ПОМОЋ ОНКОЛОШКИМ ПАЦИЈЕНТИМА И ТЕШКО БОЛЕСНОЈ ДЕЦИ: Терет бриге за смртно оболеле већином на породицама

У СРБИЈИ је током претходне деценије направљено доста помака у развоју збрињавања пацијента са тешким и неизлечивим болестима.

Фото Shutterstock

Међутим, наша земља је још далеко од системски организоване палијативне неге, јер нема мрежу специјализованих тимова и службе за ову врсту медицинске помоћи. Сав терет бриге о умирућем пада на чланове породице као и на Службе кућног лечења при домовима здравља.

Да невоља буде већа, грађани немају јасне информације како и коме могу да се обрате по овом питању и које услуге имају на располагању. Стручњаци истичу да у државним установама недостаје бар неколико стотина постеља за палијативно збрињавање, док приватне установе ове медицинске услуге папрено наплаћују, иако према међународним смерницама свака умирућа особа има право на бесплатну негу. Посебно је питање како се спроводи палијативно збрињавање деце.

- Нема свака болница у Србији одељење за палијативну негу и збрињавање - каже у разговору за "Новости" Мијодраг Богићевић, директор "Белхоспис центра" који већ пуних 20 година, као добротворна организација пружа услуге палијативне неге онколошким пацијентима и тешко оболелој деци на подручју града Београда. - Према мојим сазнањима, само око 15 од укупно осамдесетак болница има одељење за палијативно збрињавање, зато је тешко дати јасан одговор како је организована ова врста медицинске помоћи у Србији. Терет неге ових пацијената је у великој мери пренет на Службе кућног лечења при домовима здравља, а у Београду постоји Завод за геронтологију и палијативно збрињавање. Чињеница је, ипак, да највећи терет неге сносе породице.

Наш саговорник напомиње да је Стратегија државе за палијативно збрињавање са акционим планом истекла 2015. године, а у међувремену није донета нова. Због тога у нашој земљи не постоје стандарди за специјализовано палијативно збрињавање који би се односили не само на здравствене, већ и на установе социјалне заштите.

- Специјализовани тимови подразумевају посебне екипе за кућно збрињавање, независно од служби кућног лечења и неге које постоје у већини домова здравља - прича наш саговорник. - Специјализовани тимови требало би да постоје и у болничким одељењима, а које би чинили лекари специјалисти палијативне медицине, специјално обучене медицинске сестре, социјални радници и психолози.

У Министарству здравља најавили су да ће новоизграђене ковид болнице у Београду, Новом Саду и Крушевцу бити намењене за палијативно збрињавање, али нема информација из ресорног министарства да ли су ови планови спроведни.

- Нисам био у овим ковид болницама, али на основу дугогодишњег искуства претпостављам да нису наменски прављене како би се испоштовали основни принципи палијативног збрињавања, па би биле потребне извесне адаптације. Истовремено, овако велике болнице, захтевају велики број посебно едукованог кадра, који чини ми се, тренутно немамо на нивоу читаве државе.

Према речима Богићевића пракса земаља које имају добро регулисану ову област предвиђа специјализована одељења за палијативно збрињавање са осам до 12 постеља. Јер, како објашњава, читав концепт и филозофија неге људи којима су "избројани дани" је базирана на збрињавању у кућним условима, што је у највећој мери жеља самих пацијената. Према светским истраживањима, више од 90 одсто тешко оболелих особа жели да остане код куће и да премине у свом дому.

- Дакле, пацијент се измешта на болничко лечење у два случаја - прича Богићевић. - Када постоје медицински оправдани разлози или погоршање стања које није могуће регулисати у кућним условима. Тада се пацијент смешта у одељење за палијативно збрињавање, али како би се стабилизовао и опет вратио у свој дом. Други разлог је да породица има прилику да мало предахне од неге која може бити веома захтевна и исцрпљујућа. Земље са добро организованим палијативним збрињавањем углавном имају једнокреветне собе у којима је могуће да чланови породице буду у посети 24 часа дневно, како би пацијент имао свој мир, интимност, достојанство и како би породица квалитетно провела, можда и последње дане живота са својом драгом особом.

У већини случајева, у нашим болницама пацијенти могу да остану на одељењима за палијативно збрињавање до 14 дана.

- Када истакне тих 14 дана, отвара се и питање шта се са пацијентом дешавало недељама или месецима, пре него што је уопште био смештен на одељење - каже Богићевић. - Зато се враћам на кључни принцип, а то је континутет збрињавања током читавог процеса, од момента дијагнозе тешке болести до бриге у последњим данима живота, али и подршци породици, укључујући и децу, у периоду жалости. Дакле, сврха палијативних болничких одељења јесте да се пацијент стабилизује, редукује симптомска терапија, припреми и обучи породица, како би се наставило са збрињавањем у дому пацијента.

Све медицинске услуге су скупе, тако да и палијативна нега подразумева трошкове.

- Многе развијене земље радиле су кост бенефит анализе, које су показале да се држави на један уложен долар у развој палијативног збрињавања враћа три долара - прича наш саговорник. - То је логично, јер се мрежом специјализованих служби и тимова за збрињавање у кући, превенира и смањује хоспитализација, односно број болничких дана и смештаја у резиденцијалне установе, што је најскупљи вид подршке. Међутим, с обзиром да Србија тек треба да развије један такав систем, односно мрежу специјализованих служби и да едукује адекватно и мотивисано особље, почетак би захтевао одвајање одређених средстава. Али, као што сам поменуо, дугорочно би и сама држава од тога имала финансијску корист, а пацијенти и чланови породица далеко квалитетније услуге.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације