ИНАТ, МРЖЊА И РАСПЛАМСАВАЊЕ СТРАНАЧКИХ СТРАСТИ: Успостављање представничког система и начела поделе власти
КАДА су од кнеза Михаила Обреновића, првог нашег европејски образованог владара - који већ један век и неколико деценија јаше бронзаног коња на најпознатијем београдском тргу, и који је до пре неку деценију био на мети демонстраната, навијача, школских екскурзија и којекаквих беспосличара који су му се пели на главу, као што су му се пели и за живота њихови преци - тражили више западњачког парламентаризма, изнео им је један акт тадашње скупштине, и на њему "крст до крста".
- Докле год ни посланици не умеју свог имена написати, дотле се, богами, ви младићи узалуд журите да прокламујете велике слободе!
Књаз је био поборник "просвећеног апсолутизма" и волео је да говори како он лично, у Србији познаје све образоване људе - јер их је било десет, највише дванаест!
- А установе једне земље не праве се за дванаест људи, него се морају подешавати према општем нивоу народа - објашњавао је младим либералима. - А дати парламентаризам, само да би Милован Јанковић могао држати парламентарне беседе, било би неозбиљно!
КЊАЗА убише, у Кошутњаку, маја 1868. Привремено намесништво заказало је Народну скупштину за избор новог књаза, пошто Михаило није имао наследнике. Али кад су тако озбиљне одлуке у питању, Скупштина обично буде само декор. Министар војни Миливоје Петровић, који је самог себе, по селу из кога је потицао, назвао Блазнавац, једноставно је заклео војску на верност Милану Обреновићу, унуку господара Јеврема, рођеном брату Милоша Великог. Скупштина, која се састала крај Милошевог конака, у Топчидеру, могла је само да аминује одлуку донету већом силом од силе гласа, силом оружја, и кнез Милан, доцније назван краљ Миланче, ступи на престо у 14. години. До пунолетства кнежевску власт обављало је Намесништво (Миливој Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић), састављено од "младића" с којима се убијени Михаило прегањао око "западњачког парламентаризма".
ГОДИНУ касније, у Крагујевцу, 19. јуна 1869, проглашен је нови устав, и то је био први правни документ који су усвојили српски суверени органи власти и којем није било потребно да га призна Османско царство.
Овим уставом успостављен је представнички систем, усвојено је начело поделе власти, и призната су основна лична и политичка права грађана. Први пут у српској историји одређено је опште право гласа за сваког Србина "који је пунолетан и плаћа данак".
Скупштина се бирала сваке три године, а касније донет изборни закон био је више него прецизан: избори почињу у осам ујутру; кад се првих двадесет бирача искупи, изабраће "између себе" чланове бирачког одбора; сваки бирач ће "јавно казати" кога хоће за посланика; бирање ће се вршити "непрестано до заласка сунца"; бирачки одбор ће затим "сашити све табаке редом", а "на једном празном листу забележиће се колико је који гласова добио". Било је одређено да "за посланике народне не могу бити бирани чиновници, као ни пензионери, или они који примају издржавање из државне касе", а ни војници "било ког чина".
* * * * * * * *
СРЕСКИ НАЧЕЛНИЦИ ОДРЕЂУЈУ ЗА КОГА да СЕ ГЛАСА
ДОБАР ЗАКОН, "један од најнапреднијих изборних система у свету", али... живот је живот. Главни изборни фактор, у та давна времена, била је - полиција. Први избори "по новом правилу" организовани су 6. августа 1871. године.
Како је то заиста изгледало "на терену", описује чувени историчар Слободан Јовановић:
"Избори у срезовима су зависили од полиције. Повереници који су у срезовима бирали посланике долазили су са својим кметовима у оно место које би срески начелник, тзв. капетан, одредио. Кметови су се одмах јављали капетану и питали за кога да гласају. Народ је још поштовао власт - и држао да треба бирати онога ко ће бити по вољи капетану; ко буде по вољи капетану, тај ће, мислили су сељаци, бити по вољи и кнезу."
У селима, где је народ "још поштовао власт", није било проблема, али у варошима, "власт се није устручавала од насиља, па ни од каишарлука", пише Слободан Јовановић. "У Смедереву, једна полупијана руља, наоружана батинама, крстарила је по вароши и насртала на оне који су гласали за кандидата опозиције".
На изборима у Београду 1871, кандидат опозиције Аћим Чумић - по коме се назива некад ћораво сокаче у центру Београда, а данас тржни центар - умало да добије у првом кругу, али је полиција била ефикасна: ангажовали су "резервне бирачке трупе" и, како је забележио Јовановић, "надгласан је палилулцима и ноћним чуварима које је полиција, као своје резервне трупе, бацила у последњем часу на биралиште. Осим тога, гласови који су падали на Аћима Чумића бележени су погрешно, као да су пали на Јована Аћимовића, једног београдског трговца који је био владин присталица".
Да се данашњи становници Палилуле не би по нечем осећали кривим, Јовановићев израз "палилулац" пише се малим словима јер означава човека запосленог у тадашњој јавној расвети, који је ноћу палио, а зором гасио градске фењере.
БЕОГРАД НИЈЕ издржао притисак, али је у Јагодини, ипак, прошао кандидат опозиције.
Наређено је друго гласање. У другом кругу, владин кандидат победио је "захваљујући пандурским, чиновничким и сургуџијским гласовима".
"У срезовима, влада је преко капетана наређивала ко ће бити изабран; у варошима, она је силом власти спречавала избор опозиционара..." - закључак је Слободана Јовановића о изборима из 1871. године.
Према Тројичком уставу из 1869, избори су се имали одржавати сваке треће године. Три године биле су довољне да Аћим Чумић, београдски професор права и адвокат, пређе политички пут од најгласнијег српског опозиционара до - министра унутрашњих дела.
На изборима 1871. власти су, на једвите јаде, чистом "намештаљком", спречиле Чумића да постане посланик. А већ изборе 1874. "намештаће" - Аћим Чумић.
Кандидат београдске опозиције Аћим Чумић важио је за љутог противника Намесништва. Био је правник, школован у Паризу, и професор Велике школе, врстан познавалац кривичног права и даровит, темпераментан говорник - прави народни трибун и сељачки демагог. Београд га је бирао за кмета, тј. градоначелника, што се сматрало отвореним отпором престонице према власти, а као кмет, био је "полицијски смењен", па се кандидовао за посланика. Као пропали кмет и пропали посланик, Чумић је отворио адвокатску канцеларију у Београду.
"У бунтовној Шумадији", по писању једног његовог савременика, "његова популарност је толика да сељак кад псује вола, псује га Чумићем". Ударао је по власти, све док није ушао у власт! Чумић је био министар полиције од 1873. до 1875, а председник владе од 1874. до 1875. године.
БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ ПРЕЋУТАЛЕ УСТАВ
УСТАВОМ који је донет 1869. године на скупштини у Крагујевцу, започео је прави парламентарни живот у Србији, јер су народне скупштине све до тог устава имале саборни карактер. Међутим, о одлукама у Крагујевцу у београдској штампи - није било ни словца.
Али, у "Панчевацу", који је излазио с оне стране тадашње границе, пише: "Наше новине говоре о Шпанији, Бразилији, о Јапану и Хиндостану - извјешћа од свуда, саветовања на све стране - само ништа из Крагујевца."
* * * * * * * *
КНЕЗ СМЕЊУЈЕ НАМЕСНИКЕ КОЈИ СУ ГА ДОВЕЛИ НА ПРЕСТО
НАМЕСНИЧКИ ИЛИ ТРОЈИЧКИ устав, донет у Крагујевцу 1869, у доба када су намесници Ристић, Блазнавац и Гавриловић владали Србијом у име малолетног Милана Обреновића, увођењем општег бирачког права за све пореске обвезнике, значио је улазак Кнежевине у какву-такву парламентарну демократију. Какву-такву зато што је остављено право господару да именује своје посланике, затим што је предвиђено да се у градовима гласа непосредно, а у селима преко повереника, и најзад што је ограничио да за посланика не може бити изабрана "свака фукара" него само онај који држави плаћа порез већи од шест талира, а ни "деца" нису могла у Скупштину, све до навршене тридесете године.
Први избори "по новом правилу" организовани су 6. августа 1871. године, а већ на следећим изборима биралишта су се претворила у прва "страначка" бојна поља, која ће се завршити чак и - убиством једног посланика, само три сата пошто је његов избор "оглашен".
Новим уставом започео је у Србији парламентарни живот, јер су све народне скупштине пре њега - почев од оне која се сматра првом, од Сабора у Орашцу - имале саборски карактер. Ево како Аћим Чумић описује Скупштину која је прогласила Милана Обреновића за кнеза:
- Није, верујте, било ту ни помена о Скупштини, него потерала полиција ове наше бедне сељаке у Београд, као што их је, некад, Сулејман-паша на кулук терао. Одавде их онај час спроведоше у Топчидер, сабише ту у гомилу, опасаше одсвуд жандарима, и онда Блазнавац изведе једно дериште, и рече: "Ето, браћо, то нам је кнез!" Ови грешни људи и рекли би нешто, али куд смеју од пустих жандара који им дувају у врат - него се само погледаше, онако испод ока, па ударише сви углас: "Живео кнез! Живео!" И дерали су се толико да је већ и самоме Блазнавцу досадило, па је махнуо руком да престану.
КНЕЗ Милан Обреновић, чим је постао пунолетан, окренуо је леђа Миливоју Петровићу Блазнавцу и осталим намесницима који су га довели на престо, и прву владу поверио либералу Јовану Ристићу. Ристићев кабинет замениће влада премијера Јована Мариновића, Србина из Босне, који је чак имао и надимак - Бошњо. Бошњо је био ожењен ћерком познатог богаташа и добротвора Мише Анастасијевића, који ће поколењима, између осталих, као своју задужбину оставити Капетан-Мишино здање. Капетан-Мишин зет живео је на високој нози, у једној од најлепших кућа у Београду, говорио је српски кроз нос, са акцентом као да је странац, и - како га описује историчар Слободан Јовановић - "био је најсличнији оним руским западњацима који су описани у Тургењевљевим књигама. Робовао је једној страсти - уживао је да се коцка у великим европским коцкарницама, а коцкарски је улагао велике капитале на светским берзама. Физиономија му је била физиономија мекушног Сарајлије".
Када је Мариновић, који је важио за конзервативца, приврженог династији и власти, објавио састав владе, за све је било велико изненађење када је за министра унутрашњих дела поставио Аћима Чумића. Господин Мариновић је изгледа схватио како је "левичарство" Аћима Чумића обична демагогија, и постављање овог најгрлатијег српског опозиционара за министра полиције једноставно је објаснио: "За министра унутрашњих дела потребан је човек који има познанства и који има вештине да се с народом и начелницима разговара. Чумић је са села, није салонски човек, има велику родбину, огромна познанства. Био је професор Велике школе, дакле човек је од науке. Био је кмет београдски, зна, дакле, нешто и администрације. Има дара говора, а има све за сразличне боје људима, од сваке класе!"
АРТИЉЕРИЈОМ ПРОТИВ КАНДИДАТА ОПОЗИЦИЈЕ ИЗ ЈАГОДИНЕ
ОКТОБРА 1874. РАСПИСАНИ су нови избори за Скупштину. Изборима је руководио Аћим Чумић. Уочи избора увео је нову праксу која ће постати редовна у Србији: променио је готово комплетно полицијско особље. Од 18 окружних начелника, 16 их је премештено или пензионисано. Слично је урадио и са среским начелницима и писарима. Пред изборе је хтео потпуно да се осигура, да на свим кључним местима буду - његови људи. Али није се уздао само у полицијски терор, увео је и друге начине придобијања бирача.
У Србији тада још нису биле јасно изнијансиране разлике између конзервативаца и либерала. До 1881. политичких странака није било, али се јасно знало ко је за владу а ко против владе. Чумићева полиција добила је јасно упутство како не смеју бити изабрани људи који највише сметају. На пример, пожаревачки посланик Александар Николајевић, Јован Бошковић из Лознице и два бивша официра, Сава Грујић из Ваљева и Јеврем Марковић (брат Светозара Марковића) из Јагодине.
Грујућ и Марковић, као питомци, "дезертирали" су са Берлинске академије и учествовали у пољским ратовима, а по завршетку школовања спадали су у најбоље српске официре тога доба. Обојица су била сумњива властима због везе са социјалистима. Грујић је, због свог писања у "Јавности", био избачен из службе, затим ће 1876. бити поново удаљен с места директора крагујевачке Тополивнице због подржавања радничке буне назване "Црвено барјаче", а кад "пригусти", у српско-турским ратовима биће постављен за министра војног...
Александар Николајевић био је један од најугледнијих и најумешнијих трговаца у Пожаревцу. Уочи избора, Чумић га је једноставно ухапсио. Намештено му је да неки државни чиновник који је проневерио државну касу "призна" како је новац поделио с Николајевићем, и овај опозиционар стражарно је, из Београда, спроведен у пожаревачку самицу. После месец дана, установило се да су оптужбе биле лажне, па је Николајевић пуштен. Ипак, то га је довољно компромитовало и није био изабран.
ИЗБОРИ ИЗ 1874. БИЛИ су први на којима су се распламсале партијске страсти. "Чумић није могао да прави изборе мирно и из потаје", пише Слободан Јовановић.
"Жустар и једак, он их је правио на кавгаџијски начин, који је изазвао отпор и галаму. У борбу с политичким противницима уносио је много личне мржње и ината. Имао је љутину хрта, и на кога је кидисао, тога би хтео да растргне."
Но, и поред свих Чумићевих притисака и смицалица, у Јагодини је Јеврем Марковић (брат социјалисте Светозара Марковића) изабран за народног посланика. Била је то права мала, изборна битка коју је Чумић узгубио, мада је био - и буквално - употребио и артиљерију. Да би спречио Јевремову кандидатуру, Чумић је демонстративно извео топове на Црвени брег.
"Љут као хрт", министар није одустајао; на првом заседању Скупштине Чумић постаје председник владе и поништава гласање у Јадру и гласање у Јагодни.
Похапсио је двадесеторо Марковићевих присталица, и у накнадним изборима, Јеврем Марковић није добио потребну већину. И у Јадру, био је поништен избор извесног Вићентија Старчевића, па се "у другом кругу" поново кандидовао "човек који не сме проћи", Јован Бошковић из Лознице. Проценивши да Бошковић добија, Аћим га, на сам дан гласања, хапси, под оптужбом "да је грдио кнеза и претио републиком". Али Бошковић је и из затвора - победио.
САБОРНА ЦРКВА УМАЛО МЕХАНА ПРВЕ КЛАСЕ
АЋИМ ЧУМИЋ је основао тајни, диспозициони фонд, и за изборе потрошио преко 3.000 дуката, што је за оно време била велика сума. Поред тога, применио је и нову врсту корупције: немилице је давао дозволе за отварање нових механа, што би се рекло - умео је с пословним просторима. Сваки нови механџија постајао је његов изборни кортеш. Отворио је толико нових кафана да се по Београду причало како се побожни људи плаше да ће једног јутра и Саборна црква осванути као механа прве класе!
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ОДВЕЛИ СУ МЕ У ШАТОР, ОДУЗЕЛИ ПАСОШ" Наша певачица очи у очи са Гадафијем: "Нисам била свесна шта се дешава"
ПЕВАЧИЦА је била веома млада и није била свесна шта се дешава...
16. 12. 2024. у 09:20
Коментари (0)