ЈУГОСЛОВЕНИ ИГНОРИШУ МАТИЦУ СРПСКОГ НАРОДА: Крај диктатуре и повратак на систем уставне монархије

У ГОДИНАМА диктатуре, традиције српске државности представљане су као део заједничке југословенске историје.

Краљ Алексндар са војводама и официрима који су подржали диктатуру, Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Оно што је режиму 1930. године изгледало као коначна победа југословенства, учвршћивање народног јединства, дефинитивно ликвидирање племенских и покрајинских разлика, "сливање и стапање сва три југословенска племена у једну велику и јединствену југословенску нацију", био је у суштини највећи пораз југословенске идеје.

Југословенство је све мање доживљавано као "синтеза" до које се временом може стићи а све више као "амалгамисање", "стапање", "нова религија", "државна догма", "бескомпромисна акција" коју треба спровести без одлагања, одмах, административним средствима, насилно.

Период трајања диктатуре подударио се са избијањем велике економске кризе тако да је изостала материјална подршка југословенској идеологији. На другој страни, криза је погодила индустрију, али и село које је већ одраније било притиснуто сељачким дуговима.

Диспаритет цена пољопривредних и индустријских производа сасвим је обеснажио куповну моћ сељака и директно утицао на промет робе (опада 40%) и целокупну производњу.

Економску кризу је пратило потпуно замирање и маргинализација српских политичких партија и нарастање моћи хрватског покрета. Режим је надгледао делатност опозиционих политичара и регистровао сваки њихов политички ангажман. Праћена је активност Љубомира Давидовића и његово настојање да сузбије утицај "дворских демократа" у унутрашњости. Стални објект посматрања је била широка групација радикалских политичара "разних група и фракција" (Милош Трифуновић, А. Алекса Станојевић, Милан Стојадиновић, Драгиша Цветковић). Пажњу режима привлачили су прваци Савеза земљорадника. Посебном терору били су изложени политичари леве оријентације.

ПОД УДАРОМ репресивног законодавства и "белог терора" нашли су се посебно комунисти али и читав низ значајних граћанских политичара (Светозар Прибићевић, Драгољуб Јовановић, Антон Корошец, Влатко Мачек). У захтевима за повратак на уставно-парламентарни систем српска грађанска опозиција је била сложна. Спремност је постојала и око изналажења споразума са Хрватима. У контактима које је део српске опозиције имао са представницима Сељачко-демократске коалиције (коалиција Влатка Мачека и Светозара Прибићевића), у пролеће 1929, демонстрирана је спремност да територија државе буде подељена на седам бановина - "1. Јужна Србија - од Западне Мораве на југ; 2. Сјеверна Србија - на сјевер од Мораве, са Војводином, Сријемом, Барања, Бачка Банат; 3. Црна Гора; 4. Босна-Херцеговина; 5. Хрватска - Славонија, без Сријема, 6. Приморска бановина, у коју би могла ући цијела Далмација са Боком; 7. Словенија". Другим речима три бановине би биле српске, две хрватске, једна словенска и једна југословенска. Даље контакте пресекао је терор диктатуре. Сва истраживања показују да режим није имао упориште у Србији.

Испуњење мегаломанских државних, економских, културних, просветних и других планова, које је на себе преузео режим диктатуре, умногоме је зависио од спремности чиновника да прихвате нову државну идеологију. Међутим, вера чиновника у режим диктатуре и стабилност и способност Владе да реши питања која су диктатуру изазвала, почела је брзо да јењава. То је био разлог да већ априла 1929. министар без портфеља Никола Узуновић истакне потребу да рад министара и чиновника "буде инспирисан жељом и тежњом, да се уништи сваки траг политичких странака у надлештвима. Без протекције служба треба да тражи службеника". Тражено је да министри раскину "са поједином господом, која иду случајно или намерно против циљева режима" и да "сви чланови Владе својим јавним радом покажу да не гледају ни лево ни десно и да се држе Манифеста Њ. В. Краља, лојално и једино".

* * * * * * * * * * *

Даривање Устава под притиском европских земаља

ПРЕКОМЕРНА ШТЕДЊА, појачани надзор и репресија, цензура, одрицање од "племенске политике", подстицање југословенског националног осећања, брисање свих трагова раније државности, представљање југословенске државе као "синтезе наших националних изражаја", агресивна пропаганда, неки су од појавних облика диктатуре. Оштру критику претходног парламентарног стања, означеног изразима "политичка теревенка", "партизанство", "деструкција", пратило је глорификовање режима диктатуре.

