ЈАВНОСТ ОД АКАДЕМИЈЕ ОЧЕКУЈЕ ЈАСНЕ СТАВОВЕ: Академици о улози САНУ поводом њеног 182. рођендана

СРПСКА академија наука и уметности данас обележава свој рођендан. Указом кнеза Михаила Обреновића, далеке 1841. године основано је Друштво српске словесности, претеча данашње Академије.

Фото Драган Миловановић

Критичари ове наше највеће научне и уметничке институције тврде да Академија од свог оснивања није била у тако дубокој кризи као данас. Замерају јој да је превише учаурена, да ћути о најважнијим државним и друштвеним пробемима... Академици, међутум, у своју одбрану кажу да Академија није странка, да они не могу да говоре у један глас, да мишљења има колико и академика и да је то одраз демократије. Као проблеме, часници САНУ наводе малобројност, брине их и то што је чланство све старије, што нема довољно жена академика, а надају се да ће на изборима следеће године неки од тих недостатака бити исправљени.

Свечаност поводом рођендана биће одржана сутра, а присуствоваће и председник државе Александар Вучић. Биће додељене и Медаље САНУ за ову годину, а лауреати су академици Владимир С. Костић и Гојко Суботић. Овим поводом о улози САНУ у савременом друштву објављујемо мишљење четворице академика.

ЗОРАН КНЕЖЕВИЋ, председник САНУ На отворена питања одговара - наука

На данашњи дан далеке 1841, дакле пре читаве 182 године, указом кнеза Михаила Обреновића основано је Друштво српске словесности, претеча и источница наше данашње Српске академије наука и уметности. Тај дан, 7. новембар по јулијанском, односно 19. новембар по грегоријанском календару, Академија обележава и прославља као свој празник, Дан САНУ.

САНУ

Уместо да пишем о историји Aкадемије и свим оним великим личностима међу нашим претходницима, покушаћу да дам једно, нужно редуковано и поједностављено виђење улоге САНУ у савременом друштву. Ако се Академија ограничи само на своју репрезентативну, почасну улогу, и ако се такав начин одавања почасти људима који су остварили значајне научне и уметничке резултате и дали важне доприносе својој средини, свом народу или, зашто не, целокупној људској заједници, сматра превазиђеним, онда су и академије, може се рећи, превазиђене институције.

Уколико, међутим, академије у одговарајућем друштвеном окружењу постану центри у којима се сусрећу и преламају актуелни стваралачки и интелектуални потенцијали и токови, ако делују као стварне највише научне и уметничке институције у свом окружењу, онда оне представљају природни саставни део савремене академске заједнице и сваког цивилизованог друштва. Већ и само летимична анализа активности САНУ у претходном периоду показује да она не заборавља великане који су задужили и њу и нашу земљи и народ, али да упоредо, чак и у већој мери, настоји да понуди научно засноване одговоре на низ отворених питања са којима се сви суочавамо: од општељудских проблема климатских промена, загађења и еколошке перспективе наше планете, сиромаштва и неједнакости у развоју, положаја и улоге малих држава у светском поретку, до низа проблема који посебно погађају наш народ и нашу средину, као што су питање Косова и Метохије, положаја нашег народа у суседним државама, очувања духовног и материјалног наслеђа нашег народа, питања старења наше популације и демографске будућности Србије, здравља и лечења нашег становништва, енергетске безбедности и изазова које собом носи вештачка интелигенција, до стварања здраве средине у којој ће одрастати наши потомци...

Поред тога, изванредно добро организоване и посећене изложбе и концерти у нашим галеријама, омажи истакнутим уметницима и ствараоцима и други уметнички садржаји и догађања, део су оних активности Академије које јој без икакве сумње обезбеђују статус центра културних збивања највишег ранга у нашој средини. Када је реч о изборима за нове редовне и дописне чланове САНУ, који ће бити одржани наредне године, мислим да се за процедуре и критеријуме који се односе на њих сада већ са приличном сигурношћу може рећи да су и довољно јасни и транспарентни.

И процедуре и критеријуми су добро познати, при чему се заснивају на начелу пријема оних који то својим научним или уметничким стваралаштвом, али и другим квалитетима, несумњиво заслужују. Подаци о бројном стању чланства Академије кажу да нас је данас мање него што нас је било у предвечерје претходних избора, да Академија постаје све старија, да се критично смањио број чланова у више одељења, да имамо несразмерно мали број жена у нашем чланству, па постаје јасно да на предстојећим изборима треба имати довољно и мудрости и свести како бисмо ову нашу дугорочно гледано неповољну ситуацију и тренд бар почели да поправљамо.

Проф. др Радомир Саичић, редовни члан Привилегије подразумевају одговорност

Активности САНУ, као институције највишег ранга у области науке и уметности, обухватају неговање, промовисање и популаризацију истраживачког и стваралачког рада, чување културне баштине и националног идентитета, као и савете доносиоцима одлука на државном нивоу, како би биле засноване на чињеницама, знању, утемељене на правим вредностима, у служби националних интереса (нажалост, чини се да ови савети немају превише утицаја на оне којима су намењени).

САНУ

Део својих задатака САНУ остварује кроз публикације књига, организацију научних скупова, циклуса предавања, округлих столова и трибина посвећених широком спектру тема, што омогућава како експертима, тако и најширем аудиторијуму, праћење најновијих достигнућа у областима попут природних, друштвених, техничких наука и медицине. Велику пажњу САНУ посвећује очувању и даљем развоју језика и књижевности, а слично је и у области ликовне и музичке уметности, где српска културна баштина живи кроз изложбе и концерте, обогаћујући наш културни простор изворним и драгоценим садржајем.

Но, живимо у тешким временима, када се Србија суочава са озбиљним претњама по свој територијални интегритет, безбедност и квалитет живота њених грађана, када смо сведоци урушавања система вредности, економских проблема, деградације образовног система, корупције и растућег неповерења у институције... Поставља се питање: да ли се у таквим условима улога САНУ испуњава кроз горе наведене активности, или би требало учинити и нешто више. У јавности се често може чути питање "Зашто САНУ ћути?". Понекад га постављају злонамерни критизери, који неоправдано омаловажавају САНУ и њене резултате, али и добронамерни критичари, који сматрају да би САНУ требало да се јасније одреди према негативним појавама у друштву у коме живимо. Од челника САНУ могло се чути да Академија није политичка партија, да је састављена од појединаца који имају различита мишљења, те да не треба ни очекивати да се једногласно изјашњавају по било ком питању, а да се сваки члан појединачно може огласити кад нађе за сходно.

Улога челника САНУ је деликатна: превише критике на рачун државе веома брзо би ову институцију и њене чланове лишило средстава за реализацију пројеката и изложило их уходаним поступцима "таблоидног линча" и "провлачења кроз медијско блато", практично укидајући могућност нормалног функционисања. С друге стране, пасивним посматрањем патолошких деформација у нашем друштву, САНУ губи углед и доводи у питање сврху свог постојања. Од једног књижевника-академика, недавно се могло чути да САНУ треба да се бори искључиво издаваштвом, књигама, и сл. Међутим, ако у згради букти пожар, можемо ли правдати нашу пасивност тиме што смо написали више књига о противпожарној заштити, безбедности и слично? У конкретном случају једна кофа воде може бити кориснија од нових публикација. Оно што се од САНУ очекује, поред експертског, али вредносно неутралног суда, јесте да заузме став - јасан став по најважнијим питањима за ову земљу и да тај став одлучно заступа, чак и по цену одређених последица, које и институцију и њене чланове појединачно могу натерати да напусте "зону комфора".

Од академика се очекује да буду узори не само у областима своје струке, већ и моралних вредности, што има своју цену. Пре неколико месеци, уочи избора за руководство САНУ, најугледнији академик Василије Крестић био је изложен невиђеној таблоидној кампањи, означаван као издајник и хрватски шпијун - он, који је за своје заслуге у области историографије и за своје патриотски утемељено животно дело добио највиша признања Републике Србије и САНУ. Овом часном деведесетогодишњаку су, ноћ уочи избора, заглавили улазна врата у стану, како не би могао да гласа! Али то није поколебало академика Крестића: он је један од (само) троје академика који су недавно потписали петицију за смену председника Управног одбора Музеја жртава геноцида - институције која, уз подршку државе, свесно ради на умањивању броја жртава логора Јасеновац. Морална исправност подразумева и спремност на жртву; то важи како за појединце, тако и за институције.

Миро Вуксановић, књижевник, редовни члан Академију ударају по ушима кад ћути и кад говори

Требало би, по љубазном позиву, да напишем, сажето, какво је место Српске академије наука и уметности (САНУ) међу нама, у нашем добу, и шта се од ње очекује. Намерно сам написао пуно име, јер се скраћеница САНУ често погрешно тумачи и коментарише. Под том скраћеницом сви не виде да су тамо окупљени људи који су успешни у различитим областима науке и уметности, од математике, физике и медицине до књижевности, музике и позоришта. У САНУ се бирају чланови по прецизним, давно установљеним и строгим правилима. И зна се да је звање академика водеће друштвено признање, у нашој земљи и у свету, столећима тако. Академик звање стиче постепено, не одједном и не у цвету младости, осим у ретким случајевима. Најпре се бирају дописни чланови, а после неколико година, ако наставе да уздижу своју струку, постају академици. Они су, на почетку, по краљевском закону, морали да саопште своју академску беседу као "улазницу" у послове академика. После комунистичког претераног опреза такве беседе су обновљене пре пола века.

САНУ

Трају и данас, после избора у САНУ, јер сваки човек треба понекад да застане, осмотри свој пређени пут и покаже главне знакове на том путу.

Детаљније сам казао податке о позиву и дужности академика да бих истакао оно што од 1886. до данас траје, чему су претходила Друштво српске словесности из 1841. и Српско учено друштво. Први председник Српске краљевске академије Јосиф Панчић, три дана пред смрт, са постеље, у својој посланици, поручио је академичарима (како их је звао) да у свом деловању буду слободни, да увек служе истини а не гаткама, да нема науке која је другим наукама надређена, да српским језиком пишу и говоре по Вуковом и Даничићевом правилу. То значи да академици не служе никоме осим науци и уметности којом се баве, да су језик и национална добра у темељу САНУ као српске водеће институције учености.

Наша јавност врло ретко од САНУ тражи научни и уметнички резултат. Мало ко мари што је нечији рад објављен у светски познатим часописима или што су некоме објављени сабрани списи. То је намењено мањини која нема медијске и друге утицаје. Али, наша јавност, често, с разлогом и без разлога, тражи од САНУ да понуди решење за друштвене проблеме који су мимо њеног учешћа настали, да се "огласи" и укаже како нешто може бити решено, да не "ћути". По правилу су то политичка и текућа питања. И ту почињу неспоразуми.

Сваки члан САНУ има своја политичка и друга гледишта. У томе нема једногласности. Не би било добро кад би одабраних стотинак људи мислило једно те исто. Била би то тужна и антидемократска појава. Зато деловање САНУ треба пратити кроз исказе, огледе, расправе, књиге и друге публикације њених чланова. У три века академици су оставили рукописе и друге архивске збирке, створили велику библиотеку коју стално увећавају. Тамо су главна национална питања обрађена и истумачена. О тим питањима се расправља на научним скуповима, трибинама и циклусима предавања. Само један члан САНУ, у петнаестак година, уредио је и водио више од две стотине таквих скупова.

У САНУ је главно изложбено место у Србији. Раскошни каталог изложбе Миће Поповића распродат је за недељу дана. Тако ће бити и за изложбу Бате Михаиловића. Тако би било и да је на исти начин обележена Коњовићева или нека друга јубиларна година. Помињем слике да бих илустровао а не да све кажем.

Кад би неко био спреман да иде редом, по попису који је објављен, и да одабере из мноштва текстова шта су све САНУ и њени чланови написали о Косову и Метохији, било би му јасно како је та национална мука настајала и како је порасла као ледена планина. Видело би се да су академици нудили начин како да Космет буде стално у Србији, да се Срби и Албанци договоре, да се мора сачувати српска културна и верска баштина, да Срби тамо морају бити своји на своме, увек, све по уставном реду ствари осим када покрајина постаје држава коју Србија не може признати, видело би се да су неки академици због својих ставова о Косову и Метохији стигли у затвор и забрану, али и да су неки од њих били уз власт која не чини добро. Када је председник САНУ Деспић, 1996. године, јавно, на скупу свих чланова, рекао да би подела Косова и Метохије била праведна, то је изазвало хук и напад.

Недавно је САНУ (и нико више) објавила дискусију својих чланова о самозваном Косову када смо сви позвани на "унутрашњи дијалог". Има у тој књижици и мудрих и небулозних идеја, али их нико није приметио и одатле нешто одабрао.

Да скратим. Проблем настаје када се од САНУ и њених чланова тражи да о друштвеним питањима, у исти мах, одједном, кажу баш оно што хоће да чују позиција и опозиција, неутрални и ангажовани, неуки и интелектуалци, докони и презапослени, да кажу и погоде тачно оно што други мисле. Било шта да се у таквој намери учини мора изазвати нападе и оспоравања или аплаузе и признања. Притом нико неће признати да је САНУ скуп стотинак људи који о свему имају стотинак мишљења, али да је јавности доступно свако од тих мишљења. САНУ је истовремено и скуп око хиљаду и седам стотина људи међу којима су Цвијић, Пупин, Тесла, Миланковић, Стојан Новаковић, Сима Лозанић, Мика Алас, Белић, Андрић, Дучић, Попа, Лубарда, Милуновић, Мокрањац и њима сродни који су рекли и учинили оно што нам је данас неопходно. Свечани именик, некадашњи и садашњи, претворио је САНУ у велики научни и уметнички легат међу нама. САНУ је национално добро које има тровремену вредност, али је САНУ за многе и свезналица коју ко год стигне "удара по ушима" и кад ћути и кад нешто каже.

Светомир Арсић Басара, редовни члан Боље са новим руководством

И збором новог руководства Српска академија наука и уметности се стабилизовала. У претходном периоду била је у тешком стању, ишла је погрешним путем и била на странпутици. Није се бавила суштинским питањима, већ оним која нису примарна за њен рад. Много времена се трошило на кадровска решења, било је притисака како да се бирају нови чланови, што је успоравало прави и суштински рад.

САНУ

Криза је била на врхунцу када је народ протестовао испред Академије. Тада је САНУ била у великој опасности које тадашње руководство није било свесно. Сада се академија опоравља. Нови председник не може све сам, али уз помоћ чланства може Академију да доведе тамо где би она и требало да буде. Академици треба да се посвете стваралачком раду, они не смеју да се претворе у чиновнике, то није добар пут.

Чиновника има много, али је мало стваралаца - оних који имају нова научна решења, уметничка дела, који могу да допринесу друштвеној заједници. Такве треба бирати за чланове Академије, дакле најбољи из струке треба да предводе колону. Академици су зрели људи и они увек истерају ствар на чистину. На предстојећим изборима Академију треба подмладити, она мора да се обнавља, сада у САНУ седе људи који су при крају свог деловања. Што је неко млађи, то боље, ако је талентован, вредан, перспективан, има посебан дар... треба да буде изабран у чланство.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације