ФЕЉТОН - ЦРКВА, ДУХОВНИ И СВЕТОВНИ ЗАШТИТНИК НАРОДА: Срби су 1459. пустили Турке да уђу у Смедерево без борбе, да не би прешли у католике

УБРЗО по смрти Стефановој, Деспотовини Србији - некад Царевини и Краљевини - дошао је крај.

После једног века непостојања Макарије Соколовић је дошао на чело Пећке патријаршије, Фото Из књиге "Историја српске цркве"

Упркос храбрим настојањима деспота Ђурђа Бранковића (11459), те крсташком рату и другим подухватима краља Угарске (1444, 1481), Србија, која је у свим тим борбама непрестано била ратно поприште и као таква бивала пљачкана и разарана како од хришћана тако и од мухамеданаца - постаде, на крају, турски пашалук по уласку Турака у Смедерево, 20. јуна 1459. године. (После смрти Лазара Бранковића, међу Србима су постојале две стране: једна се залагала за пријатељство са Угарском, а друга са Турцима. Прва је извесно време била у предности и господарила ситуацијом када је сину босанског бана Стефану Томашевићу понуђено да за жену узме Мару, крштењем Јелену Бранковић,  а читаву деспотовину као мираз. Угри су се с тим сагласили, ушли у Смедерево и Стефана прогласили за деспота Србије. Како је све то укључивало и потчињавање папи, супарничка страна је отворила капије Смедеревске тврђаве и пустила у њу Турке, без борбе.)

Два податка за поређење.

Постоји једна српска народна песма која оправдава однос Ђурђа Бранковића према угарском војсковођи Јаношу Хуњадију, у Срба познат као Сибињанин Јанко,  којег је лично Ђурађ утамничио после пораза на Косову пољу (1448) и тако га натерао да обећа накнаду за сву штету почињену у Србији док је Јанош пролазио на путу да се туче са Турцима. Хуњади је својим војницима дозвољавао да пљачкају Србију, светећи се тако Ђурђу за одбијање овога да му се придружи у поменутој бици.  Песма о томе говори другачије. Када је Јанош покушавао да наговори Ђурђа на учешће у боју, српски деспот га је упитао коју ће веру допустити Србима да упражњавају. Јанош је одговорио - веру латинску. Онда је Ђурађ исто питање поставио султану. Султанов одговор је гласио: Ја ћу изградити цркву и џамију једну поред друге, тако да онај ко жели да се моли клањајући се нека иде у џамију, а онај ко жели да се крсти нека иде у цркву. Деспоту Србије се више свидео други одговор, те је одбио да се придружи Хуњадију. Из истог разлога Срби су дозволили улазак Турака у Смедерево и предали се 1459. године.

Да видимо други податак.

Чули смо шта је српски народ мислио о ставу султана у погледу њихове исповести. Да чујемо мишљење једног римског архиепископа, примаса и канцелара Угарске: „Ја ћу од угарских народа,мислећи на Мађаре-калвинисте и православне Србе, да начиним робље, затим просјаке и најзад добре католике. Sic ratio status exposcit.“

АРСЕНИЈЕ II је био патријарх у време агоније и пораза српског народа (око 1459-1463). Затим је српска Патријаршија потпуно нестала, што је потрајало читаво столеће, када је на трон ступио Макарије, „по другом обновљењу овог часног и светог престола свеколике земље српске, западнога Приморја и северних страна“.

Шта је задесило независну Српску цркву, која је остала једини духовни и световни заштитник српског народа, може се видети из грамате цариградског патријарха Јеремије I (1523-1537), предате архиепископу охридском Прохору 1531. године. Она се бави случајем извесног Павла (митрополита смедеревског) који је уз помоћ злата заузео српски патријаршки трон и издвојио се из Охридске архиепископије. Због тога је цариградски патријарх наредио да се Павле лиши трона и, чак, екскомуницира уколико се не покаје.

Јер, читава је Србија „од почетка“ била под јурисдикцијом Свете архиепископске столице охридске. „Међутим“, како неки кажу, „она је силом одузета“ овој архиепископији „и постављена као столица која има аутономију“. Ипак, Српска црква „никада није остављена у аутономности до данас, већ је поново подређена Охридској столици и зависна од ње.“ Јер, Српска црква никада није сматрана аутономном од стране било којег васељенског сабора. Свако ко не би признао овај закључак треба да буде одлучен од Господа Свемогућег - каже патријарх. (Реч је о грамати цариградског патријарха Јеремије коју је у наведеном извору прештампао Иларион Руварац.)

Ипак је, упркос овим претећим речима, Макарије (16. век) постао патријарх Срба 1557. године, захваљујући свом брату, мухамеданцу Мехмету Соколовићу кога су Турци као дечака одвели и школовали у Цариграду да би га начинили великим везиром (1565 - 1579).

СВЕ ЗАДУЖБИНЕ које су саградили краљеви, клир, племићи и народ Србије били су средишта верског и књижевног живота Срба. О манастирима се нарочито бринуло као о споменицима подигнутим да исправе грехе ктитора и пруже уточиште будућим нараштајима. Давана су им огромна имања која су каткад бројала и до педесет села са свим њиховим становницима. Поред тога, њима је често следовао и део свештеничке плате, порези убрани на трговишту, мостарине итд. Неки манастири су били „посебни“ утолико што су имали неку врсту аутономне управе и били под директним старањем архиепископа (патријарха). Тако подизани и издржавани манастири нису били само боравишта повучених и побожних калуђера него и гостински објекти за прихват странаца, болесних и сиромашних. Истовремено су били и школе. Све се то захтевало тестаментом ктитора и игумани су њихову вољу морали строго да испоштују.

Нико није могао црквену земљу користити као своју сопствену. Она је била подељена међу свем свештенством у складу са чиновима у Цркви. Црквена имовина је била изузета од свих дажбина и пореза. Штавише, све цркве и манастири су имали право пружања азила за криминалце и све који побегну из тамнице. Дворови патријарха и цара имали су исту привилегију. Тако, уколико би осуђеник побегао из патријаршијског двора у царски, или из царског у патријаршијски, био би слободан. Најзад, манастири су били и места на којима су се одржавали готово сви национални сабори.

Да српски владари нису размишљали о царству небеском тек када су губили земаљско види се по њиховим дивним задужбинама. Оне су споменици славе српског народа, споменици грађени у слободи зарад одбране и охрабрења у околностима ропства. Жарка жеља и тежња за независношћу, карактеристична за српски народ, нашла је јасан израз у верском животу. Примивши хришћанске доктрине и од Рима и од Цариграда, Срби су их временом поистоветили са својом националношћу, нечим својим, и због тога их је узалудно Рим прогонио а Цариград анатемисао.

Исто се десило са уметношћу. На основама хришћанске архитектуре Истока (Египат, Арабија, Палестина, Сирија, Мала Азија, Месопотамија и Кавказ) и под утицајем византијског и романескног стила – а оба су се развила, на различите начине, из истог корена – Србија је успела да однегује архитектуру самосвојних особина.

Бројни су примери у старој српској уметности који показују да су извесни мотиви позајмљивани непосредно из центара источњачке уметности (Месопотамија, Палестина, Кавказ). Посебно је Атос одиграо велику улогу у повезивању свих уметничких праваца Истока са првим почецима уметности у српским земљама. Фазе у којима се постепено развијала српска уметност градитељства могу се грубо сместити у четири периода: период пре Стефана Немање; доба Немањино и његових првих наследника; време краља Милутина и његових наследника, те период кнеза Лазара и његовог сина Стефана Високог.

НАРОДНО ПРЕДАЊЕ

ЈЕДНО карактеристично народно предање, које је иначе  забележио Вук Караџић, говори о путовању Стефана Лазаревића у Русију како би потражио помоћ. Добивши је, вратио се и успео да протера Турке "преко мора". Стефан тад баци свој буздован у море говорећи: "Кад овај буздован изашао на сухо, онда се и Турци вратили амо!" Буздован се одмах појави на обали, а Стефану се укаже анђео који му се овако обрати: "И ти можеш и коњ ти може, али ти Бог не да."

 СУТРА: СРПСКИ СВЕТИТЕЉИ БИЛИ  СУ ВЕЛИКИ СТРАДАЛНИЦИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПОМИРЕЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ СА ГРЧКИМ ПАТРИЈАРХОМ: Битка на Косову пољу представљала је завршни ударац Српској царевини на издисају

23. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - АНАТЕМА ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА НА ДУШАНА: Душанов законик показује његове способности које је имао као државник

22. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - СРБИЈА НА ВРХУНЦУ МОЋИ У ВРЕМЕ ДУШАНА СИЛНОГ: Стефан Душан је свечано крунисан за цара на Ускрс 16. априла 1346. године

21. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 9

ФЕЉТОН - МИЛУТИН УРОШ II И ЊЕГОВА ВЛАДАВИНА: Под утицајем мајке, Јелене Анжујске, Милутин се једно време приближавао папи

20. 05. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације