ПОЛИТИЧКО ПАЦИФИКОВАЊЕ СРБИЈЕ: Недоречени мотиви за ликвидацију српског премијера

ТОКОМ наредних година изграђена су два наратива о убиству Зорана Ђинђића.

Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

Први, званични, стварали су необично уједињени медији, невладине организације и странке наклоњене ЕУ и САД. Ово тумачење проповедало је да су Ђинђића убили уједињени непријатељи демократије и реформи, ратни злочинци и њихови фанови. Према овом тумачењу, "неспособни" Коштуница и неименовани појединци из колективних хидри српског национализма и клерикализма носе одговорност, али и недоказану кривицу за атентат.

Атентатори су управо они који су ухапшени и осуђени. Помало бизаран детаљ представља чињеница да је овим тумачењем извесна одговорност - али не за атентат већ за некажњавање свих његових српских инспиратора - и на амбасадорима САД, Британије и Француске (Вилијаму Монтгомерију, Чарлсу Крофорду и Габријелу Келеру). Према овом тумачењу, реч је о самовласним, исквареним појединцима, а не званичним политикама њихових држава. Упркос томе, ниједан од споменуте тројице касније није био позван на одговорност у свом министарству. Да све буде необичније, комисија коју је формирао један од највећих приврженика САД и ЕУ у Влади др Жарко Кораћ донела је извештај који је за јавност затворен већ две деценије.

Новинар Никола Врзић, Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

Друга теорија заснована је на истраживањима и сведочењу Милана Веруовића и новинара Николе Врзића. Утемељена на минуциозно истраженим документима, изјавама сведока, новинским чланцима и форензичким доказима које су тумачили релевантни и позвани стручњаци, ова реконструкција говори о широкој завери у којој је активно или пасивно узео учешћа известан број Ђинђићевих сарадника. Премијер је, тврди се, убијен пуцњима из снајпера који је дејствовао са зграде у Бирчаниновој улици, која је на супротној страни од зграде у Адмирала Гепрата, с које је, по свему судећи, пуцао секундарни атентатор. Могуће је да је тај атентатор Звездан Јовановић, а извесно да је "земунски клан" имао учешће у атентату. Постоји и фото-робот атентатора из Бирчанинове. На основу њега препознат је Рајмонд Ројник, професионални војник пореклом из Хрватске. Један грађанин Хрватске дочекан је од човека из ЈСО на граничном прелазу Батровци уочи атентата, и неко време после Ђинђићеве погибије вратио се у Хрватску. Фото-робот је објављен у медијима, а онда је уследила операција заташкавања, која је подразумевала и појаву "неког другог" Ројника, који се сместа јавио медијима.

МОТИВИ ЗА ЗОРАНОВО убиство остају нејасни. Колико је могао да ухвати Жељка Максимовића Маку, толико је српски полицијски и судски систем могао да уништи "земунски клан". Привремени успех постигнут је управо због убиства премијера Србије. Иако је као мастермајнд атентата наведен Милорад Луковић, он је имао изузетно пасивну улогу и тако се држао и касније. Старорежимска опозиција је, уместо да тријумфује после атентата, почела убрзано да се мења. СПС је подржао реформску Коштуничину владу, што није чудно јер га се Милошевић одрекао још 2002, када је на изборима подржао кандидата Српске радикалне странке. СРС је 2004. започео кампању трансформације, такозвану наранџасту кампању "Вучић за метрополу", која ће се завршити распадом странке 2008. и стварањем програмски дијаметрално другачије Српске напредне странке. Коштуничин ДСС је од најјаче странке у Србији постао тас на политичкој ваги, да би после 2008. престао и то да буде и отишао на политичку маргину. Сарадња с Хашким трибуналом не само да није прекинута него није ни успорена. Током наредне четири године предат је 21 грађанин Србије, односно сви потраживани.

Једина промена у политици био је однос власти према Косову и Метохији. Ђинђић је покушавао да избегне постепено и безусловно стварање албанске државе на Косову.

Предлагао је компромисно решење или поделу Покрајине, уз решавање осталих отворених питања (статус Републике Српске и ДЗ Србија и Црна Гора). Иако је следећи председник Владе тврдио да је Ђинђић желео да током 2003. отвори сва ова питања, извесно је да с малом подршком јавности коју је уживао тако нешто не би могао ни да отвори, нити да постигне некакав успех, посебно с обзиром на чињеницу да је фебруара 2003. прихватио стварање, за Србију сасвим неповољне, Државне заједнице СЦГ. Ипак, исти Живковић је одустао од Ђинђићеве политике према Косову и Метохији, прихватајући модел коју су наметали САД и ЕУ - стандарди пре статуса.

* * * * * * * * *

Сервилан однос странака према Западу после атентата

НЕПОСРЕДНИХ мотива, дакле, има премало, а посредних превише. Видели смо да је до данас немогуће у потпуности реконструисати било који модерни политички атентат. Тако је и са убиством кнеза Михаила. После атентата на Кенедија, вероватно једног од најлошије режираних атентата и још горег заташкавања у савременој историји, јасно је да је све могуће осим потпуног расветљавања ових сложених убистава.

Зато читаоцу предлажем следећу реконструкцију коју сам чуо од једног пријатеља и сведока епохе, а ви је прихватите као књижевну имагинацију:

Влада је улазила у последњу годину и одавно је најавила обрачун са организованим криминалом. Јединицу за специјалне операције, тачније један њен део, одавно су радикализовале, између осталих, читаве кампање провокација које је подстицао инструментаријум на располагању протагонистима установа САД и ЕУ. Ђинђић се био политички осамио, а замерио са одређеним круговима у САД и ЕУ. Неодређене намере за атентат на премијера добиле су знатно већи значај урушавањем установа председника, судства, Скупштине и необичном реформом савезне државе. По граду се причало свашта, припремана је оптужница за вође "земунског клана", споразуми из 2000. с људима из ЈСО и подземља више нису важили. Припреме за атентат надзирале су разне службе, па и српске - одатле неистражена изјава једног српског војног дипломате на служби у Скопљу о томе да се догодило нешто што је договорено.

Вићође "Земунског клана" Луковић и Спасојевић, Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

МОГУЋЕ ЈЕ ДА су одређени кругови у Влади и владајућим странкама имали споразум са атентаторима да на премијера буде пуцано без поготка или да неко из његове пратње буде рањен. То би, без сваке сумње, подстакло иначе мали ентузијазам установа и повећало поверење јавности у борбу против организованог криминала. Можда би подигло и шансе ДС и Ђинђића на изборима. У тај споразум, вероватно уз знање касније погинулих Спасојевића и Луковића, ступио је и страни фактор. За неке је због тога исход био неочекиван, али не и сам атентат. САД и ЕУ без сваке сумње у Ђинђићу нису видели опасност. Он би после избора 2004, да их је којом срећом доживео, вероватно прешао у опозицију и питање је да ли је себе видео на челу поново опозиционе Демократске странке. Ипак, идеја о национално-реформској политичкој опцији која је као химера постојала само у магновењу, али је побеђивала ауторитарни режим 1996. и 2000, више није била прихватљива САД, ЕУ и њиховој војној организацији НАТО. Долазило је време сукоба са Руском Федерацијом, одређивање статуса Косова и Метохије, проширења НАТО. Свет је тог 12. марта 2003. био на неколико дана уочи напада САД и савезника на Ирак. Долазиле су и кризе. Страначки инжењеринг, започет тог марта 2003, трајао је до 2012. с пуним успехом. Србија је политички пацификована. Недемократске странке преузеле су сервилну политику вазалства према политичком Западу и уз њу везале народну већину. Овај политички успех своје плодове даје и данас. Уз све то, Зоран Ђинђић, који је био прагматични реформиста, много више националиста него поклоник аутошовинистичке културе самопорицања и веровања у културну дефектност Срба, посмртно је "отет" и добио је ново тумачење, појачавши тако једну слабу, квислиншку крајност српске политике.

Препоручујемо

Друштво

0 4

РИГОРОЗНЕ КАЗНЕ ЗА ПЉАЧКУ: Устанички законик о примању мита, увреди државе и клевети цркве

17. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 3

НЕКОМЕ ЦРН, А СРБИМА БЕО КАО СНЕГ: Како је хајдук Ђорђе Петровић постао Карађорђе

16. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 7

ВОЖД ЈЕ БИО ЛИЧНОСТ ЗА СВА ВРЕМЕНА: На самом почетку xix века са Карађорђем могао је да се мери само Наполеон

15. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

ОСЛОБОЂЕЊЕ И ОБНОВА ДРЖАВЕ ИДЕЈЕ ВОДИЉЕ СРПСКОГ ВОЖДА: Наполеон уздрмао Европу, а Карађорђе Османлијско царство

14. 02. 2024. у 10:42

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације