ФЕЉТОН - СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ ПОЧЕЛО ЈЕ ГУСЛАРСКИМ ПЕСМАМА: Кад се жртвују, људи од власти то раде углавном зато да би добили још више власти

ПЕСМЕ Филипа Вишњића су уједно изврсна, добро осмишљена аналитичка грађа у којој се прецизно утврђују узроци устанка, друштвене и политичке околности у којима се он збива, начин вођења ослободилачке борбе, разлози губљења даха револуције и најзад њеног привременог краха.

ХРАБРОСТ Филип Вишњић је имао инстанчан осећај жртвовања за народ , Фото Википедија, слика Јосифа Даниловића

Радикалност револуције као чина потпуног преврата је код Вишњића препозната и утврђена већ у почетним стиховима његове знамените песме "Почетак буне против дахија": "Кад се шћаше по земљи Србији, по Србији земљи да преврне и да друга постане судија...".  

Мотиви за устанак су Вишчићевим гудалом пажљиво сабирани, и одабрани тако да почињу од Маричке и Косовске битке па све до сече кнезова која је тек важан повод за дотад највећу српску буну против турске власти и зулума. Узроци за побуну се код Вишњића препознају као дубљи и дају се свести на три речи: воља за слободу. Слободу од зулума, харача, ропства сваколика. Нико боље од Вишњића који је прокрстарио друмове српских крајева није могао одвојити генералне од посебних узрока, нити тако тачно знати шта то тишти српску рају.

Исто тако, запањује Вишњићев реализам који чак и у тренуцима највећег устаничког заноса Дрину и даље види као границу између Босне и Србије - "Дрино водо, племенита међо измеђ Босне и измеђ Србије ", границу која се може и мора прелазити и ради рата и ради мира, али као и све велике водене препреке остаје границом док је "мнози мости" не обесмисле. На какве је све мостове преко Дрине Вишњић при том мислио неда се тачно утврдити из сачуваних материјала, али се из помињања исте вере и исте традиције, а понајвише исте судбине народа с обе стране Дрине, понешто да претпоставити .  Може се рећи и то да је творећи и сам историју, Филип Вишњић очито много ослањао на историју српског народа из које је извукао слутњу да је судбина српског народа да дуго живи у подвојеним државама. Вишњић је такође имао и способност предвиђања. У истој песми он наговештава скори пренос устанка у Босну, али не и победу Срба као ни евентуално спајање Босне и Србије, ма колико да му је то била жеља, када каже певајући у Карађорђево име "Наскоро ће и то  време доћи "...када ће прећи са војском Дрину и "честиту Босну полазити".

И одиста, Срби у Семберији под вођством кнеза Иве од Семберије, иначе Вишњићевог доброг пријатеља,  подигоше заједно са Карађорђевим борцима  1809. устанак против Турака. У њему је учествовао и Вишњић и по слому устанка заједно са великим збегом народа се настанио у Мачви, па потом трајно у Срему.  

ОСИМ тога, многи ликови не само главних, већ и маргиналних јунака су остали да живе у нашем памћењу захваљујући Вишњићевом дару за меморисање личности и збивања, као и његовом осећању за правду које се исказивало и у немалом давању простора у његовим песмама мање битним ликовима устанка, неретко простим борцима који су учинили по које велико дело које би иначе било приписано њиховим старешинама. Није ли и то дизало морал народу и чинило сам народ јунаком достојним својих вођа. Вишњић је очито знао да је погрешно опевати само своје вође. Зато је детаљно опевао и турске зликовце свих формата. Да би их упознао није се либио да их лично походи и пева и њима, као што је певао и пред вождом. Храброст слепца је понекад већа од храбрости оних који виде, али не зато што је у питању компензација већ зато што његова храброст  проистиче из другачије формираног карактера, другачијег схватања вредности живота и рано изграђеног Вишњићевог смисла жртвовања за народ. Услед свега тога његова храброст  је само бивала већа од очекиване. Из ратних похода, а још више из посета Турцима Филип Вишњић се враћао без прстију и са бразготинама по лицу када би Турци спознали да жели да их упозна да би их потом могао боље да опева мртве.

ПОШТО су се устаници мало служили пером, велика је заслуга Филипа Вишњића што је живо и занимљиво меморисао догађаје, а Вука Караџића зато што је записао Вишњићеве стихове. 

Но, у тим стиховима има и подоста критике на рачун кукавичлука и грешака српских главешина. Задуго још нико сем Вишњића неће тако слободно изрицати тако бритке осуде штетног понашања лидера српске револуције 1804. године које Вишњић најчешће прати речима "Шта чините, да вас Бог убије ?".

Један од разлога за толику Вишњићеву слободу речи је садржан и у демократичности која је красила Први српски устанак. Милорад Панић - Суреп добро примећује у својој студији о Вишњићу да се тако о Милошу у Другом устанку не би смело певати.

Када је у 67. години живота умро и сахрањен у свом сремском селу, Филип Вишњић је већ био легенда, али само у народу. Нови владари Срба нису много марили за њега. Срмом оковане велике гусле Вишњићеве су иструлиле заденуте за рог старе куће, а гудало које је мамило уздахе и жарило крв је продато за пар форинти.

За Филипа Вишњића више није било посла. Бајковити задатак слепог дечака из Подриња који је он сам себи зарана поставио био је доведен до краја. Србија је била довољно слободна, а Срби и живи и мртви једни до других. Када је замукла његова песма остао је само његов завет Србима да не дозволе да се ни мртви више растављају - "Нека је кост до кости, децо!". Потом помреше после Вишњића брзо и изненадно и сва његова деца. Сељани Грка их сходно Вишњићевом завету сахранише тик поред њега. Његове песме су остале да живе у читанкама. Да ли и у главама политички мислећих ?

СВАКА политика тражи  жртве. Али, углавном увек од других.  Примери самопожртвовања политичара и уопште људи од власти су више него ретки и обично више представљају изнуђене чинове, него акт њихове слободне воље.  И кад се жртвују, људи од власти то раде углавном зато да би добили још више власти, или да не би изгубили бар ону коју имају.

Прича о Иву од Семберије је потпуно обрнута, о човеку од власти који се жртвовао за народ, и то прост народ, и то не за оне којима је био власт  - драговољно, без икаквог интереса, без шанси да политички профитира.  Племенити Иво од Семберије је могао само да изгуби, и то све - власт, личну слободу, иметак. И изгубио их је. Од свог народа за живота није добио ништа, после смрти - чак ни довољно сећања.

Прича о њему и његовом племенитом гесту откупа робља по цену личне жртве, геста који је задивио оне његове савременике који су умели да цене људскост, пада у време Првог српског устанка.

Према оскудним, и историјом замагљеним подацима којима располажемо, оборкнез  Иван Кнежевић је највероватније рођен 1760. у нахији Бијељинској, срцу плодне Семберије. Његово презиме указује да је кнежевска титула одраније красила његову лозу, али се не да утврдити колико дуго. У сваком случају, у патријархалним срединама каква је била семберска, статусна презимена се нису могла произвољно узимати. У време догађаја који ће га учинити и славним и јадним, достојним прво дивљења, па онда сажаљења, био је оборкнез, дакле  и формално главни међу семберским кнежевима. 

УЗДИЗАЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

ФИЛИП Вишњић се након пропасти устанка скућио у Срему међу поштоваоцима његове песме на Фрушкој Гори у селу Грк, горак због краха устанка одбијао је да ту мирно живи, иако је по први пут био ваљано скућен и најзад био заједно са својом децом, те је, и поред тога што је добио таљиге и коња да се издржава, пуних следећих двадесет година, од 1813. па све до 1834. наставио са својим путовањима. Површном посматрачу би се могло учинити да је реч о лутањима, а заправо се радило о наставку гусларевог сна, о поновном уделу у повезивању костију и ткива разбијеног српског националног тела помоћу гусларско-друмских нити ради  уздизања посрнуле српске револуције.

 СУТРА: ХУМАНОСТ КАО ПРЕДУСЛОВ ЗА СЛОБОДУ ЈЕДНОГ НАРОДА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МУДРИ САВЕТИ И УПУСТВА ЗА МОДЕРНИЗАЦИЈУ СРБИЈЕ: Процена Доситејева је била да устаницима не иде у рачун кварење односа са Бечом

31. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације