ЛЕЧИО СРПСКИ НАРОД ОД БЕЗНАЂА: Јован Рашковић у историју је ушао "из павелићеве сенке"

МЕЂУ ПРИЈАТЕЉИМА Добрице Ћосића многи су волели историју, и настојали да се у њу упишу. Јован Рашковић разликовао се битно од других по томе што није волео повест нити је жудео да се у њу упише.

Добрица Ћосић и Јован Рашковић / Архива

"Њега историја није мучила - мучила га је људска душа", каже Ћосић о свом пријатељу за кога има само изузетне речи. Рашковић је у историју ступио "из Павелићеве сенке", приморан грађанском неслободом, народном обесправљеношћу и српском пониженошћу.

Овог народног трибуна родио је људски страх у несрећном времену - а страх је снажно и врло непријатно осећање према коме психијатар Рашковић није могао остати равнодушан. Страх - учи психологија - покреће и друге механизме, па и механизам одбране; Ћосићу је пак ближе осећање напетости које се назива стрепњом, о чему сведочи регистар наслова његових текстова и књига.

Ћосић и Рашковић срели су се први пут 1965. на симпозијуму "Наука и друштво" у Херцег Новом. Касније су наставили да се срећу и размењују мишљења на различите друштвене теме. Првотне расправе на психолошке и антрополошке теме - за које Ћосић негује радозналост још од најмлађих дана - с временом су прерастале у прилично усаглашен дијалог о обесправљености и тешком положају српског народа у Југославији, посебно у Хрватској и на Космету. Из тих дијалога настало је веома блиско пријатељство. Читаву деценију Ћосићева породица летовала је у Рашковићевој кући у Примоштену, где су се сјатили и други заједнички пријатељи, пре свих песници Танасије Младеновић и Матија Бећковић, са супругама. "Јован Рашковић је имао толику друштвену снагу, моћну памет и привлачност да су сви моји пријатељи постали и његови, и обрнуто", каже Ћосић.

ДРУЖЕЊЕ у Далмацији трајала су до 1991. године, кад је више од двадесет хиљада грађана Шибеника потписало захтев за протеривање Јована Рашковића из његовог завичаја, из града у коме је три деценије био угледни лекар; потом су му динамитом до темеља срушили кућу (међу потписницима захтева за Рашковићев изгон био је и његов зет, иначе окорели туђмановац). После доласка у Београд, где је радио у Болници "Свети Сава", дуго је боловао због патњи српског народа и пресвиснуо због грађанског рата у Хрватској, августа 1992. године. Добрица Ћосић записао је у свој дневник да Рашковић, у ствари, није умро од болести већ је "изрешетан рафалима у Шибенику, Книну, Крајини..." Лекар, српски вођа и трибун "погинуо је у хрватско-српском рату", забележио је Добрица Ћосић на вест о смрти Јована Рашковића.

Рашковић је био проповедничког хода, дискурса и понашања, а и сам је потицао из свештеничке породице. Имао је јасну свест о пореклу: његови преци, подсећао је, потичу са Косова. Преко много брда и долина стигли су у Далмацију још 1688. године. То му није сметало да постане веома популаран народни предводник, и то онај који је свим силама избегавао оружану опцију. Док су други његови сународници били борбено расположени, умео је да каже: "Уместо у рат, морамо ненаоружани ући у Загреб!"

Ћосић у књизи "Пријатељи мога века" пише да је Рашковић и у политици био лекар: "Својим проповедима, какве се нису чуле до њега, лечио је српски народ од идеолошких и националних обмана, егзистенцијалног страха и безнађа у коме се нашао", бележи Ћосић.

Наш писац тврди да је рат у Хрватској узроковао шовинистички, антисрпски, хегемонистички режим Хрватске који је свим средствима, брутално, ускраћивао слободу и основна људска и национална права српском народу, излажући га нацистичким облицима дискриминације, насиљу, прогонима, рушењу кућа или егзодусу. На хрватску сецесију морало се одговорити и српском сецесијом (28. фебруара 1991. Срби из Крајине донели су одлуку о раздруживању с Хрватском и останку у Југославији).

У ПОЗНИМ годинама и оштећеног здравља (последица усташког геноцида преживљеног у младости), Јован Рашковић кренуо је по српским крајевима Хрватске и Босне према дубљим налозима савести. Ни у околностима у којима је, како се изразио чачански песник Бранко Кукић, "свет пуштен с ланца", Рашковић није позивао у рат, већ је оснивао народни покрет за грађанску и националну слободу, за политичко самоодређење које су добили сви југословенски народи сем српског. У својим чувеним беседама Рашковић је заговарао политички дијалог и споразум Срба и Хрвата; веровао је да је могуће мирољубиво решење неспоразума Хрвата са српским "реметилачким фактором". Председник Хрватске Фрањо Туђман и његови "усташоидни доглавници" нису пошли у сусрет тежњама Јована Рашковића које Ћосић оцењује као демократске и цивилизоване. Одбацили су, делимично и понизили (објавивши стенограм интерних преговора под насловом истргнутим из контекста - "Срби су луд народ!"), Рашковића миротворца и преговарача, и определили се за рат и проверена геноцидна средства, трагична по оба народа.

"Рашковић је био човек хуманистичке опредељености и дубоке духовности; он је био човек који је себе следио и само на себе личио...

Таквог политичара у његовом времену није било ни међу Хрватима, ни међу Србима", записао је Ћосић у дневник на вест о Рашковићевој смрти.

Аргументујући став да се Рашковић никада није борио за власт, нити је био национални идеолог који остварује српске државне циљеве, Ћосић је записао оцену која уз мало које друго име може стајати: "Да је хрватски народ био угрожен од Срба онако како је српски народ угрожен од Хрвата, убеђен сам да би Јован Рашковић био на страни хрватског народа."

ПОБУНА БАНАЛНИХ ЉУДИ

"Добрица Ћосић никада није био ничији сљедбеник. Ја њега сад не браним... Срби нападају оца. Срби су едипалан народ, а духовни отац српског народа је Добрица. Они сада хоће да га туку тамо гдје је најосјетљивији... Против Добрице су четници, а то је лудорија једна...

Та побуна четника је побуна баналних људи... Он је, у основи, човјек демократске воље...

Добрица Ћосић је, најприје, јавни човјек који је дефинитивно ушао у хисторију Србије... Он каже да је од мене више научио него ја од њега, што је вјероватно тачно, јер је он од мене научио и мало психологије, и мало психијатрије, и мало снова, и мало Фројда, мало Јунга.

И, он о Фројду говори сада боље од мене..."

(Јован Рашковић НИН, 7. мај 1991)

ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ПРЕДСЕДНИКОВАЊА

"Данас сам, Ана, завршио редакцију моје оставке на дужност председника Републике. Она је мој политички програм, приказ и критика нашег стања. Сутра ће војвода Шешељ од Скупштине захтевати моју смену. Не занима ме његова "аргументација" ни евентуална, највероватније млака одбрана неких Црногораца и неколицине опозиционара. Радујем се правој прилици да се ослободим узалудних напора у немоћној служби народу и држави. Знам: нећу се видети од наших политичких фекалија и застрашујуће српске глупости равноправно распоређене у власти и њеној опозицији... А ти добро знаш да ја нећу патити због мог "пораза" и њиховог уживања због тога; бићу, ћерко, опет слободан човек, моћи ћу да напишем још неку страницу, посветићу се више теби и унучићима. Смириће се и Божица која је врло тешко подносила моје "председниковање"... Нестрпљиво чекам своје ослобођење..."

(Из поруке Добрице Ћосића ћерки Ани уочи оставке на дужност председника СР Југославије 30. маја 1993)(Јован Рашковић НИН, 7. мај 1991)

Препоручујемо

Друштво

0 2

НАУКА ОРУЂЕ ДРЖАВЕ У СЛУЖБИ НАРОДА - Стојан Новаковић: Најинтелектуалнији српски политичар

08. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

ДУХОВНИ ВОЂА ЈЕДНОГ ПОКОЛЕЊА - Јеврем Грујић: Отац грађанског парламентаризма

07. 02. 2024. у 10:02

Друштво

0 1

ЉУДИ КОЈИ СУ ОТВАРАЛИ КАПИЈЕ СЛОБОДЕ: Подсећање на заборављене српске великане - ко су били: Јеврем Грујић, Стојан Новаковић, Јован Мишкови

06. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 16

ДРЖАВНИ УДАР СПАСАВА ЗЕМЉУ ИЗ ХАОСА: Провоцирање грађанског рата разлог за увођење личног режима

04. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације