ЛАЖНА ТРУДНОЋА ЗАТВОРИЛА НЕБО НАД ОБРЕНОВИЋИМА: Крај једне династије - Убиство краља Александра и краљице Драге

ПИТАЊЕ убиства краља Александра и краљице Драге остаће отворено током читавог 20. века.... Ствари су, наизглед, биле једноставне.

Краљ Милан , Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

У Србији је од 1900. апсолутну власт држао млади краљ Александар Обреновић. Пети владајући Обреновић имао је двадесет четири године када је коначно остао сам на власти.

До тада је формално владао већ пуних једанаест година. Зачудо, док је његов отац и претходник краљ Милан морао да се око власти отима са бирократским кликама и популистичким радикалима, са доношењем демократског Устава из 1888. ово је питање за дуже време депласирано. У спору између либералског намесништва и радикалске већине у Скупштини и народу испрва су победили први. Коначно је у споразуму са оцем малолетни, седамнаест година стар краљ, организовао војни удар и оборио намесништво. Учинио је то ефикасно и хладнокрвно. Није се збунио нити уплашио ни када су му дан раније на испиту из уставног права поставили питање:

"Под којим условима малолетни владар може да преузме пуну власт над државом?"

Прву владу саставио је један радикал, који је истина био краљев професор. Касније владе све више су постајале дворске. Подржаном од војске, а посебно официрског кора, краљу је пошло за руком да подели странке и њихова крила веже за свој режим. Зато и није било препрека да последње три године 19. века на челу владе буде ауторитарни приврженик династије Владан Ђорђевић, а пре свих краља Милана. Младог краља су више мучили родитељи и њихови тешки, нерашчишћени односи.

За то време краљица Наталија и краљ Милан нису желели да у Београду буду заједно, нису се подносили нити остављали сину другу могућност осим да бира између њих. Краљ Милан је у иностранству ишао из скандала у скандал, о чему су много и са сладострашћу писале стране новине. Напослетку се чак и одрекао држављанства Србије како би заузврат добио новац од Русије.

Драга Машин, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

И краљица се средином деведесетих година вратила у земљу, али се сукобила са сином.

Некада су намесници морали силом да је избацују из земље, а сада је сама отишла да се никада не врати. Краљ Милан се коначно, упркос свему, вратио и постао командант активне војске. Колико год био стабилан, овај режим је почивао на двојици краљева... Режим се ослањао на њихову слогу. Те слоге нестало је 1900. године.

У ИСТОРИОГРАФИЈИ је примећено да је у време Обреновића на владарском трону "седела младост", баш као што је Обреновиће, поред њиховог великог занимања за жене, пратила коб у односима с њима. Брачно питање надвило се и над последњу од четири генерације владара Обреновића. Иако млад, краљ је добро знао да осим њега и неколико далеких рођака повезаних женском линијом, династија нема наследника. Његов отац желео је да учврсти своје везе са Аустроугарском и венча сина с неком од немачких принцеза. Било би то и повећање престижа краљевског дома, који до тада није отишао даље од племићких породица у Угарској и Румунији.

Краљ Алексадар се до тада, међутим, већ био одлучио. Неколико година раније се приликом боравка у Бијарицу, француском летовалишту у којем је краљица Наталија имала кућу, загледао у њену дворску даму Драгу Машин.

Драга Машин је била девет година старија од Александра. У то време ово је сматрано непремостивом разликом. Била је удата, а млада је постала удовицом. Да ствари буду бизарније, краљица Наталија је присуствовала њеном венчању са инжењером Машином, а с мајком је пошао и Александар, за кога је млада приметила како је баш "леп дечак". Драга Машин је убрзо остала удовица. Није имала деце, била је образована, самостална, преводила је с француског и писала за новине, али је у ондашњем друштву на њој била стигма особе без статуса и породице. Потомкиња војводе Николе Луњевице, Драга је ипак била део бројне породице која је осиромашила, а отац јој је рано умро. Порекло јој је помогло да постане дворска дама краљице Наталије, која је у то време већ била разведена.

