РАЗАПЕТОСТ ИЗМЕЂУ НАУКЕ И ПОЛИТИКЕ: Југословенска фаза у ангажману великог научника и експерта
У ЦВИЈИЋЕВИМ политичким анализама и расправама до изражаја не долази само стручно знање, већ и политичка мудрост.
Мир на Балкану представља првенствено као интерес Европе, а разлог за ту тврдњу налази у исправној, и данас политички валидној тези да стабилно подручје представља најбоље тржиште за развијене земље. Знајући шта Европу највише интересује на Балкану, процењује да ће куповна моћ "ослобођеног балканског сељака 7,5 пута бити већа" него што је поробљеног, па ће за "толико бити већи бити импорт индустријских производа у ове области". Тиме велемајсторски ствара код странаца снажан мотив да дају подршку за припајање Старе Србије српској нововековној државној творевини. Но, ваља нагласити да Цвијић није тежио манипулацији, већ да је истински био за урастање Србије у Европу. Његова проевропска опредељеност види се из његове визије будуће српске државе. Њено стварање биће добитак за Европу јер, "један нови део Европе отвориће се и постаће приступачан раду, општој утакмици и богатству. За европску културу биће задобијена нова област". По њему, Европа ће пропустити ту шансу ако дозволи да се створи дисбаланс правде на Балкану, а нарочито на штету српског народа, јер "ухапшен народ" као што је српски неминовно тежи промени свога положаја, па и по цену сукоба са великим силама.
Сличне ставове у корист остваривања српског националног интереса Цвијић је заузимао и у току прве две године Првог светског рата. Научно је оспорио освајачку политику Аустроугарске показујући да је она анахрона, не зато што је империјална, већ зато што за продор на нова тржишта више нису била неопходна претходна војна освајања. Друге развијене земље су већ освајале и покоравале друге инвестицијама и уопште капиталом, а не оружјем.
У ПРВИМ годинама Првог светског рата Цвијићеве идеје "постају и саставни делови српске политике и њен званични ратни програм". Биле су то још увек године у којима се понашао понајвише национално. Његове идеје су тада још увек подлога ратним циљевима Србије у погледу судбине јужних крајева, пре свега Македоније. То ће изазвати у промењеним ратним околностима и разилажења ССДП са Цвијићевим ставовима.
Јован Цвијић се ни тада ни касније није обазирао на Туцовићеве опаске, о којима није вероватно много ни знао. Њему је у свету практичне политике највише сметала Пашићева некарактерност у односу са интелектуалцима, па и са њим самим. То је био и основни разлог зашто је Цвијић прекинуо сарадњу са српском владом и повукао се у Швајцарску након мисије у Солуну 1915. године. Но ни тамо није прекидао свој родољубиви ангажман, ангажујући се на хуманитарним пословима, који су ипак били испод нивоа онога што је могао од себе дати народу и држави.
То је уједно и време када клице југословенске идеје у условима промене ратне среће добијају и код њега на важности, бар онолико колико у српским званичним политичким круговима.
Замах југословенске идеје обузео је Цвијића нарочито у току последње две ратне и у првим поратним годинама. Тиме започиње југословенска фаза његовог политичког ангажмана и поново се стварају услови да Цвијић прихвати улогу политичког посредника, пропагандисте државних идеја и владиног и међународног експерта од највећег значаја.
* * * * * * * *
МОГУЋНОСТ ДА СВИ СРБИ ЖИВЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ идеје су наиме код Цвијића биле присутне већ веома рано, али нити су биле честе нити су биле доминантне. Већ у свом раду о анексији Босне и Херцеговине сматра да се у времену које долази "на слободним основама може створити југословенска културна и државна заједница". Аргумент за ту тврдњу је налазио у чињеници да постоје широко распростране тежње Јужних Словена на "читавом југословенском комплексу од Трста до Солуна". Код њега тада још увек доминира српска државотворна идеја, а југословенство је тек паралелни, комплементарни пројекат пројекту остварења српског свенародног и државног јединства. Цвијић ће још дуго стварање заједничке југословенске државе видети као могућност да се сви Срби нађу у заједничкој држави, а тек у последњим ратним годинама и као могућност да се праведно реши питање суживота свих Јужних Словена. У току Првог светског рата написао је студију Јединство Југословена, израдио уз помоћ сарадника и карте будуће југословенске територије, али сасвим у складy са ратним циљевима своје државе понајвише је то учинио у пропагандне сврхе.
Та студија одише сериозном научном аргументацијом како о геополитичкој целовитости југословенског простора, тако и о нужности његовог обједињавања у једну државу која би напокон омогућила свим Јужним Словенима слободан и дуго ишчекиван политички, културни и економски суживот.
ЦВИЈИЋЕВ план није укључивао Бугаре зато што је он био дубоко разочаран њиховим држањем у балканским ратовима. У том правцу Цвијић износи рационалну констатацију да су Бугари пропустили своју историјску шансу за зближење са Србима, али уз ограду да је могу поново задобити након дугог периода протока времена и у случају евентуалне демократизације бугарског друштва. Свако њихово спајање са Јужним Словенима сматрао је 1918. не само као "утопију" већ и као опасност по нову државу у којој би Бугари били оно што су по завршетку Првог светског рата по њему неумитно били - "један мали народ ... испуњен мржњом и завишћу" .
Крај рата, посебно 1919. и 1920. година су време када Цвијић на делу доказује своје југословенско опредељење. Ангажован као наш најеминентнији експерт за питања граница, са истим се жаром борио и за границе хрватског и словеначког као и српског народа, као границе њихове будуће заједничке државе. Конференција мира у Паризу која је врх његовог експертско-политичког ангажовања је потврдила не само вредност његовог научног ауторитета пред којим су се повиновали страни државници, већ и његово искрено југословенство. Исти успех није поновио у свом напору да у својству председника југословенске комисије новој држави присаједини Корушку 1920. године, јер је исувише веровао да ће се словеначки народ определити на плебисциту за живот у Краљевини СХС, а не у Аустрији. Резултат тог плебисцита је прво разочарање Јована Цвијића у југословенство.
* * * * * * * *
ВЕРСКЕ РАЗЛИКЕ ЛИМИТИРАЈУ СТВАРАЊЕ ЈЕДНЕ НАЦИЈЕ
НЕТАЧНЕ су тврдње да се Цвијић, после краха плебисцита у Корушкој, потпуно окренуо од југословенства. И након што су почела прва међунационална трења, у првом реду између Срба и Хрвата, Цвијић је гајио уверења да су у питању тек пролазне тешкоће на путу ка стапању у један народ. Тачно је прогнозирао да ће те препирке трајати "још сто година", али није знао да ће се оне окончати тако страшним ратовима и геноцидом. Грешио је кад није придавао пажње верским разликама међу народима који су ушли у нову државу као битно лимитирајућем фактору стварања "југословенске нације", и што је исувише држао до заједничког језика као амалгама и гаранта трајног заједништва. Но, такво његово мишљење, укључивши и заблуде, било је природан део његовог нормативно-онтолошког приступа политици у кома је доминирао принцип "треба", повезан са антрополошким оптимизмом и уверењем у могућност споја етике и политике.
Једино у кога није веровао до краја живота били су професионални политичари.
Веома популаран у свеукупној југословенској јавности након рата, често је био спомињан као могући министар, па и председник владе, па се у тексту који је објавила "Политика" у децембру 1923. године не само јавно оградио од те могућности, већ је и веома тачно запазио да је време његове политичке употребљивости прошло. У оној истој мери у којој је био на крају рата незаменљив услед своје научне стручности у часу повлачења државних граница, он није био након рата много употребљив у конструисању унутрашњег политичког уређења земље. За све постоји време, записао је мудри Соломон. Јован Цвијић је дао најбоље од себе онда када је у политици време било одређено као његово.
У АРХИВСКОЈ грађи постоје трагови да је и сам монарх Александар Карађорђевић, који је Цвијићу иначе био веома склон, када му је др Иван Рибар 1920. године предложио Цвијића за председника, одбацио такву могућност. Напросто, краљ је био свестан да је Цвијићево време практичне употребљивости у политици дефинитивно прошло, а то је критеријум којим се најчешће руководе сви политичари у релацијама са научницима и уопште интелектуалцима.
Ни Цвијић није мешао лично пријатељство са политичким убеђењима. Његова несумњиво велика приватна блискост са Александром, Ђорђем и Павлом Карађорђевићем (који су чак посећивали његова јавна предавања), није га спречавала да јавно исказује своју опредељеност за социјалистичке идеје. Нетачно је да је Цвијић рекао за себе да је социјалиста тек пред крај свога живота. Он је то чинио јавно и раније у разним приликама, на пример управо те 1920. када је у загребачким "Новостима " од 11. априла образложио зашто се не жели прихватати места председника владе између осталог и тиме, што је, како сам каже, "дубоко загазио у социјализам у коме види једини спас и излаз из ситуације после трагичних догађаја наших". Осим тога, осетио је да процеси растакања фрагилног југословенског јединства добијају на замаху услед постојања два фактора за које није налазио решење, сем да их "што више ублажимо". То су по њему две претераности: "код Срба национализам, а код Хрвата државноправни менталитет".
* * * * * * * *
НОВО ВИНО НИЈЕ ДОБРО КАД СЕ СИПА У СТАРЕ МЕХОВЕ
У ПОРУЦИ Конгресу јавних радника одржаном у Загребу 1922. Цвијић сматра де је "најважније: да се Хрвати ставе у положај Срба и да разумеју наше доскорашње патње, губитке и пожртвовања, а Срби да се ставе у положај Хрвата и да разумеју њихова осећања, суревњивости и осетљивости", чима наизглед нуди баланс, али заправо ставља Србе и Хрвате у две различите позиције - Србе у историјско-жртвену, а Хрвате у проблематично-карактерну.
Јован Цвијић је наставио да учествује у јавном животу нове државе, онолико колико му је нарушено здравље допуштало, држећи јавна предавања широм земље и пишући чланке који су садржавали политичке поруке попут оних о потреби децентрализације државе, мењања имена државе у име Југославија и сл. Веома је водио рачуна о тешком положају радничке класе и сиромашних сељака чији се број по њему драстично увећао у новој држави.
Социјалистичке идеје се код њега препознају не само у честој бризи за раднике, него и у много чему другом везаном за идеју социјалне правде, али и у вери у неминовност револуције коју је исказао у јануару 1923. тврдњом да ће политичко зло "морати да изазове револуцију у земљи и да ће многи страдати" .
У ЧЛАНКУ објављеном у "Политици" децембра 1923. Цвијић о својој животној политичкој оријентацији децидирано каже: "Ја сам по својим уверењима о економским и друштвеним питањима и раније припадао левици оних који имају демократске погледе, а сада после ових страшних догађаја отишао сам још даље према социјализму". У том смислу одмах и објашњава коме је намењена убудуће његова политичка подршка: "У политичком погледу ја желим само помагати рад оних нових генерација које неће сипати ново вино у старе мехове".
Ипак, уколико бисмо се морали опредељивати шта је пре свега на политичком плану био Јован Цвијић дилеме не би било. Сав његов рад и скоро цео политички ангажман био је пре свега патриотски, било српски, било југословенски. Социјализам је тек био његов интелектуални избор међу идеологијама коме није пружао много прилика да заживи у његовом практичном политичком ангажману, без сумње из много разнородних разлога.
Његова распетост између науке и политике над којом је често и сам ламентирао била је привидна. Уистину, био је духом увек веран науци, а ипак делом податан политици. Прво из животног опредељења, а друго из патриотског осећања.
У својим списима прецизно је дефинисао мноштво политичких појава: типове политичког заједништва, посебно државу, појмове етноса, народа и нације, политичког интерeса и много још чега другог, а, што је и данас важно за нашу средину, указао је на реално велике могућности достојанственог и по народ корисног непартијског ангажовања интелектуалаца у политици. Још је битније то што је потврдио ту могућност праксом личног примера.
Препоручујемо
ЗАСЛЕПЉЕНОСТ СЕДМЕ СИЛЕ: Џон Р. Шиндлер, професор стратегије на колеџу Њупорт
17. 08. 2023. у 07:00
НАТО ПОСТАЈЕ АГРЕСИВНА АЛИЈАНСА: Ликвидација сопствених грађана зарад медијске промоције
16. 08. 2023. у 07:00
СТИГАО ЖЕСТОК ОДГОВОР ТРАМПУ ОД ПРЕДСЕДНИКА: То је наше и тако ће остати!
ПРЕДСЕДНИК Панаме Хосе Мулино поручио је да Панамски канал припада његовој држави и да око тога неће бити преговора.
23. 12. 2024. у 08:54
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
"СРЦЕ МОЈЕ, ДУШО МОЈА" Дајана грца у сузама због Жике, а он је грли: "Сетила сам се наше свадбе" (ВИДЕО)
"ЗАСЛУЖИО си да те загрлим и пољубим..."
23. 12. 2024. у 10:06
Коментари (0)