ЖРТВЕ ВЕЛИКИХ СИЛА И ВЕЛИКИХ ИДЕАЛА: Столеће апокалиптичног страдања српског народа (1)
СРБИ су, мерећи број жртава у односу на укупну величину популације, врло вероватно најстрадалнији европски народ 20. века.
Ограда "врло вероватно" не може се избећи јер српском народу, по чему је заиста јединствен, у две Југославије није дозвољавано да преброји своје жртве и замисли се над њима.
Јер, горке спознаје су као горки лекови, непријатног укуса, али исцељујуће. Са таквим спознајама српски народ би имао шансу да од балканских ратова промисли пре него што се племенито, али самоубилачки, жртвује у име виших циљева.
Један утицајни британски дипломата, учесник у преговорима зараћених страна у југословенским ратовима деведесетих злобно је изрекао да су Срби "народ наиван до глупости". То је очекивано од припадника западне цивилизације која је баналне пљачкашке и колонијалистичке походе називала ширењем вере и културе, а појам правде поистоветила са сопственом материјалном коришћу. Нажалост, Срби нису схватили начин размишљања својих "савезника" ни два века од почетка историјског процеса који је у 20. веку кулминирао апокалиптичним страдањем српског народа.
Да бисмо разумели шта се десило, морамо да се вратимо на крај 18. века када је Османско царство било на умору. Тада су европске силе откриле Србе као неукротив народ коме су национални идентитет и жеља за обновом државе истинска религија. Сматрани су врло корисним као топовско месо у плановима за поделу Балкана, док нису, неочекивано, сами обновили државу. Велики историчар Стојан Новаковић је почетком 20. века у архивима европских сила открио да су оне одреда биле бесне на Србе који су им покварили већ готове планове. Зато енглески путописац из 19. века обновљену Србију описује као "немогућу земљу" без излаза на море, која је са свих страна окружена непријатељима.
Британци су још од обнове Србије били отворено против њеног постојања, сматрајући Србе руском испоставом на Балкану. Руској империји је, пак, из стратешких разлога била значајније да створи Бугарску, што се показало као дугорочно лоша процена, јер је ова првом приликом прешла у "германски блок". Када су Пруси откинули велики део Хабзбуршког царства и створили Немачку, Беч је скренуо поглед ка Балкану. Сметња тим империјалним тежњама била је Србија, а проблем је био утолико већи јер је у црно-жутој монархији и у анектираној БиХ живео велики број Срба.
Тада су Хабзбурзи почели са политиком прогона, негирања идентитета и прекрштавања Срба засејавајући семе које ће изродити геноцидну НДХ. Српске елите су несрећи доприносиле племенитим, али нереалним тежњама. Кнез Михаило је први радио на стварању заједнице балканских народа, Срба, Бугара и Грка са идејом да они сами треба да одлучују о својој судбини. Дипломата Филип Христић га је из Лондона упозорио да велике силе не желе јаку државу на Балкану и да су постигле консензус да га због те идеје убију. Кнез Михаило није веровао и изгубио је главу. Била је то прва међу милионима српских глава које су жртвоване за идеје балканске сарадње и југословенства.
Елите ослобођених, а затим новостворених балканских нација су узвратиле по правилу нечасно, омаловажавајући и негирајући српске жртве. Југословенске елите из редова самих Срба су заслепљено прихватале непријатељску формулу "слаба Србија - јака Југославија". Оне су довеле до тога да Србија, победница у балканским ратовима и Великом рату, у заједничкој држави доживели судбину поражене стране. Тек у праскозорје Другог светског рата велики српски научник и разочарани Југословен Слободан Јовановић је рационално али прекасно констатовао "да су се у заједничкој држави Срби одмах национално демобилисали, док су се други одмах национално мобилисали".
То се показало већ у априлу 1941. када се на историјској сцени појавила Независна Држава Хрватска, која је територијално практично већ формирана у Краљевини Југославији стварањем "националне" Бановине Хрватске, иако је у њој био огроман број Срба. Зато је 10. априла 1941. када је проглашена НДХ она већ имала администрацију, оружане снаге, валуту и већ написане расне законима којима је дат правни оквир за геноцид Срба, Јевреја и Цигана.
После 1945. политика Брозових власти била је фалсификовање историје ради "уравнорежавања" жртава и кривице, а циљ је био сакривање тоталног геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској, која је обухватала простор историјских области Хрватске, Далмације и Славоније (данашња Хрватска), Срема, Босне и Херцеговине. Скриван је и геноцид започет у Великом рату који су на простору Јужне Србије и Македоније спроводили Бугари и Албанци још у османско време.
Почетком деведесетих година 20. века, када је било очигледно са републике и покрајине СФРЈ функционишу као независне државе у лабавој федерацији, Срби су дошли до истог оног закључка Слободана Јовановића (чије су књиге биле забрањене у Титово време) "да су се у заједничкој држави Срби национално демобилисали, док су се сви остали национално мобилисали".
Постало је јасно да су били у праву они храбри српски интелектуалци, уметници и научници, који су се питали зашто "јужнословенска браћа" не поштују жртве који су Срби дали за њих, а ни самом српском народу не дозвољавају да их се сећа?
Срби су почели да се суочавају са чињеницама, да је у балканским ратовима Србија 1912-1913. имала 82.800 војника избачених из строја. Од тога је 22.000 погинуло или умрло у Првом балканском рату, а 31.800 је страдало у Другом.
На мировној конференцији после Великог рата је изнет податак да је Србија изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто целокупног становништва из 1914. у које је било укључено и оно с територија добијених у балканским ратовима.
- Према статистици прављеној за Версајски мировни уговор Србија је, без Косова и Метохије и Македоније, у рату изгубила чак 43 одсто становништва - наглашава социолог др Слободан Вуковић. - Одмазда непријатеља, односно пљачкање и малтретирање Срба, почев од пребијања, преко крађе и паљења имовине, изнуравања од глади и затварања у концентрационе логоре, чак и малолетне деце, чињено је не само у Србији него на свим територијама на којима су Срби били насељени.
НИЈЕ БИЛО ДОВОЉНИО ПЛАТНА ЗА ЦРНЕ БАРЈАКЕ
СРБИЈА је у рату 1914-1918. имала толико жртава да дословно није могла да обележи све њихове гробове.
- Ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак - забележио је историчар Васа Казимировић. - Од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло је на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 обвезника.
ОСТАЛО ПОЛА МИЛИОНА СИРОЧАДИ
У ОПУСТОШЕНОЈ Србији су се после 1918. могле формирати "читаве дивизије" од тешких инвалида, а око 500.000 малишана остали су сирочад без храниоца. Тако велике жртве, у поређењу с бројем становника није имала ниједна друга држава.
- Велике губитке имала је Србија и у цивилном становништву: 845.000, рачунајући у тај број и жене и децу - наводи историчар Васа Казимировић. - Од грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло 140.000. Епидемија тифуса 1914-1915. године однела је око 360.000 живота. Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот и привређивање, губици Србије износили су 1.511.415 људи.
ОШТРА ПОРУКА СА ЗАПАДА: Зеленски је преварант и марионета, крвави вазал западних елита
ВЛАДИМИР Зеленски, који је постао вазал Запада, почео је као марионета украјинског олигарха Игора Коломојског, навео је ирски новинар Чеј Боуз.
24. 11. 2024. у 17:59
(МАПА) РУСИ НАПРЕДУЈУ У ТОРЕЦКУ: Огласио се Пушилин, жестоке борбе воде се за град (ВИДЕО)
ЈЕДИНИЦЕ руске војске напредују у Дзержинску (украјински назив за Торецк), јавио је на Телеграм каналу шеф ДНР Денис Пушилин.
24. 11. 2024. у 18:59
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (3)