* * * * * * * * * *

Краљичина породица ужива разне привилегије

КРАЉ МИЛАН је разматрао могућност синовљеве женидбе с немачком принцезом од Шаумбург-Липе. Ипак, у развоју догађаја после неуспешног Ивандањског атентата и прогона радикала, Александар Обреновић одлучио је да се ожени по цену да раскине са оцем и радикално промени политику. Оженио се Драгом, одстранивши оца и мајку, и раскинувши везе с традиционалним приврженицима круне - либералима, конзервативцима и, мада то у почетку није било извесно - војском. Наредне три године краљ ће водити политику ношен струјама свог брака и односа с краљицом. Драга - "прва краљица Српкиња после Косова" - настојала је да својом конзервативношћу и држањем придобије наклоност јавности. Међутим, то извештачено држање само јој је одмагало. Њена многобројна породица почела је да ужива разне повластице и протекције, а посебно су се у томе истицала њена браћа, официри Никола и Никодије.

Споразум с политичким странкама донео је Априлски устав из 1901, када су радикали пристали чак и на успостављање Горњег дома Народне скупштине.

Кључни сегмент краљеве политике била је афирмација његове супруге. Споразум с радикалима је, тако, поред унутрашње стабилности и популарности требало да донесе и подршку Русије. Руски цар је преко посредника постао краљевски кум, али је посета Обреновића Русији одлагана.

Наталија и Милан, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

КРАЉИЦА ДРАГА је објавила да је у другом стању: из Србије су на двор почеле да пристижу колевке, а калдрма пред њеним кочијама посипана је сеном како се кола не би труцкала. Први лекар - Француз - утврдио је трудноћу, а онда је руски царски специјалиста исту прогласио лажном. Пукла је брука, после које се двор удаљио од Русије. Приближавање Аустроугарској ишло је тешко, Беч није прихватао грандиозна обећања која је давао очајни Обреновић - а нудио је повратак важења Тајне конвенције, царинску унију, стављање железнице под контролу монархије. У Бечу и Берлину му после држања према краљу Милану, питања венчања с принцезом Шаумбург-Липе, и Русији, више нису веровали.

У међувремену је у Бечу, у четрдесет седмој години, умро краљ Милан. Аустријски цар није дозволио да први српски краљ у новом веку буде пренесен у Србију већ је сахрањен у манастиру Крушедол, на тлу Двојне монархије. Недуго потом дознао је да је његова мајка у самонаметнутом француском изгнанству променила веру и прешла у католичанство.

И док се "небо затварало" над Обреновићима, краљ Александар се ослањао на лојалне чиновнике и војску. Војска је, међутим, под његовом владом стагнирала, а већина официра била је "одана краљу Милану", али не и "династији". Коначно, у владама су седели безутицајни чиновници и чак четири генерала. У време када се око поручника Драгутина Димитријевића Аписа и Антонија Антића већ заверило око стотину официра и неколико бивших министара и богаташа, председник владе генерал Цинцар-Марковић уверавао је краља да је војска и даље одана. Завера је у неколико прилика проказана, али нити су установе успевале да је добро процесуирају нити је краљ у ове вести веровао. Марта 1903, због питања фотографија на исказницама трговачких помоћника, дошло је до крвавих нереда. Полиција се сукобила с незадовољницима, а невољно је и касно на улице изашла и војска. Краљевски пар је остао потпуно усамљен.

* * * * * * * * * *

Аустрија и Русија знале су за припрему атентата у Београду

МНОГО ЈЕ РАСПРАВЉАНО у историографији да ли су Русија и Аустроугарска знале за крвави атентат који је на Александра и Драгу извршен у ноћи између 11. и 12. јуна 1903. године (по новом календару). Завера је несметано трајала пуне две године и опстајала је, упркос томе што је била проказана краљу. Поред свих непријатеља, против последњих Обреновића била је већина официрског кора - који је доскора био ослонац династије, као и у највећој мери обреновићевска странка - либерали. Ђорђе Генчић, министар унутрашњих послова који је због краљеве женидбе дао оставку пре осталих чланова Владе, био је повезан с незадовољницима у војсци, преко свог сестрића Антонија Антића... Завери су се придружила и двојица генерала, али и припадници краљеве гарде, међу њима и Михаило Наумовић, потомак вождовог пратиоца, грчког хетеристе Наума.

Завереници су ступили у контакт с представницима кнеза Петра, сина кнеза Александра Карађорђевића. Њихови представници су погрешном проценом известили аустроугарску владу. О свему је унапред знала и руска агентура на Балкану. Принц Ђорђе Карађорђевић, дечак од четрнаест година, који је под лажним именом похађао једну од војних школа у Русији, изненадио се када га је приликом царске посете јединог међу кадетима позвао цар Николај Други, што је указивало да се спрема промена судбине Карађорђевића.

После неколико напуштених планова, завереници су се споразумели да нападну краља и краљицу у двору. [...] Aтентат се догодио истог дана (само у рано јутро уместо касног послеподнева) када је 35 година раније убијен кнез Михаило (тај 29. мај је, према новом календару у 19. веку, падао 10. јуна, а у 20. веку 11. јуна). Била је ведра ноћ и завереници су уз помоћ саучесника лако ушли у двор. Ту, међутим, настаје пометња: капију им је отворио млади официр Петар Живковић. Наумовића, који је био виши официр, у стражарници је забуном убио један од официра из унутрашњости. У двору је, случајно, рањен најзначајнији млади официр међу завереницима - Драгутин Димитријевић Апис.

Илустрација убиства краљевског пара, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

ЗАВЕРЕНИЦИ СУ загосподарили двором, али нису пронашли краља и краљицу. У спаваћој соби је све изгледало као да су становници још увек ту, чак је и краљичина књига на француском била окренута на страници на којој је тренутак раније читана.

Ђорђе Генчић је већ успоставио власт министра унутрашњих дела, по Србији је јављено да су се краљ и краљица посвађали и том приликом погинули, па се војска умешала. Окупљене је већ почео да хвата ужас због могућности да је краљ побегао и да ће стати на чело трупа у великој касарни на Топчидеру. Намеравали су да топовима бомбардују зграду, када су се неки међу њима досетили да у собу доведу Лазара Петровића, генерала који је био задужен за безбедност монарха. Убрзо су открили један гардеробер са дискретном кваком... Када су отворили врата, краљ је питао да ли су официри одани. Потврдан одговор навео је скривене да изађу. Завереници су их засули куршумима, а потом почели да их секу сабљама. Тела су преко терасе бацили на тло испред конака.

Записник са обдукције, извршене док су се узвици истовремено разјарене и одушевљене светине још увек мешали на околним београдским улицама, показује сву бруталност и бестијалност природе злочина убиства последњих Обреновића. Део одијума европске јавности треба приписати и самом чину убиства извршеног у безумној мржњи:

Александар, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

"Александар Обреновић, двадесет седам година, деветнаест устрелина, међу њима једна у пределу срца, једна која раскида главну артерију у абдомену, једна која се завршила у левој очној јабучици. Пет дубоких секотина нанесених замахнутим ударцима сабље, прсти десне руке одсечени, лом кичменог стуба услед пада.

Драга Обреновић, рођена Луњевица, тридесет седам година, тридесет и шест устрелина, грубо процењено, око четрдесет секотина различите дубине, једна која отвара абдомен, њихов број је тешко установити због додатних нагњечења и раздерина, лице изобличено исекотинама, лева дојка одсечена и недостаје."

* * * * * * * * * *

После преврата Србија улази у раздобље истинске демократије

ТОКОМ НОЋИ убијено је десетак особа. Двојицу краљичине браће убио је на улици Војин Танкосић. Будући да се причало да ће један од њих наследити престо, осиони официр им је наводно рекао: "Ижљубите се, височанства!" - позивајући их да се међусобно опросте пре него што их побије. Убијен је председник Владе Цинцар Марковић и официр који је успео да побегне од куће у узалудном настојању да побуни један од престоничких гарнизона - у којем су се већ учврстили завереници.

Сутрадан је већ у рукама завереника била читава Србија. Именована је пучистичка влада.

Председник Јован Авакумовић имао је толико вере у успех преврата да је удесио да адвокатским послом отпутује из Београда, па га је тог јутра на железничкој станици чекао официр да га одвезе у Владу. Првака Самосталне радикалне странке Љубу Живковића је у Владу одвео поручник Антоније Антић, након што је морао да потегне пиштољ на уплашеног политичара.

У средини седи Драгутин Димитријевић Апис, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Теже је ишло с великим силама. Иако је то било време бројних атентата, Србија - одраније посматрана као другост, културно заостала и дивљачка, са оперетским владарима - била је виђена као језиви изузетак. Њени су заклети официри, уосталом, масакрирали краља и краљицу и бацили их преко терасе. Холандија и Велика Британија прекинуле су дипломатске односе са Србијом. Такви ће остати три године, а све до балканских ратова британска дипломатија занимаће се за заверенике. [...]

Крај династичког рата није укинуо омразе и поделе у народу иако је политика ушла у раздобље демократије без преседана у ранијој и познијој историји. Краљ Петар се држао као парламентарни монарх и постаће, упркос два прогонства током свог бурног живота, једини српски владар који се родио као припадник владарске породице и умро као макар формално владајући монарх у својој земљи.

МАЛО ЈЕ ПРИМЕЋЕНО, али је свакако за дивљење, да је управо краљ Петар Први из сопствене цивилне листе (плате) исплаћивао пензије породицама убијених у Мајском преврату 1903: удовица и троје деце потпуковника Михајла Наумовића примали су 400 динара, удовица генерала Димитрија Цинцар-Марковића примала је 200 динара, удовица капетана Јована Миљковића 150 динара, а његова мајка 90, удовица поручника Милана Гаговића примала је 180 динара, отац капетана Милана Петровића 150 динара.

Александар и Драга су на брзу руку сахрањени. На опелу у Цркви Св. Марка, тада знатно мањем здању, у близини гробља, на Ташмајдану, окупио се мали број дворјана.

Ђорђе Генчић, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Обреновићи су сахрањени обучени од слушкиња и собара. На краљевом телу капом је покривен рез на лобањи (од обдукције). Стављени су у заварене лимене сандуке. Нису паљене свеће. Владао је страх. Тужна сцена употпуњена је када је свештеник позвао окупљене да дођу на последњи целив. У ужасу од краљеубица, нико није смео да приђе.

Сахрањени су у крипти без обележја и споменика. Аустроугарски освајачи поставили су током Првог светског рата спомен-плочу на којој је написано да је законите владаре Србије "убила злочиначка рука". Необично је да је у то време, 1917. године, у Солуну на смрт осуђен један од покретача завере Драгутин Димитријевић Апис.

Дан пошто су 12. априла 1941. у Београд без борбе ушли немачки војници, из непознатих разлога планула је гробљанска Црква Св. Марка. Кров се срушио и гареж је затрпао гробну плочу. Окупациона влада није била у стању да обнови цркву на чијем је месту више од век раније проглашена аутономна Србија. Црква је порушена, а остаци убијених краља и краљице поново сахрањени у оближњој, велелепној Цркви Св. Марка. Уместо патријарха, који је био у логору, помен је служио викарни епископ Валеријан. Сахрана није била тајна, ковчези су пренесени на рукама у крипту цркве, где почивају и данас.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЉУДИ КОЈИ СУ ОТВАРАЛИ КАПИЈЕ СЛОБОДЕ: Подсећање на заборављене српске великане - ко су били: Јеврем Грујић, Стојан Новаковић, Јован Мишкови

06. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 6

КРАЉ НИЈЕ ДОЗВОЛИО ДА СРБИН ПУЦА НА ХРВАТА: Укидање Устава и распуштање Скупштине да би се сачувала држава

03. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

КРАЉ НУДИ СТЈЕПАНУ РАДИЋУ МЕСТО ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ: Политичке последице злочина Пунише Рачића у Скупштини

01. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 4

НЕФОРМАЛНИ ФОРУМ ИЛИ ГЛОБАЛНА УРОТА: Теорија завере или стварност -Билдербергов кружок утицајних људи

13. 01. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације