ТИТО ОДЛУЧИО ДА БАРАЊА ПРИПАДНЕ ХРВАТСКОЈ: Левичар који није могао са комунистима, али није хтео против њих

проф. др Драган Симеуновић

14. 09. 2023. у 07:00

ТОКОМ рата Драгољуб Јовановић несумњиво подржава искључиво народноослободилачку борбу којом руководи КПЈ и у својим записима бележи да му је "свака појединост из живота партизана драгоцена и да му је свака реч њихових руководилаца значајна", да се и поред тога закључити да је имао и одређене резерве према комунистичком руководству, и да се чак плашио да ће га комунисти због извесног политичког неслагања са њима можда и убити, због чега, како сам признаје, и поред тога што је "још од 1941. имао спремљен ранац" ипак није отишао у партизане ни онда кад га је у Босну у два маха звао Јосип Броз Тито , као ни онда када је од партизана у Србији добио позив да им се прикључи на Радан планини.

ТИТО ОДЛУЧИО ДА БАРАЊА ПРИПАДНЕ ХРВАТСКОЈ: Левичар који није могао са комунистима, али није хтео против њих

Тито,Ђилас и Ранковић су према Јовановићу имали амбивалентан однос, Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Уосталом, он ће то у лице и рећи Александру Ранковићу, Милентију Поповићу и Благоју Нешковићу на једном послератном састанку са њима када је отворено и питање његовог неодласка у партизане: "У неким стварима се не бих слагао са вама, па бисте ме убили" .

О таквом његовом ставу и поступању током рата можда најбоље сведочи његов запис о комунистима сачињен 1943. године: "Крајња левица у нашем времену, то су комунисти. Два правила сам усвојио: са њима не могу, или бар не дуго, али против њих нећу. Зашто? Ево: тешки су, немогући као сарадници - или хоће да господаре или да се буне, или да газе или да буду гажени, па да се одупиру. Са друге стране, против њих нећу, јер, такви какви су ипак су елемент прогреса".

ОВАКАВ СТАВ УЈЕДНО одсликава Јовановићеву резерву према сваком политичком екстремизму као трајну особину његове политичке мисли. Зато, иако прихвата да је "нужно да у јавном животу сваког друштва постоји једна крајња левица", подвлачи да је она ништа друго до "црвени светионик на обали - не показује куда треба ићи, него поред чега треба проћи, од чега се сувише не удаљавати, али у шта не ударити" . У оцењивању таквог његовог поступања, сведеног на скривање од окупационих власти и давање подршке партизанима, треба имати на уму и то да је немачка тајна полиција Драгољуба Јовановића означила као "вођу комунистичке земљорадничке странке" и све време рата претпостављала да се он крије у околини Пирота , док је комунистима било добро познато да се крије у Београду, јер су повремено, макар и посредно, комуницирали са њим.

Да су комунисти имали према Драгољубу Јовановићу амбивалентан однос у зависности од својих тренутних потреба сведоче и врло љубазан позив Александра Ранковића , као и позив Јосипа Броза Тита Драгољубу Јовановићу да учествује у политичком животу земље, али који су му били упућени не одмах по ослобођењу Београда, већ тек пошто је Јовановић због неприкључивања партизанима и "неосуђивања Драже Михајловића" био измалтретиран, понижаван и изложен разним непријатностима од стране Слободана Пенезића Крцуна, Светислава Стефановића Ћеће и још неких комуниста који су се у бавили питањима унутрашње безбедности. (За Ћећу Стефановића Драгољуб Јовановић пише да га памти као трговачког помоћника код Митића који је долазио да слуша његова предавања. ) Он ће такве њихове поступке, иако дубоко увређен, ипак оправдавати у својим записима, наводећи као главни разлог за своје праштање то да се не сме "губити из вида да су наши комунисти људи који скоро никада нису дисали нормалан ваздух, ни живели нормалним животом", будући да су стално били или у затворима, или у илегали или у шуми.

* * * * * * *

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА ЈЕДНА ФЕДЕРАЛНА ЈЕДИНИЦА

ИАКО ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ није био једини угледни левичар од кога су комунисти током рата очекивали да им се прикључи на ослобођеној територији, како би подигли углед народноослободилачког покрета, њихове судбине су биле различите у односу на Јовановићеву. Тако је, на пример, Јовановић у новембру 1944. године обавештен да се истакнути кумунистички функционер Радован Зоговић близак Миловану Ђиласу, задужен за културу, а због своје оштрине назван "бич за књижевнике", спрема да лично "убије Мирослава Крлежу чим га сретне", зато што се Крлежа "није одазвао ни на три позива да изађе на ослобођену територију, чак ни кад је тамо био стари Назор". Не само да "човек са канџијом" није спровео своју претњу, већ је Крлежа, бивајући често у Титовој близини, на разне начине промовисан и награђиван, без икаквих последица због свог неодласка у партизане. Уз то, и Крлежа је такође имао у свом послератном политичком мишљењу одређена одступања од званичне политике, али то њему за разлику од Јовановића није донело никакве лоше последице, понајмање затвор. Иначе, Зоговић је током Јовановићевог говора у част Црвене армије наредио да га не снимају за радио, тако да његове речи чују само окупљени. Такође, на интервенцију Зоговића ни писана верзија Јовановићевог говора није објављена у новинама.

Главни Штаб-Србије на Радан планини 1944.године, Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

За утврђивање политичког значаја Драгољуба Јовановића у том историјском тренутку од велике је важности чињеница да се након свих перипетија на сопствено тражење поново сусрео са Јосипом Брозом Титом 12. децембра 1944. године, иако му је Слободан Пенезић Крцун пре тога у лице саопштио да "није достојан да разговара са Титом". Састанак је био уприличен од стране Александра Ранковића који га је и лично превезао од куће до Титове резиденције у Ужичкој, и који је том састанку и присуствовао.

ТОМ ИЗУЗЕТНО ВАЖНОМ догађају Јовановић у сећањима посебан акценат ставља на Титову понуду да се прикључи Народном фронту, многи детаљи из тог разговора показују да је Тито био изненађујуће веома отворен саговорник и да је током двочасовног сусрета изнео многе своје планове које је, како ће историја потврдити, касније одиста и реализовао. То је наравно био и комплимент за Драгољуба Јовановића, будући да нема сумње да Тито није исказивао такво поверење баш према свакоме. Уз то, Јовановић је, колико се да судити према његовим сећањима, током тог састанка имао слободу да се не сложи са неким Титовим идејама, па чак и да му по неким питањима противречи.

Рецимо, Драгољуб Јовановић је сматрао да Црна Гора треба да чини заједно са Србијом једну федералну јединицу нове Југославије, док је Тито сматрао да Црна Гора треба да има своју посебну федералну јединицу, и казао Јовановићу да је он то већ и обећао Црногорцима приликом свог боравка у Црној Гори, "али да се они могу ујединити са Србијом кад год буду хтели. Ту је и Санџак који остаје као веза међу њима". Драгољуб Јовановић, мада није био великосрпски националиста, ипак није доживљавао Црногорце као посебну нацију, па зато није ни сматрао да треба да имају било какву федералну јединицу. То се види и из његових текстова писаних током рата у којима са згражавањем коментарише иступања проусташки оријентисаних црногорских политичара Секуле Дрљевића и Штедимлије због њихових тврдњи да су Црногорци "Црвени Хрвати", због њиховог антисловенства и због "исповедања црногорског православља" као нове религије.

При том није одолео да за Штедимлију не напише да је "настран и малоуман", а за Дрљевића да "нико више од њега није мрзео Србе, особито Србијанце". За њега су сви Црногорци, па чак и Дрљевић и Штедимлија, једноставно "наши земљаци из Црне Горе", чак и кад "исповедају тако екстравагантне теорије".

* * * * * * *

ОДБИО АМБАСАДОРСКО МЕСТО У МОСКВИ ЗБОГ СТРАХА ОД ЛИКВИДАЦИЈЕ

У РАЗГОВОРУ СА ТИТОМ Драгољуб Јовановић се посебно интересовао за територијално уређење нове државе зато што је покушавао да процени могућу корист или штету од тога уређења по сарадњу сељачких странака које је он у својим плановима видео окупљене у једном блоку као и пре рата. По Јовановићу, Тито тада није говорио о аутономији Војводине, већ је казао да ће "Банат и скоро цео Срем сигурно бити у Србији, за Бачку ћемо још видети пошто има доста католика, а већ Барања иде у Хрватску". Што се тиче Македоније и разграничења са Бугарском и Грчком Тито је рекао: "Ми ћемо Бугарима вратити два среза који су им узети у Версају, а они ће нама уступити Пиринску Македонију.

Егејске се нажалост морамо одрећи, пошто су Грци довели много својих из Мале Азије".

Дочек Драгољуба Јовановића по повратку уз Шпаније 1938. године, Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Када је Јовановић изразио сумњу да ће нам Бугари вратити Пиринску Македонију, Тито је енергично одвратио да је "то свршена ствар".

Главни разлаз међу њима је био око концепта будућег партијског устројства државе. Тито је заговарао једнопартијски модел, док је Јовановић инсистирао на вишестраначком или бар двопартијском тако што ће Народни фронт Југославије чинити две странке, радничка и сељачка, видевши то као узус демократије. Тито је био око тога непопустљив: "Немојте! Кад буду две, биће их и дванаест. И онда ћемо имати хаос."

Исто тако је међу њима дошло до неслагања и око улоге сељаштва у остваривању револуције и изградњи социјализма. Док је Драгољуб Јовановић сматрао да сељаштво заслужује да има своју странку "која ће стати упоредо са Комунистичком партијом" , ако ни због чега другог, а оно због тога што су сељачке масе изнеле главни терет народноослободилачке борбе, Тито је одајући признање и "сељацима у Србији који су први кренули", и сељацима у "Босни и Херцеговини који су дали највеће жртве, особито у Крајини", ипак одбијао Јовановићев предлог уз обећање: "Ми ћемо гледати да се одужимо једнима и другима. Спровешћемо аграрну реформу и даћемо им земљу."

Чланска карта Адвокатске коморе из 1933. године , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

ОСИМ ТОГА, ТИТО није био ни за масован улазак сељака у Комунистичку партију, правдајући то тиме да је КПЈ, као и њен совјетски узор, кадровска, а не партија маса.

Јовановић је такав Титов приступ покушао да искористи предлажући да онда он створи левичарску сељачку партију маса, подсетивши да га је Тито молио 1941. да у Хрватској створи леве сељаке, као што их је створио у Србији. Тито је и то одбио, рекавши да су се хрватски сељаци укључили током рата у редове партизана, а тиме и левице, у довољној мери. Једино што је обећао Драгољубу Јовановићу било је да може да има своју странку која би имала своје руководство и свој лист, али која не би имала право на локалне одборе како се не би омасовила.

У разговору су додирнули и став Енглеза и њихове антикомунистичке активности, а Тито је у једном тренутку љутито рекао: "Енглези мисле да су упознали мене, али ја сам упознао њих".

Драгољуб са породицом за време интернације у Тутину 1933. године , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Тито је, као и Ранковић пре тога, поновио понуду Драгољубу Јовановићу да га пошаљу за амбасадора што је Јовановић одбио схватајући да хоће да га се реше као некога ко има велики утицај на српском селу, а Титову понуду да иде за амбасадора у Москву је у крајњем интимно доживео као Титов покушај да га тамо, далеко од очију југословенске јавности, ликвидира уз помоћ ГПУ.

Разговор се завршио Јовановићевим пристанком да буде део новог режима, уз извесно "посипање пепелом" које је истовремено било и интелигентно оправдање за неодлазак на место амбасадора у Москви: "кад већ нисам непосредно учествовао у ратним страдањима, хоћу да сарађујем на подизању и изградњи државе"

* * * * * * *

МАРШАЛ ЈЕДИНИ ИМАО ПРАВО ДА КОРИСТИ ДУПЛЕ СТАНДАРДЕ

И ПОРЕД ТОГА ШТО је као потребан новој власти био прихваћен од стране самог комунистичког врха и убрзо и уздигнут на високи положај, неки утицајни комунисти нису могли Драгољубу Јовановићу да опросте неприкључивање партизанима, што ће касније убрзати његов политички пад. Ни он то никада неће опростити њима, иако им је праштао много тога. На пример, Благоју Нешковићу Јовановић није опростио то што је "сву заслугу за Народноослободилачку борбу приписао Комунистичкој партији, а ни нашу странку, ни Рибарову групу није поменуо - за разлику од онога што је маршал Тито написао и рекао новинарима и што је објављено преко радија 18. маја те исте године", односно што је Нешковић у Београду као главни говорник "по 20. октобру изјавио на збору да је борбу водила само Комунистичка партија, да су све грађанске и сељачке партије издале док су се њихови шефови крили у мишјим рупама" (а што је "Политика" објавила у свом првом броју после ослобођења Београда).

Збор Јовановићеве „сељачке“ странке у Мојковцу 1939. године , Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Тим речима Нешковић је по Јовановићу све некомунисте који су учествовали у антифашистичкој борби "одбацио и одрекао им сваку заслугу у овој борби". (Своју нетрпељивост према "Блашку" Нешковићу потврђује и сам Драгољуб Јовановић: "На њега су се сручили сви моји прекори и безмало све моје критике за оно што смо ми из Народне сељачке странке, па и из земљорадничке левице, издржали од другова комуниста".) Као искусан функционер Коминтерне Тито је задржавао само за себе право да говори дипломатским и "политичким" језиком и да се служи дуплим стандардима, док је вишим и нижим партијским круговима било препуштено, тачније наређено, да се брутално и бескомпромисно обрачунавају са "противницима и колебљивцима". Из тих и таквих кругова су потекли и сумњичење и велики напад на Драгољуба Јовановића на скуповима и у првом броју "Политике" која је изашла у ослобођеном Београду.

ИЗ ЈОВАНОВИЋЕВИХ успомена и других списа види се да је он веровао да је изненадни послератни позив комуниста да им се са својом странком политички прикључи био резултат увиђања истине о његовом држању током рата, да је тај обрт у држању комуниста према њему њихово искрено признање не само њему лично за његов антифашизам и патриотизам, већ и за несумњив допринос многих чланова његове странке народноослободилачкој борби који су следили његов став да "борбу морамо помагати на све начине, да наши људи треба да иду у партизане, да је тамо наш председник". Сматрао је да је његов неодлазак у партизане успешно оправдан пред партизанском влашћу тиме што му партија није допуштала одлазак због његове личне безбедности: "сви су захтевали да ја не идем... јер ћу сигурно бити откривен и ометен". Због свега тога је, како пише, чим му је по ослобођењу након изузетно непријатне безбедносне провере понуђено од Ранковића и Тита да буде део новог режима "улетео свом снагом у несебичну сарадњу" са њим.

Дочек Драгољуба Јовановића у родном Пироту 1939. године, Фото Архива породице Јовановић, Архив САНУ, Музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија

Сматрао је да ће главни допринос њега и његове Народне сељачке странке бити у томе да што пре "Србију приволе да се одрекне краља и прихвати републику", што комунисти не би могли лако да остваре у сељачкој Србији без странке какву је предводио Јовановић. За узврат му је додељена важна манифестна улога потврђивања радничког и сељачког, као општенародног јединства у погледу подршке комунистима као водећој политичкој снази.

Отуда ће већ 23. фебруара 1945. управо он бити онај коме је указано поверење и велика част да "са балкона Народног позоришта говори у част Црвене армије", а потом и на низу других важних политичких скупова, раме уз раме са највишим комунистичким функционерима. Тако брзом његовом пристанку и полету је без сумње допринело његово непоколебљиво левичарско уверење да треба одмах по успостављању мира градити социјализам. Ускоро је кооптиран у Народну скупштину Србије и у Привремену народну скупштину Југославије и изабран у њено Председништво. Поверено му је и да изради изборни проглас Народног фронта Југославије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.

15. 12. 2024. у 13:55

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (0)

РУСИЈА СЛАВИ! Почело укидање санкција, Русима стигла дозвола за Светско првенство