ТРАГОВИ КАРАЂОРЂЕВОГ УБИСТВА ВОДЕ У ЛОНДОН И БЕЧ: Улога масонских организација у Првом српском уста

ПРВИХ година друге деценије XIX века Европу је карактерисала појава тајних организација заснованих на мање-више масонским идејама и стремљењима, на слободнозидарским моделима и узусима.

Обред масонске иницијације почетком деветнаестог века , Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Модерно слободнозидарство - на које ће се угледати ове ослободилачке организације - проистекло је из такозваног радног масонства. То су била братства која су поред верске имала и социјалну димензију јер су се бавила неговањем сиромашних и болесних чланова и њихових породица. Братства градитеља, клесара су била братства састављена од најмобилнијих занатлија шеснаестог века јер су градили црквена здања по целој земљи. У том клесарском еснафу постојале су две групе мајстора - слободни зидари и сирови мајстори. Први су били изузетни ствараоци, архитекте, уметници који су клесали слободно камење правећи велелепне лукове, стубове носаче, куполе. Други су имали задатак да само обрађују камен.

Међутим, током владавине енглеског краља Едварда VI, трећег монарха из династије Тјудор (вл. 1547-1553), братства су 1547. године укинута тако да убрзо долази до стварања тајног Друштва слободних зидара. Али како временом клесарски еснаф почиње да губи на значају, а клесара бива све мање - доласком нових технологија, нових врста мајстора итд. - почетком осамнаестог века у Лондону су активне само четири ложе.

У лондонској крчми "Код гуске и роштиља" 24. јуна 1717. године уједињењем ове четири ложе настала је прва велика ложа у свету, Велика ложа Енглеске и "коначно је радна масонерија преображена у интелектуалну масонерију". Већ 1730. године постојало је педесет ложа.

У време енглеског краља Едварда VI долази до стварања тајног Друштва слободних зидара , Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

СУШТИНУ слободног зидарства - како наводе двојица његових можда понајбољих познавалаца, Кристофер Најт и Роберт Ломас - изнео је мислилац Димитрије Митриновић (1887-1953) - "завереник, пророк или проповедник" - иако није био масон, у својој студији "Слободно зидарство и католицизам у Новом поретку" каже: "Слободно зидарство је израз хришћанства у последњих 2.000 година".

Елем, слободно зидарство, шта год ко мислио о њему, имало је немерљив утицај на развој човечанства не само XVIII и XIX века.

Да поменемо само два догађаја, два докумената, који су у свету изазвали тектонске поремећаје а који су масонско дело.

Прва је америчка Декларација о независности објављена 4. јула 1776. године. Одбор од пет чланова био је задужен да припреми Предлог декларације. У њему су били Томас Џеферсон (1743-1826), Џон Адамс (1735-1826), Бенџамин Френклин (1706-1790), Роберт Ливингстон (1746-1813) и Роџер Шерман (1721-1793) - сви масони.

Од 56 првих потписника Декларације 51 су били масони - од којих је само један католик, док су остали били протестанти.

Други документ у чијем су стварању масони, овог пута француски, имали одлучујућу улогу, била је Декларација права човека и грађанина, најважнији акт Француске револуције усвојен од стране Уставотворне скупштине 26. августа 1789. године.
Ова Декларација о правима човека и грађанина, као и америчка Декларација о независности, јесте документ универзалног карактера.

Ако се зна да је у Француској непосредно пред Револуцију радило 700 ложа, онда не треба да чуди сазнање да су масони током XIX века играли одлучујућу улогу "у конституисању грађанског либерализма".

* * * * * * * * * *

Грчка хетерија тражи српског Вожда у своје чланство

СРБИ ће се са масонеријом сусрести у Аустрији. Први Срби за које се поуздано зна да су били чланови масонских ложа, каже Зоран Д. Ненезић, јесу "пештански православни парох Ђорђе Миливојин, аустријски војсковођа српског порекла Павле Давидовић, Новосађанин Адалберт Адам Барић (примљен у масонерију у вараждинској ложи), учитељ и књижевник Стефан Вујановски. Сви су они били чланови ложе Magnanimitas у Будиму.

Регуларна Велика ложа Србије истиче и да је Доситеј Обрадовић био масон иако је то и данас дискутабилно.

Што се тиче масона у Србији под турском влашћу, више је него занимљив податак који је још 1888. године изнео Милован Ђ. Милићевић: "Говори се да су Мустај-паша и Петар Ичко били Франкмасони и, као тога ради, да Мустај-паша није ни у чему никада хтео кварити Ичку воље!"

Зграда организације Филики Етерија у Одеси где је ово друштво основано 1814.године , Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Слично је мислио и Срета Стојковић, један од оснивача ложе Побратим који је неколико година касније (1893) написао да су од главних личности наших крајева тада били у савезу "везир београдски Мустај-паша, велики грчки патриота Рига из Фере, војвода Јанко Катић, Петар Ичко - Ичкоглија, тадашњи београдски митрополит, видински пасванџија и др".

Међутим историчар Душан Пантелић, један од најбољих познавалаца овог доба српске историје, сумња у могућност да је Мустафа-паша био масон као и да су везе Ичка, Катића и Стратимировића са устаницима преко масонске линије врло дискутабилне и да их треба одбацити.

Међутим, шта год мислили о масонима, њихови су подстицаји били више него јасни у организовању низа тајних револуционарних и ослободилачких покрета широм Европе тога времена који су изменили њену слику.

У ИТАЛИЈИ - да поменемо неколико најзначајнијих - то је било друштво "Карбонерија", које се борило за ослобођење Италије, либерални устав..., али без разрађеног програма за политичко уједињење Италије.

У Немачкој су биле организације "Тугендбунд" и "Буршеншафт". Тугенбунд је било квазимасонско тајно друштво основано јуна 1808. године у Кенигсбергу чији су чланови били углавном представници либералног племства, интелигенције. Циљ им је био оживљавање националног духа Пруса после пораза од Наполеона и ослобађање немачке територије од француске окупације.

Удружење "Буршеншафт" је било удружење немачких студената инспирисаних либерално-патриотским идејама са мотом "Част, слобода, отаџбина..."

На том фону, у том турбулентном времену и тако узаврелој атмосфери, у Одеси је 1814. године основана тајна организација Philiki Etaireia (Друштво пријатеља) - "једна од многих европских конспирација на основама слободнозидарских ћелија" - која ће имати значајан уплив на политику Балкана тога доба, па и на Србију - а њен члан је био и српски вожд Карађорђе. За време свога бављења у Русији, вели Владимир Ћоровић, Карађорђе је у Хотину ступио у везу са представницима грчке "Хетерије", "чији је циљ био ослобођење свих хришћана у Турској царевини и образовање федерације хришћанских држава са грчком хегемонијом. Хетеристи су много полагали на Карађорђеву сарадњу; он је био вођ једне револуције и већ само његово име значило је читав програм". Да ли је сарадња Карађорђа и ове грчке тајне организације "имала у позадини слободнозидарску основу тешко је рећи", сматра Зоран Д. Ненезић, али је "она, на известан начин, у сплету и других околности и довела до Карађорђевог убиства".

* * * * * * * * * *

У самом врху завереничке организације био је Руски цар

ПОКРЕНУТИ снажном жељом за независношћу Грчке, за ослобођењем од турске окупације, и са експлицитним утицајем сличних тајних друштава у другим деловима Европе, три Грка су се окупила 1814. године у Одеси да оформе тајну организацију на масонским слободарским принципима. Циљ је био да се уједине сви Грци и сруше турску власт. Та три Грка су били: Николаос Скуфас (1779-1818) из покрајине Арта, Емануил Ксантос (1772-1852) са егејског острва Патмоса и Атанасиос Цакалов (1790-1851) из Јањине.

Тако је настала тајна организација "Хетерија" - за коју се само "може претпоставити да се проширила и на Србију" и која је "била организована у приличној мери по узорима слободног зидарства, а већина њеног вођства је била у некој од масонских ложа у Бесарабији и Русији и другим крајевима Европе". (Зоран Д. Ненезић)
У есеју о историји "Хетерије", Јанис Филемон, поред осталог, на сајту грчке масонске ложе "Платон" каже да су хетеристи "позајмљивали многа правила друштва слободних зидара и интелигентно их применили на дух и страст нације".

Пасош чланова Друштва пријатеља - Филики Етерија, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

За само четири године ово друштво ће достићи број од 200.000 чланова, када се вођство организације пребацује у Цариград.

Покренути снажном жељом за независношћу Грчке, за ослобођењем од турске окупације, и са експлицитним утицајем сличних тајних друштава у другим деловима Европе, три Грка су се окупила 1814. године у Одеси да оформе тајну организацију на масонским слободарским принципима. Циљ је био да се уједине сви Грци и сруше турску власт
Сматра се да је на самом врху ове организације био руски цар - по тврђењу Јаниса Каподистрије (1766-1831), који је био министар иностраних послова руске империје од 1816. до 1822. године и први гувернер независне Грчке од 1827. до 1832. године. Руски цар је био члан с годишњим улогом од 200 холандских дуката - "по чему се и цела та грчка завера не може сматрати самосталном тајном организацијом. То је била завера за покретање балканске револуције, под контролом руског цара".

СТВАРАЊЕ грчке Хетерије "више је користило Русији него балканским народима" јер је "тим путем ставила под свој надзор све балканске ослободилачке покрете". Судбина Грчке била је везана са судбином Русије. Грчки покрет за национално ослобођење и балканска политика Русије били су преплетени у борби против Турске - али са различитим циљевима, што је значајно утицало на њихове односе. Историчар са Института за славистику и балканске студије руске Академије наука Григориј Љвович Арш (1925) тврди да је "Филики Етерија" била грчка патриотска организација која се појавила на руској територији и да су услови у тадашњој Русији утицали на порекло и развој ове грчке организације.

Руски цар Александар II је био покровитељ грчке Хетерије, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

У овом контексту је важно указати на мишљење историчара Милорада Екмечића, који је скренуо пажњу на истраживања страних историчара када је реч о Карађорђевом убиству:

"Српска и страна наука су на неједнак начин обрадили историју убиства Карађорђа 25. јула 1817. године. Српска наука није упознала радове бројних грчких историчара, као ни француску ни румунску научну литературу. Због тога је и убиство Карађорђа везала за сукоб између њега, са његовим венчаним кумом, кнезом Србије по султановој вољи. Страна наука тај двојни однос игнорише. Откривено је да је један грчки функционер у Philiki Etaireia (Филики Етерија) био за то осумњичен, а после и стрељан. Радило се о капетану националне гарде Јонских острва Николасу Галатису. Како су Јонска острва била једна аутономна област Британске империје, тако је и капетан Галатис био британски поданик."

* * * * * * * * * *

Британска влада је знала да се црни Ђорђе враћа у Србију

КАПЕТАН Галатис је третиран као "формално британски официр" јер се појављивао у униформи капетана Националне гарде Јонских острва која су током своје бурне историје, 1815. године добила аутономију под јурисдикцијом Велике Британије, најпостојанијег турског савезника.

Грчка историчарка са Каподистријиног универзитета у Атини, Марија Анемодура каже да је Николас Галатис потицао из аристократске породице са Итаке и да је био једна од најконтроверзнијих личности која се придружила друштву - "Иницијација Николаса Галатиса у Друштво била је лична одлука Скуфаса; у младићу са Итаке препознао је идеалну прилику за приступ Јанису Каподистрији јер је Галатис говорио да је његов нећак." Галатис је потом отишао у Петроград, где је "Јанису Каподистрији изнео предлог Скуфаса и осталих чланова управе да преузме руководство Филики Етерија". Међутим, Каподистрија у својој биографији каже да је био запрепашћен оним што је чуо од Галатиса, те је све његове предлоге одбацио и одмах овај инцидент пријавио руском Императору.

Николас Галатис је живео доста раскошно са гламурозном мадам Питш у Петрограду, "где је у царевој близини ковао заверу за ослобођење". Чак га је једном руска полиција ухапсила због "брбљања да би и цара убио кад би се показало да је против ослобођења Грка".

Галатис је дошао у Букурешт "у оквиру плана пребацивања Карађорђа у Србију". Међутим, Грци баш и нису имали поверења у Галатиса, не само што је био склон хвалисању већ, пре свега, јер се није дисциплиновано придржавао конспиративних узуса, а и сумњали су у искреност његових патриотских осећања.

Милош је у убиству кума био само пуки извршалац (Портрет из 1823.), Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Када је у Јашију, пред британским конзулом, говорио о плановима за дизање устанка у Грчкој, случај је пријављен руском цару с обзиром на то да је "на основу његових прича о будућем устанку била обавештена и британска влада".

"ЗБОГ сумњи у њега, био је послат у Константинопољ, то јест био је одстрањен из круга људи који су радили на пребацивању Карађорђа у Србију." (Милорад Екмечић)
Међутим, после убиства Карађорђа капетан Николас Галатис се, на изненађење грчких завереника, појављује у Букурешту, рекавши да није послушао наређење и отишао у Цариград.

"Осумњичен да је био повезан са ликвидацијом Карађорђа, протеран је на Пелопонез, где је након сличног неспоразума био стрељан од грчких патриота. У есеју о Атанасиосу Цакалову (1790-1851), најмлађем оснивачу Хетерије, Марија Анемодура вели да је у једном тренутку међу проблемима са којима се суочавала организација "била потрага за лидером, као и случај Николаса Галатиса који је уцењивао чланове Друштва, претећи да ће обавестити османлијске власти. Понашање Галатиса отишло је предалеко и због тога је водећа група одлучила да га елиминише." Као изговор за елиминацију Галатиса, измишљена је једна мисија, децембра 1818. године, када је "на плажи Ермиони Панајотис Димитропулос (или Димитракополос) убио Галатиса".

[...] Карађорђе је био први српски владар који је убијен, или отеран, од људи иза којих су стајали прсти неких великих сила. [...] Иза Карађорђевог убиства 1817. године трагови воде у Лондон и Беч", сматра Милорад Екмечић.

Портрет Карђорђа из 1806. године који је урадио француски сликар Жан- Франсоа Робер, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Екмечић указује да је француски историчар Едуард Дрио (1864-1947) закључио да су аустријска полиција и капетан Галатис главни кривци за Карађорђеву погибију. То потврђује и историчар Григориј Љвович Арш као и румунски историчар Нестор Камаријано (1909-1982). "Српски кнез Милош, кум Карађорђев, и други кум Вујица Вулићевић били су само мали прљави извршиоци", тврди Екмечић.

Међутим, историчар Чедомир Антић вели да "извори никада нису потврдили умешаност једног од првака Хетерије Николаса Галатиса у припреме Карађорђевог убиства. Галатисове везе са Великом Британијом, изузев чињенице да је био припадник гарде Јонских острва, која су се тада налазила под британском влашћу, као и да је по повратку на Пелопонез био сумњив у мери довољној да буде убијен од хетериста, никада нису добиле потврду у документима".

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЉУДИ КОЈИ СУ ОТВАРАЛИ КАПИЈЕ СЛОБОДЕ: Подсећање на заборављене српске великане - ко су били: Јеврем Грујић, Стојан Новаковић, Јован Мишкови

06. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 6

КРАЉ НИЈЕ ДОЗВОЛИО ДА СРБИН ПУЦА НА ХРВАТА: Укидање Устава и распуштање Скупштине да би се сачувала држава

03. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

КРАЉ НУДИ СТЈЕПАНУ РАДИЋУ МЕСТО ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ: Политичке последице злочина Пунише Рачића у Скупштини

01. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

МЕДИЈИ ЖАЊУ ОНО ШТО СУ ПОСЕЈАЛИ: Суноврат Гутембергове галаксије - новинарство професија која одумире

14. 01. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације