БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА КЉУЧ СРПСКОГ ПРОБЛЕМА: Идеје Јована Цвијића о националној хомогенизацији и интеграцији

У ВРЕМЕНИМА српског националног врења као реакције на поступке Аустроугарске које је мењало укупни друштвено-политички живот, мења се и Цвијић.

Скупштина Србије од 1882. до 1914. године , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

Његова политичка мисао постаје убојитија, његови јавни иступи су све чешћи и политички ангажованији. Својим великим делом истурен у први план, Цвијић стварно постаје "национални радник", додуше, пре ратова још увек несвестан улоге коју ће му историја наметнути. Постепено укључивање Цвијића у политику до ратова било је израз његове воље колико и уплива друштвено-политичких околности на њега.

На Цвијићев национално-политички ангажман који је потпуно био у складу са званично прокламованим српским националним интересом битно је утицало и његово све дубље пријатељство са члановима династије Карађорђевић и низом значајних политичких личности, са којима се није увек слагао, али са којима је пријатељевао (попут вођа народних радикала), а које су на њега несумњиво и политички утицале.

Идеја о српској националној интеграцији у оквиру једне државе била је код њега присутна већ 1906. када је прихватио да изврши свој први полузванични задататак у корист српске државе. Радило се о одласку у Лондон где је требало порадити на успостављању покиданих дипломатских односа, а још више на објашњењу македонског питања. Ко је ово друго могао боље од Цвијића? Релативан успех који је постигао, био је потпуно у његовом стилу: чињеницама је посејао семе будућег поверења и опредељења за српску ствар код једне велике силе. Тај успех га је препоручио за даље бројне званичне и незваничне дипломатске мисије које је вршио у корист народа и државе са извесним прекидима све до 1920. године, отприлике онолико дуго колико траје једна успешна дипломатска каријера.

Цвијић је помогао краљу Петру у зближавању са бугрским краљем , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

ОД ТОГ ПРВОГ политичког ангажмана у "служби Његовог величанства" па све до последњег, Цвијић је развио специфичан, тешко поновљиви политички стил. Презирао је лаж и манипулацију као не само неморална, већ и на дуже стазе и у свим важнијим стварима неефикасна средства, поготову уколико се њима служе мали и слаби. Борио се искључиво чињеницама а не фразама, нарочито не шовинистичким, напросто већ из разлога што "страни свет нема српска националистичка осећања и за њега су то голе фразе које ће он тумачити као оскудицу доказа и знак незрелости" . Сваки вишак емоција сматрао је штетним, па је тежио да буде "хладан као мрамор", сматрао је добру припрему пре састанка више него половином успеха, трагао је за сваком могућом подударношћу интереса схватајући да су интереси кључни фактор хомогенизације у политици, но радио је и на њиховој класификацији јер по њему само "већи интереси" су ти који опредељују државе да стану на нечију страну у рату, а мали интереси омогућују тек стицање наклоности, инсистирао је на реалности приступа уместо на уображењу да су наши проблеми најважнији свима на свету само зато што су најважнији нама, јер "свет је пун брига", увиђао је значај пропаганде и улоге медија у истицању наших проблема у први план, а што није нимало лако постићи будући да "велики народи имају да мисле о целој земљиној површини".

* * * * * * * * *

ТУРСКА ВОЈСКА УПАДА НА ТЕРИТОРИЈУ СРБИЈЕ БЕЗ ОБЈАВЕ РАТА

БИО ЈЕ СВЕСТАН деструктивне улоге медија, нарочито на домаћој сцени када у кризним ситуацијама медији постају пуки инструменти појединих политичара и псовкама и љутњом према иностранству постигну само то да се "сав Београд усколеба и заљуља" да би се после испоставило како су нам "те речи биле само од штете, а противнику нису шкодиле". Уместо псовки треба производити пријатеље, али њих треба наоружавати само истинитим подацима који им могу послужити као ваљани докази да је српска страна у праву. Уместо неистина и емоција предлагао је жестину критике која је заснована на снази аргумената. Био је доследан том свом стилу, и скоро да нема политичке ситуације када се у њој није тако понашао.

Иако бечки ђак, упутио је много пута јетке критике Аустроугарској због политике коју је водила према Србима и Србији, а нарочито поводом анексије Босне и Херцеговине. Сматрао је да је БиХ "кључ српског проблема". У посебном тексту написаном поводом анексије био је изричит да се "српски проблем мора решити силом. Обе српске државице морају се поглавито војно и просветно најживље спремати, одржавати националну енергију у завојеваним деловима српског народа, и прву, иоле повољну прилику употребити да расправљају српско питање с Аустроугарском". Сматрао је да је одредбама Берлинског уговора српска нација плански разбијена у више држава, и да је тим уговором она доведена у врло неповољан геополитички и економски положај, уз Швајцарску једине европске државе без мора, уз то укљештена између два непријатељска царства, а ту тешкоћу је само већма увећавао њен географски положај земље која лежи "на главној комуникацији која из средње Европе води Солуну".

Они су мењали Србију: Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје слева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

Положај који јој, како је Цвијић с правом утврдио, стално намеће нежељене ратове, како у прошлости, тако и у будућности. Цвијић је отворено заступао тезу да је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину без икаквог историјског или "народносног" права, будући да је Босна и Херцеговина "земља чисто српског становништва", и да у историји никад није припадала Аустрији, већ била самостална српска држава скоро осам векова. Исто тако, тврдио је у својим радовима писаним и за инострану, а не само за домаћу читалачку публику, да Србија није била та која је желела рат 1912. године, већ да се спремала за њега само зато што је увиђала да ће јој бити ускоро наметнут. Цвијић је сматрао да ни Бугарска ни Грчка, као ни Црна Гора нису желеле тај рат.

По њему је Турска била та која је припремала рат "скоро сталним ратним стањем на граници, очајним положајем наших сународника у Турској" и сталним сметњама експорту српске робе преко турске територије, и што је најважније, њена војска је упала у Србију и суседне земље без објаве рата.

* * * * * * * * *

КРИВИЦА ВЕЛИКИХ СИЛА ЗА ИЗБИЈАЊЕ ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА

КОРИСТЕЋИ стечен углед објективног научника, Цвијић се није либио да директно оптужи и велике силе као сукривце за избијање Првог балканског рата будући да се целих 30 година нису постарале да изврше своје обавезе из Берлинског уговора по којима је требало да Турску натерају на реформе којима би се бар донекле заштитила људска права мањина у Турској. Приказао је све покушаје довијања српске и других влада да се умилостиве Турска или велике силе, почев од додворавања Србије Турској (по савету великих сила), па све до стварања Савеза балканских држава који је понудио Турској решење проблема мањина стварањем аутономних области уз гаранције за хришћанско становништво у тим областима. Доследно свом учењу о културним, као у крајњем цивилизацијским појасевима на Балкану, Цвијић схвата Балкан као широку геополитичку границу између Истока и Запада, а тиме и границу између цивилизација у којима доминирају врло супротстављене религије - ислам и хришћанство. Отуда Цвијић сматра јаловим наде Запада у преношење западних демократских институција у политички систем Турске: "Турска је верска држава, држава Корана, и у оним областима где живе измешани муслимани и хришћани, као и у европској Турској, не може бити једнакости и човечанских права за хришћане. Устав ту не помаже" , вели Цвијић у свом настојању да објасни да није у питању српско-турски етнички сукоб, већ сукоб цивилизација.

Такав какав је био, у првом реду објективни научник, па тек онда у липсетовском смислу "политички човек", Цвијић није тајио ни то да и Србија итекако има своје ратне интересе, и залагао се да их као потпуно оправдане и оствари уколико добије рат. Притом Цвијић нимало није крио сумњу да би се могло десити да и након ратних успеха Србије "једна велика сила" поништи српске ратне резултате, што се делимично и остварило.

Јован Цвијић у Шумадији 1895. године , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

Ратни циљ Србије по Цвијићу је пре свега враћање простора Старе Србије у државно крило Србије, простора у који "спада Новопазарски санџак (или земљиште од јужне босанске границе до Митровице), Косово Поље са Приштином, Метохија са варошима Пећ и Призрен; напослетку неке области јужно од Шар-планине. Јужна граница Старе Србије, или управо граница која дели сфере српских и бугарских интереса, одређена је споразумом између Србије и Бугарске. Стара Србија излази узаним појасом на Јадранско море око Скадра, Љеша и Драча".

Српски конзулат у Приштини: Цвијић је систематски изложио насиље над Србима на Косову, Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

Разлози за припајање Старе Србије матичној држави нису по њему тек историјске природе, мада и о њима Цвијић опширно говори као о једном од важних аргумената. Много важнији разлог је перманентно и језиво насиље које спроводе Арбанаси над Србима и уопште хришћанским живљем уз благослов турске власти. Цвијић залаже сав свој научни ауторитет и труд од дванаест година истраживања те области да би уверио свет да је стање у Старој Србији по степену анархије и количини и разноврсности насиља "јединствено у свету".

Његов извештај о том стању упућен иностраној јавности је истовремено и драматичан апел: "Власти нема или је немоћна. Живе измешано две врсте становништва разне вере, и међу њима нису регулисани никакви људски односи и нема никаквих норми. Једно су мухамеданци, нарочито Арбанаси, сви наоружани, а друго Срби, којима је забрањено оружје носити."

* * * * * * * * *

СУКОБ ИСЛАМА И ХРИШЋАНСТВА ИЗАЗВАО МАСОВНЕ МИГРАЦИЈЕ

ЈОВАН Цвијић је до у танчине изложио систем насиља помоћу кога Арбанаси исламизирају, исељавају или истребљују Србе и друге хришћане. Доказ верске и конфликтно-цивилизацијске димензије те српске трагедије је управо факт да насиље над Србима престаје чим се исламизирају и арбанизирају. Тек тако задовољавају и организатора и извршиоца насиља. По Цвијићу, већина арбанашког становништва на Косову и Метохији је српског порекла ("у целом Косову нема Арнаутина који не зна и српски језик, и ти су већином српског порекла") и за то наводи бројне научне доказе. Резултат је поништење не само националне свести већ и дела хришћанске европске цивилизације, јер се ради и о њеном узмаку пред насиљем репрезентаната друге цивилизације. Цвијић са правом још тада, као и Семјуел Хантингтон данас у свом делу "Сукоб цивилизација" као најважнију одлику једне цивилизације не одређује етничку већ верску припадност. За њега је то сукоб ислама и хришћанства. Дотадашњи резултат тог сукоба нису само ужасне патње хришћана под мухамеданцима, већ и сталне миграције, као политички условљена метастазичка кретања становништва на Балкану. Насиље, па тек онда беда, опет углавном проузрокована насиљем власти проузроковале су по Цвијићу и таласе великих миграција и микро-миграције породично-задружног карактера. Бежало се ка свету хришћанства, без икакве намере да се, како неки тврде, угрози Европа економски и разбије етнички. Напротив, Јужни Словени, у првом реду Срби, су и након миграција увек остајали оно што су били - први цивилизацијско-војни бедем пред турском најездом.

Јован Цвијић са колегама из Бугарске , Фото Музеј града Беoграда, Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

ЗАНИМЉИВО је да Цвијић у поменутом чланку индиректно признаје своју политичку улогу у зближавању бугарског и српског краља приликом њихове природњачке екскурзије на Копаонику 1909. године, коју наши истраживачи махом оцењују као неполитичку, а и, уколико пак назиру њену политичку димензију, за то не налазе доказе, које им је, ето сам Цвијић пружио у свом јавном напису, додуше за енглески часопис. Тим својим поступком Цвијић је снажно подупро напоре српског министра спољних послова Милована Миловановића да Бугарска и Србија тајно склопе савез, што је резултирало великим ратним успехом по обе земље.

Велики научник је доказао да Србија није хтела Први балкански рат , Фото-музеј „Милан Јовановић“, Портрети Илије Шобајића (1876-1953), Музеј „Јован Цвијић“, Архив САНУ, Документација „Новости“ и "Википедија "

У анализи могућег ратног расплета Цвијић се исказује као врстан политички аналитичар и прогнозер када стрепи од уплитања великих сила које искључиво следе само своје интересе, а посебно од Аустроугарске. У свом предавању "О националном раду" одржаном 1907. Цвијић је изнео тврдњу да Србија има "веома тежак, али важан геополитички положај на путу немачког продирања на Исток, да треба тражити ослонац код западних сила, да се у националном раду ангажује наша интелигенција, да се у унутрашњој политици избегну штетна странчарења". Већ тада Цвијић погађа да ће "Аустроугарска имати против себе не само Србију и Црну Гору... већ вероватно и Русију, и још коју од Великих сила".

Препоручујемо

Друштво

1 1

СРБИЈА ЈЕ ПОСТАЛА ВЕЛИКА КОЛИКО JE МОГЛО: Милован Миловановић, заборављени српски политичар, дипломата и државник

30. 08. 2023. у 07:00

Друштво

4 3

БАЈИНА ДЕВИЗА БИЛА ДА ЦИЉ ОДРЕЂУЈЕ СРЕДСТВО: У стварању нове државе Пашић водио рачуна о српском народу

25. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 1

ПАШИЋ ЈЕ УВЕК ВУКАО ДВА ПОТЕЗА КОЈИ СУ ВОДИЛИ ИСТОМ ЦИЉУ: Државник који је успео да оствари све територијалне циљеве

24. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 4

НАЈУПАМЋЕНИЈИ И НАЈНЕИСТРАЖЕНИЈИ СРПСКИ ПОЛИТИЧАР: У Србију стизале идеје о држави из Циришке мисаоне радионице

22. 08. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације