интервенцију. Аргонаутика савезничких представника током 1918. године, по Финској и северној Русији, сликовито је сведочила о процесу и фазама у дистанцирању од нове власти. Србија је дуго одолевала притиску да стане на страну контрареволуције. Пашићева политика имала је вишеслојну прагматичност. Између осталог, влада на Крфу чинила је све што је у њеној моћи да „Југословене у Русији политички и физички заштити и искористи” једино за ствар „ослобођења и уједињења”. У хаотичним приликама, очекивало се да заробљеници похрле под њену заштиту.[...]
Нове околности су у први план истакле једну неформалну организацију. Југословенско друштво је настало новембра 1917. у складу са Пашићевом политиком да из промена у Русији извуче што је више могуће користи, а да се истовремено не дискредитује пред западним савезницима. Окупљало је људе блиске Посланству Србије и налазило се под идејним руководством Радослава Јовановића. ( Поузданик Николе Пашића који је још 1913. придодат Српском посланству у Петрограду, да ради на националним стварима.) Поред Петрограда, имало је филијале у Одеси, Москви и Кијеву. Упоредо са пропагандном делатношћу, организација је примила на себе да групише и пружи заштиту свим Србима, Хрватима и Словенцима у Русији...
У СВОМ РАДУ имала је подршку Народног комесаријата за иностране послове, где је као референт за југословенске ствари и уредник листа за заробљенике делегиран њен члан Мијо Радошевић. Везе са новом влашћу учврстило је учешће „са правом саветодавног гласа” Јовановића, додуше без претходне дозволе са Крфа, на Четвртом сверуском конгресу совјета; који је у марту 1918. одлучивао о ратификацији мира у Брест-Литовску.
Користећи простор, Друштво је на саветовању у Москви крајем априла и почетком маја, прерасло у Југословенску револуционарну федерацију, са прокламованим циљевима за одржање добрих односа са новом влашћу и наставком рада на окупљању Јужних Словена.
И поред наклоности совјетске владе, нису успели у намери. Са њима у сукобу интереса налазио се - Југословенски револуционарни савез, који је углавном окупљао присталице бољшевичког усмерења. У одговор на оснивање Федерације, они су се маја 1918. организовали у Југословенску групу при Руској комунистичкој партији, под вођством дугогодишњег бољшевика Вукашина Марковића. Међусобна нетрпељивост брзо је ескалирала у отворено непријатељство. Група је користила догађаје на северу Русије и учешће појединих оружаних група Срба у грађанском рату на страни „белих” како би изазвала распуштање Југословенске револуционарне федерације и преузимање имовине Србије. На њихову дојаву о повезаности војног изасланика Лонткијевића са „контрареволуционарном делатношћу” у Казању, совјетске власти су почетком августа упале у дипломатске просторије у Москви, запленили архиву, ухапсиле официре српске војне мисије, службенике Конзулата и већи број чланова Федерације. Истовремено, за потребе Групе реквирирали су „Српски конак” - Подворје, састављено од цркве и гостионице под управом архимандрита Михаила.
* * * * * * * * * * *
Југословенски комунисти раде против Србије
ЈУГОСЛОВЕНСКИ комунисти су ишли и корак даље, тражећи целокупну власт над пословима српских грађана. Бољшевици још увек нису били спремни да им допусте толико. Догађаје су искористили на другачији начин. Од Југословенске револуционарне федерације исходили су позив Србима, Хрватима и Словенцима да буду неутрални у руским стварима.
За ослобођење заточеника била је потребна и интервенција са стране. Против хапшења, упада у дипломатске просторије и држања српских поданика као таоца протестовало је Посланство Норвешке, коме је посланик Мирослав Спалајковић препустио одбрану интереса у Русији. У питању је било добро решење. Норвежани су заступали руске поданике у Финској, те су имали простора да изврше енергичну пресију на власти у Москви. Крајем августа, делимично и уз помоћ веза српског дипломатског чиновника, секретара Посланства, Мите Димитријевића са совјетским врхом, дошло је до ослобађања изасланика Лонткијевића и осталих ухапшених.
Југословенски комунисти су наставили да раде против званичних и незваничних органа Србије, засипајући владу у Москви извештајима о њиховом мешању у „контрареволуционарне радње”. Као последица, Народни комесаријат за послове националности појачао је контроле над српским поданицима... У јеку „црвеног терора”, после неуспешног атентата на Лењина, и даље су их сматрали за таоце... На све то, средином октобра је потпуно прекинута и комуникација коју су Норвежани одржавали са севером Русије. Срби у Москви нашли су се у потпуној изолацији од спољног света.
Срећом, нису дуго остали у таквом положају. Њихов повратак погодио се са масовном репатријацијом иностраних грађана, повезаној са крајем рата. Повољном исходу припомогао је поново и помињани Димитријевић. На основу разговора који је водио са Лењином 16. новембра затражио дозволу да уз потребан број вагона и пратњу званичног представника совјетске власти до пограничног пункта, преведе 253 људи за Србију.
РАЗЛОГЕ ЗА ОДЛАЗАК дефинисао је у форми жеље бивших заробљеника да тамо „узму учешће у даљем развоју револуционарног покрета” ... Није дуго чекао на одобрење. Одлука о целој ствари дошла је под руке главног човека тајне полиције - Чеке, Феликса Ђержинског, од кога је три дана касније стигао одговор да „не постоје препреке” за одлазак „у преписци назначених Срба”. Совјетске власти су испуниле и други део Димитријевићеве молбе. Уз један вагон прве класе, путницима је уступљено још пет товарних. Током децембра преко Кијева и Одесе напустили су Русију.
Нису, међутим, сви српски грађани отишли. У Петроградском посланству, Вицеконзулату у Тамбову и Конзулату у Москви остали су чиновници, док је архимандрит Михаило наставио да води рачуна о привремено ослобођеном Подворју. Ни један од ретких, који је за време августовских догађаја остао на слободи, Радослав Јовановић, није желео да се повуче из Русије. Током јесени здушно је радио на прилагођавању програма Југословенске револуционарне федерације новим приликама. Услед одласка бројних чланова, без обзира на труд, организација је до краја године потпуно престала са радом. Преостали чиновници дипломатских представништва наставили су да делују у специфичним околностима. Озбиљно су их погађале огромне цене намирница и хладноћа, те погоршање односа између совјетске владе и Норвешке, концем године. Једини интерес за останак налазио се у сагласју са духом неуспешне реформе Федерације: одбрана права сународника током грађанског рата и помагање њиховог извлачења из Русије. Правилно функционисање су им онемогућавали југословенски комунисти, који су придобијали све више на значају.
Препоручујемо
СЛОБОДАРСКИ КАЛЕНДАР: Детаљно по датумима - како је текло ослобађање Београда
23. 10. 2024. у 12:00
У БЕОГРАД СЕ ВРАТИО ЖИВОТ И СЛОБОДА: Навршило се 80 година од велике битке за престоницу
22. 10. 2024. у 18:00
ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт
НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.
23. 11. 2024. у 18:55
БРИТАНЦИ ОБЈАВИЛИ ЗАСТРАШУЈУЋУ МАПУ: "Орешник" може да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута (МАПА)
БРИТАНСКИ лист "Дејли мејл" оценио је да би балистичка ракета "орешник" могла да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута.
23. 11. 2024. у 15:58
ПОТПРЕДСЕДНИК САД УМРО ТОКОМ ОДНОСА: Био са 50 година млађом љубавницом, Бела кућа није знала како да саопшти вест о смрти
БИО ЈЕ то 27. јануар 1979. године. У 1 ујутро, портпарол породице Нелсона Рокфелера објавио је званичну изјаву за штампу. Бивши потпредседник преминуо је У 71 години живота раније те вечери.
22. 11. 2024. у 18:36
Коментари (0)