ЗАПАЛИЛИ ЗЛАТИБОРА, НЕНАДУ ПУЦАЛИ ПРАВО У СРЦЕ: Сећања Срба на мартовски погром 2004. - Не пролазе патња, страх и бол ни после две деценије
ТОГ марта 2004. године, на Косову и Метохији страдало је 19 особа, уништено око 900 кућа, протерано 4.000 Срба, уништено и оскрнављено 39 цркава и манастира.
Двадесет година касније, непребол, туга и неправда и даље муче оне који су преживели голготу марта 2004. године, који су, у бестијалном дивљању Албанаца, остали без деце, родитеља, супружника. Без домова, далеко од гробова предака.
Ово су потресне исповести неких од њих.
У ЛИПЉАНУ ЈЕ 2004. ГОДИНЕ БИЛА ЗАПАЉЕНА ВЕЋИНА СРПСКИХ КУЋА
НЕНАДУ ПУЦАЛИ ПРАВО У СРЦЕ
НАШ Липљан је јако страдао у Mартовском погрому. Већина српских кућа је запаљена, а што је најтеже, убили су нам и комшију и то на кућном прагу - причају преостали Срби у Липљану, градићу у којем је до тих догађаја живело око 2.500 Срба, јер је више од половине српских житеља избегло још 1999. године. Међутим, застрашени пуцњавом, паљевином и руинирањем, после мартовског погрома у град се није вратило њих око 2.000. Неки нису имали где јер су им куће биле спаљене, неки се нису усуђивали због претрпљеног страха.
И Зоран Симијоновић (67) био је тог трагичног дана у кући недалеко од Дома здравља са супругом, троје мале деце и родитељима. Све је, присећа се, почело око шест сати по подне. Све српске куће у улици су гореле а урликање и повици Албанаца допирали су са више страна.
- Око нас је све горело, осим наше куће коју је у једном тренутку опколила руља. Склонио сам укућане у једну помоћну просторију из које смо на споредан излаз изашли у двориште а онда је у једном тренутку у кући експлодирала бомба. Никада нећу заборавити возило Унмик полиције на улици иза куће чији су нас припадници једно по једно увлачили у оклопно борбено возило - прича овај човек који и данас живи са породицом недалеко од цркве Светих Флора и Лавра у Липљану.
Још страшније те вечери било је у кући Весића која је била изолованија од осталих српских домова. Руља Албанаца, према сведочењу Радмиле, која је у кући била са мајком Љубицом (89) и братом Ненадом (49), опколила им је дом. Поломили су врата, прозоре и ролетне а у кућу убацивали некакве запаљиве материје.
- Унутрашњост куће је горела а ми због мајке нисмо могли, а нисмо ни имали где да побегнемо. Имали смо две могућности: или да изгоримо у кући или да голоруки изађемо на милост и немилост зликовцима - причала нам је кроз јецаје Радмила чији очај не јењава ни после двадесет година. Тог 17. марта остала је без брата који им је предложио да изађу на врата јер су се од ватре која је тињала у кући већ гушили.
- Ненад ми је рекао: "Боље да погинемо од метка него да изгоримо. Иди заклањај мајку, а ја ћу да изађем на врата, па шта Бог да". Чим је закорачио на праг, убили су га. Пуцали су му право у срце - говорила је Радмила за "Новости" у првој и јединој исповести за медије.
Држећи братовљево тело на крилу, несрећна жена покушавала је безуспешно да позове Хитну помоћ. Када се разуларена маса повукла, наишли су припадници Унмик полиције који су Ненада одвезли у Дом здравља, али му спаса није било.
- Од шока и трауме мајка тада није ни схватила да јој је син убијен. Припадници Унмика су је одвезли у некадашњу фабрику папира где су довозили рањене и истраумиране Србе, а мене у неку приватну кућу у околини Липљана. До сутрадан нисмо знале где је она друга.
Иако је поживела још коју годину, наша мајка је умирала дан за даном од муке и туге за сином - причала нам је Радмила Весић.
* * * * * * * * *
СТОЛИЋИ ИЗ УРОШЕВЦА СТРАДАЛИ КОД ШТРПЦА
ОТАЦ И СИН УБИЈЕНИ ИСПРЕД ВИКЕНДИЦЕ
НИ Вери Столић, којој су тог дана убијени син Борко (22) и супруг Добривоје (50), време не смањује тугу. Напротив, нема дана да се не сети тог кобног 17. марта када је са супругом и сином била у викендици рођака у Драјковцу код Штрпца у коју су избегли 1999. године из Урошевца.
- Предвече се зачуло као да се неко мота око куће и Добривоје је изашао да види шта се дешава. Како се није враћао неколико минута, Борко је кренуо да га потражи. Пуцали су ми на супруга и сина у размаку од неколико минута. Добривоју није било спаса, издахнуо је на лицу места, а мом сину би можда било помоћи да су војници украјинског Кфора пристали да га хеликоптером пребаце у њихову војну болницу у Бондстилу, али чекајући спас он је искрварио - с тешком муком из године у годину прича Вера која је тела супруга и сина преузела неколико дана касније на административном прелазу Мердаре како би их сахранила у околину Београда где јој је избегао други син.
Истрага о овом убиству, према наводима Срба из Штрпца, одвијала се траљаво, али су српски извори који су успели да сазнају детаље из истраге открили да су у дворишту испред викендице где су убијени Столићи, уочени трагови цокула, које су тада носили албански припадници тзв. косовске полиције. Ипак, за убиство оца и сина нико никада није одговарао, а њихово, као и убиство свих Срба у мартовском погрому остала је тамна мрља на образу међународне заједнице.
* * * * * * * * *
ВАНДАЛИ СУ СЕ ИЖИВЉАВАЛИ У КОСОВУ ПОЉУ, НЕКАДАШЊЕ ПРИГРАДСКО НАСЕЉЕ ПОСТАЛО НЕПРЕПОЗНАТЉИВО
ЗАПАЛИЛИ ЗЛАТИБОРА ТРАЈКОВИЋА УСРЕД БЕЛА ДАНА
СИНХРОНИЗОВАНО насиље Албанаца који су рушили све пред собом тог 17. марта догодило се и у Косову Пољу. Разуларена маса рушила је и палила до касно у ноћ. На удару вандала нашли су се Дом здравља, српска школа, црква Свете Катарине у Бресју, пошта...
- Албанци су 17. и 18. марта уништили све српско у Косову Пољу. На улици су усред бела дана живог запалили нашег комшију Златибора Трајковића. Ни звери се сасвим сигурно не би тако понеле. Али, очито им је била намера да затру све што припада нашем народу - причају Срби, некадашњи житељи Косова Поља. До 1999. године ово је било готово потпуно српско место, у којем сада живи тек пар десетина Срба. Од само неколико зграда колико их је до мартовског погрома било у Косову Пољу, последњих десетак година саграђено је више од стотину вишеспратница чиме је некадашње приградско насеље надомак Приштине постало непрепознатљиво.
- Иако бих најрадије заборавила тај дан, сећања су и даље жива. Тог дана су дошле моје ћерке од дванаест и осам година из школе. Седеле смо за ручком а кроз прозор смо уочиле густ дим. Изашла сам испред зграде да видим са комшијама шта се дешава и рекли су ми да гори оближна кућа Величковића, а потом су се само низале информације шта је све запаљено. Када сам се вратила у стан неко је од комшија у очају узвикнуо да гори и српска школа због чега моје кћерке почеле да плачу. Оне тада нису биле свесне ситуације у којој смо се нашле - прича за наш лист Драгана Станојевић која је са три малолетне кћерке, од којих је најмлађа имала две и по године, живела у једној од зграда тзв. Машинског парка у Косову Пољу где је живело око три стотине Срба. Каже да јој је та ноћ после супругове смрти, који је преминуо неколико месеци раније, била најтежа и најдужа у животу. Целе ноћи слушала је тутњаву од пада зидова и кровова српских домова и радосне повике Албанаца када се нека кућа уруши. Каже да је неколико војника Кфора дошло и предложило станарима тих зграда да их транспортују до оближњег српског села, што су мушкарци одбили.
- Рекли су војницима Кфора да желе да остану да чувају своје станове и породице па шта год да им се деси, а да је њихова дужност била да их заштите - прича Драгана и истиче да је поред свих мука и страха са којим се суочавала била поносна на своје суседе који су одбили да напусте своје домове. Ипак, када је све српско у Косову Пољу тог дана и вечери спаљено, када је нестала струја а телефонске везе биле у прекиду, била је принуђена да сутрадан са кћеркама оде код родитеља у село надомак Грачанице. Тада је колона возила са Србима напустила Косово Поље без пратње Кфора, а већина њих је остала без својих домова.
- Те ноћи горело је Косово Пољу али је горела моја и душа свих Срба у њему у који се никада више нисмо вратили - прича нам Драгана која опомиње да је немогуће заборавити мартовски погром и да се увек морамо сећати тог догађаја.
* * * * * * * * *
НИЈЕДАН ДЕО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НИЈЕ БИО ПОШТЕЂЕН
ДРАГАН ИЗГОРЕО У ЗГРАДИ БОГОСЛОВИЈЕ
НАПАДИ на све српско уследили су и у другим крајевима КиМ, а Драган Недељковић (55) из Призрена изгорео је током ноћи у згради Богословије у Призрену где је потражио спас. Албански терористи запалили су још и Владичански двор, Саборну цркву, Цркву Богородице Љевишке, Цркву Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену.
Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен је око 20.50 у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком. Недуго затим, од туге за сином преминула је и његова мајка...
* * * * * * * * *
ДРАМАТИЧНИ ДОГАЂАЈИ НИСУ МИМОИШЛИ НИ СТАНОВНИКЕ СЕВЕРНЕ КОСОВСКЕ МИТРОВИЦЕ
ЈАНУ И БОРИВОЈА КУКАВИЦЕ ПОГОДИЛЕ СНАЈПЕРОМ
ДРАМАТИЧНА ситуација била је тог 17. марта и у северној Митровици када су преко главног моста на Ибру надирали Албанци нападајући окупљене Србе. Гађали су их каменицама, шок-бомбама и пуцали из ватреног оружја. Метак из снајпера погодио је у срце Боривоја Спасојевића (63) из Косовске Митровице који је изашао да купи новине и види шта се дешава.
- Затекао сам га мртвог на тротоару, недалеко од куће - причао нам је Боривојев син Драган, који истиче да је његов отац убијен снајпером из правца тзв. Три солитера где живе и Албанци. На тераси свог стана у згради недалеко од моста убијена је и Јана Тучеш (36), док је више десетина Срба из Митровице тог дана тешко повређено.
- Мог оца је снајпер погодио директно у срце. Није му било помоћи иако су у нашој болници учинили све што су могли - додаје Драган Спасојевић који подсећа да су напади на Србе кренули нешто пре поднева. Срби су у паници почели да се окупљају, али су уследили рафали и пуцњи из снајпера...
* * * * * * * * *
У ТАЛАСУ ОСТРАШЋЕНОСТИ ЧУДОМ ИЗБЕГЛИ СМРТ
СТАРИНА ПРОТИВ РУЉЕ
ПРИЛИКОМ напада на једну од српских кућа руљу Албанаца дочекао је старина од тада осамдесетак година који је изашао на праг и запуцао у ваздух опомињући нападаче да ће пуцати на њих уколико му се приближе. Старина који више није међу живима испричао је својевремено "Новостима" да је кућни праг морао да напусти сутрадан, 18. марта јер су због ужасног терора готово сви Срби избегли из Косова Поља, али да је поносан што је у тренутку напада спречио руљу Албанаца да му заузму дом који је касније спаљен.
И чика Тома, старина из Липљана, када су му Албанци упали у двориште искочио је кроз прозор задњег дела куће и придружио се маси јер није имао куда да побегне. У том таласу острашћености, срећом нису га препознали а он је извукао живу главу. Иначе, чика Тома и даље живи у својој кући у Липљану, која је сада једина српска кућа у улици.
* * * * * * * * *
ХОРДЕ НАДИРАЛЕ КА ЧАГЛАВИЦИ И ЛАПЉЕМ СЕЛУ
ПАЛИЛИ СВЕ ПРЕД СОБОМ
И ТОГ седамнаестог марта, као и дан раније, протестовали смо у центру Грачанице јер су Албанци 15. марта ножем ранили Јована Ивића (18), ученика Економске школе. Окупили смо се око поднева, а како је почео наш протест кренула је и пуцњава. У даљини смо уочили масу људи која из правца Приштине преко брда Ветерник надире ка Чаглавици, пуцајући и палећи српске куће. Голоруки Срби у Чаглавици били су на удару помахнитале руље покушавајући да одбране животе и имовину док нису пристигли војници Кфора који су једва обуздавали масу од више хиљада Албанаца. Тада је рањено више Срба, а војници Кфора захтевали су појачање јер су Албанци из руље користили каменице и бомбе али и хице из ватреног оружја према њима. Овако се почетка насиља над Србима на Косову у Метохији 2004. сећа Гордана Ђорић из Лапљег Села, која је после протеста у Грачаници била принуђена да брани и свој кућни праг и остале српске домове у Лапљем Селу где су надирале хорде Албанаца из правца Липљана. А у овом, до тада још већински српском градићу на централном Космету, Срби су били изложени тоталном и бруталном насиљу, јер су Албанци у "походу" рушили и палили све пред собом.
БОНУС ВИДЕО - ЕКСКЛУЗИВНО:Амерички редитељ Пол Кампф и продуцент Драган Ивановић гости подкаста Новости
ОШТРА ПОРУКА СА ЗАПАДА: Зеленски је преварант и марионета, крвави вазал западних елита
ВЛАДИМИР Зеленски, који је постао вазал Запада, почео је као марионета украјинског олигарха Игора Коломојског, навео је ирски новинар Чеј Боуз.
24. 11. 2024. у 17:59
(МАПА) РУСИ НАПРЕДУЈУ У ТОРЕЦКУ: Огласио се Пушилин, жестоке борбе воде се за град (ВИДЕО)
ЈЕДИНИЦЕ руске војске напредују у Дзержинску (украјински назив за Торецк), јавио је на Телеграм каналу шеф ДНР Денис Пушилин.
24. 11. 2024. у 18:59
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (0)