РЕЗОЛУЦИЈА САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ УН 1244 ДОБИЈА СВЕ ВЕЋИ ЗНАЧАЈ: За Косово и Метохију широка аутономија
АГРЕСИЈА НАТО 1999. против СРЈ био је, у суштини, експанзионистички, освајачки рат.
Kршећи основне принципе међународног права, Повељу УН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија (1975), НАТО је 1999. вратио рат на европско тле, први на Старом континенту после окончања Другог светског рата.
- На самиту НАТО крајем априла 2000. у Братислави, САД су потврдиле савезницима да је рат против Југославије вођен да би се под његовим окриљем тамо "накнадно" стационирали војници САД "из стратешких разлога" и тако исправила "једна грешка генерала Ајзенхауера из Другог светског рата". Забележено је да је амерички дипломата Вилијам Вокер, шеф Мисије ОЕБС за верификацију на Косову и Метохији (KVM) у периоду пре агресије НАТО, често, као инструкцију својим сарадницима, понављао да - распоређивање НАТО војника на Косову и Метохији, нема цену. Изградња америчке војне базе "Бондстил", код Урошевца, чије пространство и капацитет превазилазе локалне, привремене или тактичке циљеве, означило је убрзање експанзије НАТО на Исток. Америчке војне базе ницале су после тога као печурке после кише, сваки пут ближе руским границама. Број чланица НАТО порастао је од тадашњих 19 на 32 обухватајући, поред бивших чланица Варшавског уговора, Балтик и Скандинавију.
- САД су још тада (април 2000) поставиле захтев својим савезницима у НАТО да, у најкраћем року, изврше формално признавање нове "државе Косово", док су СРЈ прогласиле као творевину "изван сваког правног оквира". Уз "кумство" ЕУ, односно бившег ГС НАТО Хавијера Солане, Црна Гора је 2006. прогласила независност чиме је покопана СРЈ (СЦГ). Уз благослов САД, односно, НАТО и ЕУ, Приштина је 2008. једнострано прогласила сецесију. Прави циљеви агресије су огољени до краја. О наводној бризи за људска права, "избегавању хуманитарне катастрофе" и демократији - међу савезницима - ни помена.
САД СУ У БРАТИСЛАВИ, напад на СРЈ прогласиле за преседан и устоличиле једно од првих правила за остваривање глобалне доминације: "Тамо где међународно право стоји на путу ширења НАТО, треба га уклонити".
- Експанзионистички карактер напада НАТО на СРЈ види се и у томе што је војна база "Бондстил" био само прва карика у ланцу нових америчких војних база које су, после "Бондстила" ницале у Бугарској, Румунији, централноевропским и балтичким земљама, сваки пут све ближе руским границама. У време агресије, НАТО је бројао 19 чланица а данас има 32. У Братислави је такође, у контексту спровођења стратегије ширења на Исток, заузет и став да се онемогући приступ Балтичком мору из правца Финског залива, односно Петербурга.
- Резолуција 1244 је резултат преговора који су отпочели 30. марта 1999. разговором председника Слободана Милошевића са руским премијером Јевгенијем Примаковом, а окончани 9. јуна 1999. потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову.
- Одржано је пет рунди преговора, уз посредовање Руске Федерације. Посредовање је започео премијер Примаков који је, после разговора са Милошевићем у Београду, отпутовао у Бон где је разговарао са немачким канцеларом Герхардом Шредером. Шредер је о разговору са Примаковом одмах обавестио америчког председника Била Клинтона и друге савезнике у НАТО.
* * * * * * * * * *
Први црвени сигнал упозорења Aмериканцима
АМЕРИКАНЦИМА није одговарао Примаков као посредник, најпре, зато што су знали да се ради о врхунском, принципијелном преговарачу, али и зато што је 23. марта 1999. чим је сазнао да је донета одлука о отпочињању агресије против СРЈ, наредио заокретање авиона над Атлантиком и враћање у Москву, уместо настављања лета за Вашингтон где је имао заказане разговоре са америчким потпредседником Алом Гором. Уместо да у Вашингтону буде стављен пред свршени чин, да доживи понижење започињући посету Вашингтону на дан почетка агресије на СРЈ, Примаков је заокретом авиона над Атлантиком и враћањем у Москву изразио осуду, протест и поруку без преседана, са великим одјеком у свету. Американци му то нису опростили.
- Гест Примакова остаће забележен у аналима светске дипломатије као глобални црвени сигнал упозорења да су САД угрозиле светски поредак заснован на Повељи ОУН, неприкосновеност СБ као најважнијег органа за питања мира и безбедности и направиле опасан преседан за глобализацију интервенционизма кршењем основних принципа међународних односа. Дакако, тим гестом руски премијер Примаков је јасно ставио до знања да то угрожава и Русију која је поднела највеће људске жртве за победу у Другом светском рату и светски поредак заснован на Повељи УН.
- Клинтон и Ал Гор су издејствовали код Јељцина да посредничку улогу преузме бивши руски премијер Виктор Черномирдин, у својству Јељциновог личног изасланика, кога су оцењивали као кооперативног и пријемчивијег за америчке погледе и интересе. У међувремену су избиле на површину и информације да је Вашингтон обећао Черномирдину подршку у конкуренцији за наследника Јељцина, уколико посао посредовања заврши у складу са интересима САД.
- У име САД у преговорима је учествовао заменик државног секретара Строуб Талбот, а у име Европске уније и генералног секретара УН, председник Финске Марти Ахтисари. Повремено су се консултовали са премијерима Велике Британије, Италије, Француске и Немачке.
ТОКОМ ПРЕТПОСЛЕДЊЕ рунде преговора између председника Милошевића и Черномирдина, поред осталог, прецизирано је да ће Савет безбедности УН одлучивати на основу поглавља VI Повеље УН којим се регулише поступак мирног решавања међународних криза и сукоба, дијалогом, без употребе силе. Милошевић се тада више пута враћао на то питање тражећи појашњење Черномирдина да ли је реч о његовом личном ставу када тврди да ће се Савет безбедности позвати на поглавље VI, или је то став председника Јељцина.
Черномирдин је потврдио да о свим питањима и посебно о позивању СБ на поглавље VI Повеље, он преноси изричите ставове председника Јељцина, а не своје или неког другог.
- На завршне разговоре у Белом двору, 2. јуна 1999. у Београду, стигли су Черномирдин и Ахтисари са својим делегацијама. Уручили су папир на енглеском језику који ће касније бити познат као Споразум Милошевић - Ахтисари - Черномирдин. Папир је копиран и подељен члановима југословенско-српске делегације. Пола сата је свако за себе, ко седећи, ко стојећи, читао текст, бележио запажања да бисмо, потом, кратко разменили запажања. У суштини, текст је представљао окосницу ставова за резолуцију СБ УН која ће бити усвојена 10. јуна 1999. Поред осталог, ту је био и став о поштовању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, о враћању договорених контингената наше војске и полиције за одређене дужности, укључујући и присуство на важнијим граничним прелазима. Имао сам неколико запажања о ставовима који су за нашу страну неповољни, али сва су била потиснута у страну запажањем да се текст позива на поглавље VII Повеље којим је предвиђено наметање мира путем силе, а не на поглавље VI како је било изричито договорено на претходном разговору.
* * * * * * * * * *
Како су Черномирдин и Ахтисари постали браћа
НА ЈЕДНОЈ СТРАНИ стола седели су чланови југословенско-српске, а на другој страни чланови делегација Ахтисарија и Черномирдина који су седели, један до другог. Састанак је отворио Милошевић са неколико уводних реченица а потом позвао Милана Милутиновића, као председника Србије, да узме реч. (Милошевић је био доследан у ставу да је питање статуса покрајине Косово и Метохија, унутрашње питање Републике Србије, а не југословенске федерације.) Милутиновић је изнео неколико примедаба чије се ближе садржине не сећам, али ми је остао утисак да су биле логичне и основане. Потом се Милошевић обратио мени питајући да ли имам каквих запажања. Рекао сам да имам питање за Черномирдина: зашто се текст позива на поглавље VII Повеље УН када је на претходном састанку договорено да ће се одлука СБ УН заснивати на поглављу VI? Черномирдин, који је, иначе, био незадовољан неким мојим ранијим изјавама за медије (једном се чак директно жалио Милошевићу, чак није хтео ни да се рукује са мном) непомично је гледао испред себе, као да не чује да му се обраћам. Реаговао је Ахтисари. Пребацивши руку преко рамена Черномирдина, усиљено осмехнут, пун себе, одговара: "То је тако написано јер смо се ја и мој брат Черномирдин тако договорили". Покушао сам да наставим, али се Милошевић обратио Ахтисарију питањем - да ли то значи да нема места за изношење икаквих ставова, запажања о садржини текста?
- Ахтисари је реаговао да је садржина текста усаглашена током претходних преговора у Београду као и на другим местима и да они желе да чују став о документу у целини.
- Милошевић је потом рекао да ће одлуку донети Народна скупштина Србије и да ће им потом бити саопштена. Ахтисари у први мах није схватио да ће Народна скупштина одлучивати већ наредног дана (3. јуна) пре подне.
АХТИСАРИЈА ПОЗНАЈЕМ од 1990. када је био специјални представник генералног секретара УН за процес независности Намибије. Срели смо се и имали бројне разговоре у Виндхуку, где сам привремено био распоређен као председавајући Групе 17 ПНЗ. Тада је његов однос према СФРЈ и ПНЗ, па и мени лично, био посве другачији него 10 година после тога, када га срећем у Београду као министар земље под бомбама и санкцијама НАТО и ЕУ, са ускраћеним правима у међународним форумима. Испратио сам га од Белог до Старог двора где је преноћио. Кад сам се врати у Бели двор тамо је још увек трајао непријатан дијалог Милошевића са Черномирдином. Милошевић га је питао како је и зашто изневерио договор о правној основи за резолуцију СБ. Черномирдин је избегавао разговор. Једино је понављао: "Ако желите да се прекине бомбардовање".
- Увече, 2. јуна Милошевић и Милутиновић су у вили у Толстојевој број 2/а одржали састанак са руководиоцима парламентарних странака. Сви страначки лидери, осим лидера Српске радикалне странке, подржали су прихватање документа Ахтисари-Черномирдин.
- Сутрадан, Народна скупштина је одлучила да се прихвата документ који су донели Ахтисари и Черномирдин. У три тачке Одлуке наводи се документ потврђује суверенитет и територијални интегритет наше земље и улогу Уједињених нација, као и да је "изнад свих важности, основа за мир".
Мировни пакет за окончање агресије НАТО. садржи три документа који чине целину. То су: документ Милошевић - Ахтисари - Черномирдин од 3. јуна, Војнотехнички (Кумановски) споразум, од 9. јуна и Резолуција СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. Далеко најважнији документ је Резолуција СБ УН 1244, зато што је правни документ општеобавезујућег карактера, зато што има трајни и наредбодавни карактер и зато што га нико не може изменити, заменити или укинути осим Савета безбедности. Осим тога, то је документ који повезује и друга два документа.
* * * * * * * * * *
Интензивирање етничког чишћења преосталих Срба
РЕЗОЛУЦИЈА СБ УН 1244 је компромис у чијем постизању су учествовали најважнији фактори глобалних односа: Уједињене нације, САД, Русија, Европска унија. Суштина компромиса је садржана у формули - поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије на једној и широка аутономнија за Косово и Метохију као покрајину, унутар Србије, на другој, страни. Не постоји други компромис који може изменити компромис печатиран у Савету безбедности УН 10. јуна 1999. Илузорна су очекивања да ће Србија оно што је пре одбранила под бомбама најмоћније војне машинерије у историји цивилизације, испоручити у миру 25 година касније. Компромиси данас могу се тицати једино конкретизација аутономије а не њеног фазног утапања у "велику Албанију".
- Ускоро се навршава 14 година од резолуције Генералне скупштине УН којом је Европској унији поверено "да олакшава дијалог страна". Треба размислити о потреби да Европска унија поднесе Генералној скупштини УН извештај о резултатима њене улоге олакшавања "дијалога страна". Утисак је да је ЕУ давно изашла из повереног мандата, поготову је постало огољено њено фаворизовање сецесионистичке врхушке у Приштини. Кључне чланице ЕУ експлоатишу заинтересованост Србије за чланство и корак по корак је увлаче у механизам за признавање отцепљења.
- Потпуно је јасно да тзв. Шолц-Макронов план и Охридски протокол представљају грубо кршење резолуције СБ УН 1244. Преношење таквих докумената у тзв. преговарачко поглавље 35, притисци да Србија то прећути, да се са тим сагласи прете да ЕУ, корак по корак, увуче Србију у обезвређивање и кршење резолуције СБ УН 1244. То је превише озбиљна и опасна геополитичка игра, да би остала без јаснијих реаговања.
РЕЗОЛУЦИЈА СБ УН 1244 је документ највишег правног општеобавезујућег карактера.
Најбитније: том резолуцијом је потврђена обавеза свих земаља и међународних организација да поштују суверенитет и територијални интегритет СРЈ односно, Србије, као правне следбенице; безбедност и слобода кретања за све; право на слободан, безбедан и достојанствен повратак свих протераних, дакле, и за 250.000 силом протераних Срба и других неалбанаца; протекторат СБ УН над Косовом и Метохијом, до коначног решења питања статуса. Унмик и Кфор обезбеђују протекторат уз контролу СБ УН; право на враћање договорених контингената војске и полиције Србије, укључујући распоређивање на важније граничне прелазе. Формулацију "стотине, не хиљаде" треба, у духу енглеског језика, тумачити - до 1.999 војника и полицајаца;
- СРЈ, односно Србија, извршила је све своје обавезе утврђене резолуцијом САБ УН 1244. Други чиниоци нису извршили своје обавезе. Србија треба систематски, одлучно и континуирано да захтева, како унутар система УН, тако и најшире на међународном плану - извршење неизвршених обавеза утврђених у резолуцији 1244. То су, пре свега: захтев да се у пракси стриктно поштује став о суверенитету и територијалном интегритету Србије, укључујући у дијалог који се води уз улогу ЕУ као олакшавача; захтев да Унмик, Кфор, Еулекс ефикасније извршавају обавезу гарантовања слободе кретања, безбедност, неприкосновеност права на личну и приватну својину и друга људска права Срба на Косову и Метохији; захтев да се обезбеди право 250.000 протераних Срба и других неалбанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове и на своја имања у Покрајини.
Досадашњи неодговоран однос међународне заједнице према овој обавези не може се другачије окарактерисати него као груба дискриминација протераних Срба и других неалбанаца, на националној основи; захтев да се обезбеди демилитаризација подручја Покрајине у којој не сме бити било каквих других оружаних формација осим Кфора; захтев за враћање договорених контингената војске и полиције Србије и њихово распоређивање, поред осталог, и на важније граничне прелазе.
- Протеривање преосталих Срба, њихово етничко чишћење се интензивира. Србија треба најхитније да утврди план корака и мера које треба да предузме у оквиру система УН, према ЕУ, и другим факторима да се тиха "Олуја" против Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији заустави. Рутинско изражавање наде или очекивања да ће се било ко сажалити или урадити нешто уместо ње предаја је илузијама.
ОШТРА ПОРУКА СА ЗАПАДА: Зеленски је преварант и марионета, крвави вазал западних елита
ВЛАДИМИР Зеленски, који је постао вазал Запада, почео је као марионета украјинског олигарха Игора Коломојског, навео је ирски новинар Чеј Боуз.
24. 11. 2024. у 17:59
(МАПА) РУСИ НАПРЕДУЈУ У ТОРЕЦКУ: Огласио се Пушилин, жестоке борбе воде се за град (ВИДЕО)
ЈЕДИНИЦЕ руске војске напредују у Дзержинску (украјински назив за Торецк), јавио је на Телеграм каналу шеф ДНР Денис Пушилин.
24. 11. 2024. у 18:59
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (0)