ТИТОВ РЕЖИМ ЈЕ БИО ОСТВАРЕЊЕ КРЛЕЖИНИХ СНОВА: За време рата усташки идеолози расизма штитили великог писца

КРЛЕЖА се, после рата, правдао што није дошао у партизане свакојаким разлозима.

Крлежа је дуже био члан Партије од Тита , Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Наводио је и то да је, после "Књижевних свезака", био потпуно усамљен - комунисти га нису хтели, а с реакцијом није хтео. У затвору, по доласку усташа на власт, један скојевац га је пљунуо - причао ми је - добацивши му да се чуди шта ће и он ту, будући је "издајица".

Плакао сам - причао је Крлежа. У усташком затвору Крлежа је био веома кратко. Извадио га је Миле Будак, Павелићев доглавник, такође књижевник и највећи идеолог усташтва. (Миле Будак, 1889-1945, усташки идеолог, министар богоштовља и наставе у првој влади НДХ.) Крлежа је тада посетио и Павелића - не знам на чију иницијативу. Будак га је пред Павелићем пљеснуо по раменима и рекао му: Ништа, Фриц, не брини, све ће бити у реду.

- Шта је ту разговарано - Крлежа није причао, а мени је било неугодно да га икада питам о томе, као и Аугустинчића о оној скулптури Павелићевој. (Антун Аугустинчић, 1900-1979, хрватски вајар) Али, Аугустинчић је сам причао: повели га и он је правио портрет поглавников. Иза тога Крлежа се сместио у санаторијуму др. Вранешића, једног од чланова Павелићевог комитета за расну чистоћу. (Др Ђуро Вранешић, 1897-1946, психијатар, у Загребу основао санаторијум за нервне болести. Председник Хрватске лијечничке коморе пре Другог светског рата, као и 1943-1944. Члан Расно-политичког повјеренства Министарства унутрашњих послова НДХ) У тој функцији Вранешић је играо - према причању другова из Хрватске - извесну посредну улогу у истребљивању Јевреја, и наше власти су га, упркос Крлежином опрезном заузимању, стрељале после рата.

КРЛЕЖИ ЈЕ ДОСТАВЉЕН у више махова позив да дође у партизане, али он то није учинио.

- Најпре сам се и плашио због оне свађе, - причао је Крлежа. Могао је имати разлога за то, мада не сасвим оправданих. Доиста, било је "троцкиста" овлаш стрељаних. Али никоме из врхова не би ни пало на ум да такво што и помисли о Крлежи. Његово име било нам је и те како потребно, а сматрали смо га ипак својим. Касније - говорио је Крлежа - стид ме је било да идем у партизане, кад је све већ и тако и тако готово.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Ја мислим да се код Крлеже радило, сем осталог, о обичном људском кукавичлуку. А он није хтео ни да се залаже за ствар у коју није био ни уверен. Сем тога, он је човек који се на органски начин гади рата и ратних страхота.

Крлежа је био честа тема функционерских разговора у рату. Били смо огорчени на њега и његове пријатеље. Њихово пасивно држање као да је потврђивало ставове из "Књижевних свезака". Крлежа 1945. године је тражио да посети Тита - да се тиме "рехабилитује". (Сам Крлежа се тако држао да је свима било јасно да зна да је погрешио што није дошао у партизане.) Али Тито није хтео сам да га прими, него у мом присуству. Тито је хтео да тим уклони сваки приговор да "кува" нешто насамо с Крлежом. Јер било је отпора, код неких другова, што га Тито прима. Суштина оног што је Тито тада рекао Крлежи била је у овоме:

Ми смо онда морали онако поступити. Требало је створити једну јединствену Партију, ради спасавања Југославије, што си ти као стари Југословен требао да разумијеш. - У Титовим речима играо је улогу и непосредни политички моменат - он је био сав у ентузијазму "братства и јединства", односно нове Југославије. Али је у њима било и нечег срачунатог на Крлежина расположења и схватања из младости.

* * * * * * * * * * *

Клеветање Ђиласа после смене са власти

ПОСЛЕ ТОГА смо се ја и Крлежа често виђали. Увек кад би дошао у Београд, а долазио је често, најпре би се јавио телефоном у Централни комитет, тражећи састанак са мном. Чак су се он и Зоговић измирили и посећивали. (Крлежа се у јесен 1947. у пријатељском разговору извинио Радовану Зоговићу за оно што је написао о њему у "Антибарбарусу".)

Немају право они који тврде да се Крлежа приклонио једном стању чију је суштину био прозрео већ пре рата. Задржавајући интимно свој филозофски скептички став, он је очито био уверен да се коначно нашао пут једног новог и срећнијег живота на овом тлу. Он нам је замерао, често, да смо недовољно енергични према "реакцији" и да она још представља "озбиљну опасност". (На пример, Крлежа у свом реферату прочитаном на III конгресу Савеза књижевника Југославије, одржаном од 5. до 7. октобра 1952. у Љубљани, каже: "Један од главних задатака наше књижевности и наше књижевне критике био би да [...] примјењујући аналитичку методу уђе у детаљно стварно испитивање елемената наше властите конзервативне свијести у свим њеним видовима и нијансама и у свим триковима и начинима.")

Титов режим, премда неидеалан, био је углавном онај о коме је и он сањао и за који се борио. ("...ако збројимо године Крлежиног партијског стажа...долазимо до математичког закључка да је Крлежа у Партији био дуље него Тито." Крлежа никада није доводио у питање диктатуру пролетаријата нити скривао своје животно опредељење за бољшевизам односно за бољшевички концепт Партије.)

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив породице Ранковић, Профимедија, документација „Новости“, Википедија

Негдашњи спор с Партијом Крлежа је објашњавао низом несрећних околности и неспоразума. Увек су и Крлежа и Ристић доказивали да су били далеко од сваке намере да посумњају у СССР и Стаљина, у процесе и у нашу Партију. Тако је било све до сукоба са Стаљином, 1948. године. Тада су у њима оживеле старе сумње, али као реалности читаве земље. Почели су да доказују - и то унеколико с правом - да су они већ онда осетили о чему се ради у Совјетском Савезу. Па су се ућутали и о томе, осетивши да се у Централном комитету не гледа радо на доказивање њихове исправности из прошлости.

Крлежа никад није био искључен из Партије. Нови пријем сам му саопштио ја, по одлуци Политбироа Централног комитета. Али му је поништено чланство за ратни период. (С обзиром на то да је одбио да дође у партизане, па до краја рата стаж у Партији је Крлежи поништен. Године 1947/1948, мислим 1947, рекли су ми да Крлежи саопштим да је члан КПЈ.)

Крлежин случај типичан је не само за удес једног револуционарног писца у лењинистичкој, односно стаљинистичкој партији, него и какве све битке мора да прође таква партија на свом путу ка власти. После Ђиласовог силаска с власти 1954, Крлежа га је током година и у много наврата клеветао. ("Ипак, присјећајући се Крлежина контрапункталног начина резонирања и неких разговора с њиме, није тешко наслутити да га је у односу на Ђиласа трајно пратила нелагодност савјести: осјећао се издајником. Врсни познаваоци Крлеже су говорили да се од свих људи с којима се разишао "најиздајничкије понео према Ђиласу, написао је Славко Голдштајн у предговору текста у "Повратак Милована Ђиласа у Хрватску".)

Препоручујемо

Друштво

0 7

СРПСКО ПИТАЊЕ КОНСТРУКЦИОНА ГРЕШКА ЈУГОСЛАВИЈЕ: Стварна улога Комунистичке партије у судбини заједничке државе

10. 09. 2024. у 21:00

Друштво

0 2

ЗЕЛЕНО СВЕТЛО ЗА ПИР ДЕСТРУКЦИЈЕ: Сећање на помало заборављени партијски скуп, последњи Конгрес СКЈ

10. 09. 2024. у 19:00

Друштво

0 1

САВЕЗ КОМУНИСТА ОДЛАЗИ У ИСТОРИЈУ: Ванредни четрнаести конгрес СКЈ сазван на захтев из Војводине

10. 09. 2024. у 11:00

Друштво

0 2

КАКО ЈЕ ПАРТИЈА УБИЛА СВОЈУ ДРЖАВУ: Четрнаести конгрес Савеза комуниста Југославије, пре готово 35 година, био је стварни крај Југославије

10. 09. 2024. у 09:51

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације