ЗЕЛЕНО СВЕТЛО ЗА ПИР ДЕСТРУКЦИЈЕ: Сећање на помало заборављени партијски скуп, последњи Конгрес СКЈ
МИЛОШЕВИЋ је веровао да ће Југославију спасти српска већина у СКЈ, па тиме и међу делегатима 14. конгреса СКЈ.
Било је то на самом почетку те сада већ далеке 90. године прошлог века. Веровао је, наиме, да се Југославија још увек може спасти, и то само три месеца после рушења Берлинског зида и уједињења Немачке, а чиме другим него политичким средствима која у том тренутку још увек стоје на располагању. Тито и Кардељ су већ увелико развалили Устав Југославије - још 1974. године - остављајући државу без иједног уставноправног механизма самоодбране и опстанка. Чекало се само да један и други, нарочито сам маршал, нестану, да би пир деструкције могао да почне. Од политичких средстава остала је само Партија - Савез комуниста Југославије - која се, бар вербално, означавала као водећа идејно-политичка и као главна кохезиона снага.
Одмах иза тога следи питање да ли је Југославију требало бранити или не, нарочито из угла данашње, накнадне памети и већинског расположења српског јавног мњења. Тада, међутим, Срби су били за њен опстанак, каква год она била. Они су, уосталом, ту државу и створили и најскупље платили - њене границе су биле докле је стигао српски војник. Били су једини државотворан народ у тој Југославији. Одрекли су се чак и своје државности и унели је у југословенску државност, а многи од њих и своју српску националност заменили југословенском. Дозволили су да се од српског етничког супстрата вештачки произведу нове нације. Били жртве идеолошких предрасуда и тако рећи неометаног титоистичког социјалног и националног инжењеринга.
Можда су, још и понајвише, све то трпели зато што су тада, први и једини пут живели у једној држави. Били су, додуше, раздвојени републичким границама горе него државним.
Оптуживани и окривљавани за хегемонизам и били непрестано на оптуженичкој клупи за некакву фантомску велику Србију и великосрпски национализам. И све то подносили да би спасли ту своју по много чему погрешну и неодрживу творевину. Али и потребну управо зато што су сви живели у њој.
ПОГРЕШНА, НЕ ЗАТО, што њен настанак није био мотивисан једном уистину племенитом идејом - ослобођења и уједињења јужнословенских народа - него зато што Срби том приликом нису омеђили свој етнички простор. А неодржива, или бар тешко одржива - зато што је то показала пракса као меродавни критеријум, зато што је имала много непријатеља, споља и изнутра, зато што су је, осим Срба, други народи творци - Хрвати и Словенци - сматрали привременом и успутном станицом, односно били неискрени према њеном формирању и постојању. Као и што је њено рушење, у два наврата, било праћено огромним људским жртвама, понајвише српским.
Има разних теорија о томе кад је тај процес рушења Југославије започео и које су га снаге носиле и подупирале, али биће да је најтачнија она по којој та борба датира од самог њеног формирања. Моторна снага те борбе био је германски фактор с Немачком на челу, с обзиром на претензије према Балканском полуострву као према некој врсти свог "дворишта".
Уз то, Србија им је, ослобађајући јужнословенске народе, срушила Аустроугарску, која је требало да буде германски модел за потоњу европску унију, односно за немачко господарење Европом. Југославија је управо и настала на рушевинама тог њиховог модела, па је у каснијој антијугословенској и антисрпској пропаганди отворено и брутално означавана као "највећа казна за Немачку", а однос према Србији у виду познате и злогласне бечке флоскуле "Србија мора умрети". Да нема ниједне друге околности - на пример Католичке цркве као упорне и непомирљиве антијугословенске снаге, те унутрашњих сепаратизама и бројних других опасности и противуречности - таквој једној држави било би тешко, можда и немогуће, да опстане под тако великим теретом: да је само њено постојање "највећа казна" за најмоћнију европску државу.
* * * * * * * * * * *
Ко (ни)је разумео рушење Берлинског зида
ПРВИ СУ ТО УЧИНИЛИ Словенци, односно словеначки комунисти. Из каснијег убрзаног следа догађања ће се показати да су они за то били одређени, како би започели тај процес и на неки начин га лакше легитимисали, као национално хомогена република која не носи неки пртљаг нерешених националних проблема, јер би, иначе, постојао већи ризик да читав пројекат разбијања Југославије буде евентуално у старту онемогућен. Изашли су са Конгреса, а тиме на одређени начин и из самог СКЈ, упркос опредељењу и ставу већине, и упркос демократском централизму као основном механизму партијског одлучивања, упркос статутарном и програмском принципу о јединству СКЈ и представи о Партији као главном политичком кохезионом фактору и бедему очувања Југославије. А тим одласком словеначких комуниста са Конгреса и из СКЈ отварао се пут и словеначкој републици тј. држави, па, по логици ствари, и другима у Југославији.
Још у нечему су Словенци у разбијању Југославије послужили као пример, односно одређено је да послуже као пример. Први су кренули у насилну сецесију, почели су рат против дотадашње своје ЈНА и брутално побили стотинак младих војника који су били без муниције, и због тога били награђени немачким признањем независности, уместо да буду осуђени и кажњени. Истини за вољу остале европске земље су знале за последице такве, како су тада говорили - преурањене одлуке, знале су да то значи грађански рат у Југославији, дакле у Европи, али су подлегле немачком диктату како би остале у ЕЗ. "Нема државе без крви", саветовао је Геншер Кучана и Туђмана, као и то да су "са сваким испаљеним метком за корак ближе независности", а они су то послушно и доследно извршавали.
САМО ГОДИНУ и по после напуштања 14. конгреса од стране словеначких комуниста, Словенија је прогласила независност, а два дана после тог проглашења започела је тзв. мали прљави словеначки рат против ЈНА. Немцима као спонзорима је тај рат био потребан да би њихова "међународна заједница" подржала "малу, демократску и прозападну" Словенију која се "брани" од "моћне агресорске србокомунистичке ЈНА" и како би се тиме, по моделу Давида и Голијата, успоставио позитиван однос према сепаратистичким републикама а негативан према онима који бране заједничку државу, а то су, ко други него Срби.
И ко, најзад, није разумео рушење Берлинског зида, односно како га је требало разумети по неким домаћим мудрацима који с времена на време гракну ту мудролију на рачун тадашњег српског руководства с Милошевићем на челу? Као Цирил Рибичич који је по немачком налогу извео словеначке комунисте из београдског Сава центра? Или као Милан Кучан, који се определио за насилну сецесију, упркос уверавању од стране српског руководства да се Србија неће супротстављати словеначкој независности, по вољи словеначког народа и по Уставу Словеније? Или као Туђман, који је на Тргу бана Јелачића у Загребу говорио, а српски мудраци би да то забораве: "Да Хрватска није жељела рат, рата не би ни било"? Или, најзад, као оригинални тумачи и, штавише извођачи радова на рушењу Берлинског зида и уједињењу Немачке - Геншер и Кол? Уз ововремену асистенцију Кристијана Шмита, актуелног принудног "управника" Босне и Херцеговине, који, иако нелегалан, упорно настоји да укине Републику Српску и да нам објасни, заједно са неким нашим тумачима, како "аутентично" треба разумети рушење Берлинског зида.
ДРАМА У ФРАНЦУСКОЈ: Масовна пуцњава, учествовало неколико стотина људи
У МАСОВНОЈ пуцњави повезаној с трговином дрогом у западној Француској, тешко је повређено петоро људи, међу којима и један тинејџер, рекао је министар унутрашњих послова Бруно Ретаиллеау, пише Гардијан.
01. 11. 2024. у 11:25
ПУТИНУ У ПОМОЋ СТИЖЕ НАЈЕЛИТНИЈА ВОЈСКА: Шта је "Олујни корпус", једна од најмоћнијих специјалних јединица на свету
СЕВЕРНОКОРЕЈСКА појачања долазе усред назнака да се Русија бори с попуњавањем својих снага.
30. 10. 2024. у 12:37
ХРВАТ УГЛЕДАО СРПСКУ ЗАСТАВУ НА ПОДУ: Одмах упалио камеру и урадио ово - због његовог потеза се усијале мреже (ВИДЕО)
ИВАН из Хрватске одушевио је читав регион када је једним малим гестом показао како је мало потребно а јако лепо, држати се оне чувене реченице "воли своје, поштуј туђе".
01. 11. 2024. у 10:24 >> 10:28
Коментари (0)