У току летњих месеци 1930. најодговорнијим људима у Министарском савету постало је јасно да југословенска идеологија не може више бити декретирана "одозго" и да је режиму неопходна сарадња "свију народних слојева". Био је то први корак који је режим учинио на формирању режимске странке. У почетку нејасан, неодлучан и неуспешан он се завршио стварањем Југословенске радикално-сељачке демократије и, касније, Националне странке.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Насупрот поновног организовања српских политичких партија стајао је верски и национално хомогенизовани хрватски покрет.

Даровањем Устава од 3. септембра 1931. формално је био завршен период монарходиктатуре. Био је то покушај да под теретом економске кризе, нагомиланих политичких тешкоћа, притиском који је стизао из иностранства (Француска, Чехословачка), увођењем ограничене уставности, буде нађен излаз из кризе која је захватила диктаторски режим.

УСТАВ ЈЕ ДРЖАВУ дефинисао као "уставну" монархију, предвидео постојање народног представништва али не и парламентарног система, одредбом да "не може бити удруживања на верској или племенској или религиозној основи у партијско-политичке сврхе", суштински онемогућио обнављање рада политичких партија. Устав је предвиђао да законодавну власт заједнички врше краљ и Народно представништво. Народно представништво је било пројектовано као дводомо тело (Сенат и Народна скупштина). Законски предлози постајали су пуноважни закони тек када их усвоје и Народна скупштина и Сенат. Предлоге које у целини не прихвате оба дома Народног представништва нису могли бити стављани на дневни ред у истом сазиву. Једну половину чланова Сената је именовао краљ а другу бирао народ на шест година. По Уставу од 3. септембра 1931. "краљ је заточник народног јединства и државне целине". У његове компетенције је спадало да потврђује и проглашава законе, поставља чиновнике, има право амнестије, представља државу у односима са иностранством, оглашава рат и закључује мир, сазива и распушта Народно представништво.

Члан 116. Устава допуштао је да у "случају рата, мобилизације, нереда, побуне, који би довели у питање јавни поредак и сигурност државе или кад су до те мере уопште угрожени јавни интереси, Краљ може... указом наредити да се привремено предузму све изванредне, неопходно потребне мере...".

* * * * * * * * * * *

Опозиција бојкотује изборе за Народну скупштину

КРАЉЕВИМ УКАЗОМ од 24. септембра 1931. расписани су избори за Народну скупштину, а за дан избора одређен 8. новембар 1931. Политичке партије (Народна радикална странка, Демократска странка, СЈБС, ЈМО, ХСС) су позвале бираче да бојкотују изборе на којима је постојала само једна изборна листа (Југословенска радикално-сељачка демократија) и где се гласало јавним и усменим гласањем. И поред тога на изборе је изашло око 65% бирача.

Рестаурација уставног и парламентарног живота значила је за режим проширење друштвено-политичког ослонца владајућег врха и стварање утиска да се политички живот враћа у своје нормалне токове, а за опозицију сигуран показатељ узмака снага диктатуре пред унутрашњим и спољним тешкоћама које је продубио акт од 6. јануара 1929. Прокламовање Устава није значило напуштање интегралистичке југословенске идеологије, већ покушај да се југословенство, као "национални и државни програм" и "општи народни покрет", оживотвори у условима постојања "нормалног" уставног и политичког живота.
Принцип националног унитаризма доследно је примењиван и приликом избора за Народну скупштину, на којој је постојала само земаљска изборна листа. Тако су избори из 1931, будући да на њима није учествовала опозиција, остали само илузија о обнови парламентаризма. Тумачење уставних начела као "нужних" у условима кад је чињен значајан политички заокрет, којим нису смели бити угрожени резултати политике "народног јединства и државне целине, прожимана су са егзалтираним изјавама о тријумфу југословенства, разобличавању "покрајинских идеологија", превазилажењу националних, племенских, регионалних и верских подела, уклањања трагова прошлости.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

ИЗБОРИ ОД 8. НОВЕМБРА означавани су доказом да је народ усвојио шестојануарски програм, а састав народног представништва сматран гарантом спровођења у живот југословенског програма о народном и државном јединству. Инсистирано је на "расном", "језичком" и "психичком" јединству Југословена, на ставу да је након 1918. дошло до политичког уједињења и уверењу да југословенској држави тек предстоји тежак рад да у процесу уједињавања регионалних култура, задржавањем најбољег, омогући југословенско културно јединство. Очекивано је да "синтетизована југословенска нација доведе до наднационалне културе која би уклонила племенске супротности, сукобе православља и католицизма, супротстављање духа истока западу".

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Основа на којој је тих година почивала национална и државна политика у јединственој Краљевини Југославији било је југословенство. Устав из септембра 1931. санкционисао је југословенство као опште државно начело и општи државни покрет, дајући му пресудну улогу у изграђивању југословенске државе и нације, њене садржине и традиције. За краља Александра I Карађорђевића и идеологе државне политике, југословенство у 1931. години још није представљало потпуну негацију и потирање племена, племенских имена, прошлости, сећања на државне традиције, осећања, идентитета, менталитета, тј. оно није имало облик пуне и чисте интегралности.

* * * * * * * * * * *

Десет година хаоса, промашаја и нездравог стања

КРАЉ АЛЕКСАНДАР и његови идеолози признавали су присуство такозваних племенских традиција, племенских имена, племенских особина, српства, хрватства и словенства које су уважавали и поштовали постојеће разлике и настојали да спајањем постигну југословенско јединство. Међутим, није се крила тежња да се "од сва три племена и њихових традиција - узимајући оно што је најбоље, најпозитивније и заједничко, што је конструктивно и што спаја, а одбацујући оно што је негативно и што раздваја - без наглог прелома, постепено ствара и изграђује садржина и традиција југословенства, да се најзад, као неким природним органским израшћивањем из племена, дође до интегралног југословенства са чистом садржином и традицијама југословенским, изразитом и јединственом душом и менталитетом југословенским". Другим речима, режим је веровао да је "у једном краћем или дужем процесу", еволутивним путем, кроз конструктивни рад у просвети, култури, националним организацијама, могуће васпитати југословенску генерацију растерећену племенских предрасуда, старих државних традиција и са усађеним и јаким југословенским осећањима, способну да досегне идеал интегралног југословенства. Режим је на југословенство гледао као на еволутивни процес током кога би дошло до духовног, културног, политичког и социјалног зближавања, уједињавања, стапања у једну целину.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

НАСУПРОТ ТОМЕ, део горљивих заговорника интегралног југословенства веровао је да оно може бити досегнуто преко ноћи, револуционарним мерама, радикалним променама људске свести у тачно одређеним и испланираним роковима. Интегрални Југословени су са презиром гледали на прву деценију живота у Краљевини СХС означавајући је временом хаоса, одсуства континуитета, промашаја, "нездравог стања". Дело Шестојануарске диктатуре сматрали су "грандиозним". Реализацију идеологије југословенства делили су у две фазе - законодавну и идеолошку. За ову потоњу сматрали су да мора резултирати стварањем "нове" југословенске генерације.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Југословенски националисти су паролама "Потпуном духовном јединству свих југословенских јединица", "Југословенски идеалисти на окуп", "Идејно чисти Југословени на окуп", "Ми хоћемо Југославију Југословена" и друго значајно утицали на полицентричну националну свест српског народа. Захтеви за приступањем изграђивању "расног типа Југословена", схватање југословенства као полазне тачке али и циља, суштине, "аксиома" целокупног друштвеног ангажмана, свођење захтева за народним и државним јединством на "синтезу" свих тежњи, је оптерећивало. Појава југословенске националне омладине, која је себе доживљавала као фанатизовану духовну елиту и физичку снагу спремну да се "срцем и рукама" супротстави сваком сепаратизму али и супротном мишљењу и осећању, бринула је. Све заједно дезоријентисало је становнике државе.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, Дкументација „Новости“ “Фејсбук” и “Википедија”

Трећа група учесника у политичком животу југословенство је прихватала као средство да се политичким мимикријама буде уз власт и у власти. Сва три облика југословенства запостављала су аутентичне националне идентитете и игнорисала матицу српског народа.

Препоручујемо

Друштво

0 3

РАЗЛАЗ ЧЕТНИКА И ПАРТИЗАНА ЈЕ БИО НЕМИНОВАН: У Србији 1941. створена највећа слободна територија у окупираној Европи

14. 08. 2024. у 11:38

Друштво

0 2

ЗВАНИЧНИ ЗАГРЕБ ЈЕ КУПОВАО ВРЕМЕ: Процене Међународне заједнице уочи напада на Крајишке Србе

06. 08. 2024. у 05:00

Друштво

0 5

ТУЂМАН ЗА "ОЛУЈУ" ЧЕКАО САГЛАСНОСТ БЕЛЕ КУЋЕ: Неразјашњена питања око војне операције на Крајишке Србе

06. 08. 2024. у 16:00

Друштво

0 3

ХРВАТСКЕ КОНТРОВЕРЗЕ ОКО ОПЕРАЦИЈЕ "ОЛУЈА": Различите интерпретације бурних догађаја у августу 1995. године

06. 08. 2024. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације