МАКЕДОНИЈА ЈАБУКА РАЗДОРА ИЗМЕЂУ СОФИЈЕ И БЕОГРАДА: Тајне и јавне дипломатске активности на стварању савеза са Бугарском

КАДА је 25. јуна 1911. године првак Радикалне странке и професор Велике школе Милован Миловановић образовао владу, био је стар 48 година и иза себе имао не само више од четврт века врло разноврсног политичког и државничког искуства, већ и потпуно изграђене политичке назоре.

Милован Миловановић је у 48. години постао председник владе , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Већ од ране младости увек се руководио више својим него туђим интересом (урачунавши у туђе и интересе своје странке), и сходно томе је и деловао више према својим него ичијим другим назорима. Иако је Милован Миловановић био благ човек по природи, било је врло мало ствари о којима није имао сопствено, понекад чак наизглед ексцентрично мишљење, што га је и поред склоности ка компромису и наизглед лаком подношењу неуспеха, ипак уводило у бројне конфронтације.

Изузетно надарен за политичку комбинаторику, доласком на чело владе најзад је могао да своје, многима и сувише компликоване планове (који су их додуше не само зато одбацивали), да покуша да реализује по први пут најмање зависећи од других.

Што се тиче главних циљева спољне политике Србије, Миловановић је увек био више него јасан и директан у својим. Још 1894. године у својој књизи "Наша спољна политика" он тврди да држава Србија има само два главна спољнополитичка циља: први је очување територијалне независности и територијалне целокупности Србије, а други је ослобођење и уједињење целокупног српства у једну државну заједницу.

Никола Пашић није био у влади Милована Миловановића , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

ПОГРЕШНО је код једног таквог политичара, као што је био Миловановић, који је све планирао много унапред, трагати за његовим погледима на Балкански савез (што се односи и на његова ангажовања) тек од 1902. а још мање од 1911. године, када је, узимајући кормило државе Србије у руке, увелико приступио реализацији тог посла.

Милован Миловановић је заправо веома рано, још као 22-годишњи студент права, дакле 1885. године, први пут изразио свој став о потреби успостављања војно-политичког савеза између Србије и Бугарске. Прекинувши због ратних околности те године студије у Паризу на шест месеци, не само што није одобравао рат између Србије и Бугарске, већ је сматрао за велику политичку грешку Србије што се још тада није у савезу са Бугарском устремила ка југу Балканског полуострва. Њихов узајамни сукоб само слаби одбрамбену моћ Србије и срамоти је, па је млади гневни Миловановић ту, 1885. годину назвао "најцрњом годином у историји обновљене српске државе".

У оне значајне ране Миловановићеве мисли које бисмо могли назвати концептуалним заметком, или, језиком савремене политичке теорије речено, рефлексивним претсказањем пројекта о Српско-бугарском савезу, свакако спада и завршна реченица његовог доктората који је одбрањен на Сорбони 1888. године: "Народи који хоће да се истински бране, наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје ствари". Пажљивија анализа његових ставова о Балканском савезу ће потврдити да ће Миловановић савез Србије са Бугарском увек третирати и објашњавати као одбрамбени савез.

Зато не чуди што је у страху од апетита Аустроугарске Миловановић 1898. године у студији "Срби и Бугари" видео у српско-бугарском споразуму једино заштитно средство остварења циљева Србије на југу и југоистоку Балкана и што је у корист те тезе навео убедљиву аргументацију.

* * * * * * *

СРБИЈА У ЕКОНОМСКОМ ВАЗАЛНОМ ОДНОСУ ПРЕМА БЕЧУ

ДОК СУ СРПСКИ политичари само нарицали, када је 1908. године извршена анексија Босне и Херцеговине, Миловановић је, будући да је за анексију сазнао скоро два месеца пре њене реализације од рyског министра спољних послова Извољског, након улагања протестне ноте одмах почео улагати велики напор да Србија добије Санџак, започевши тиме реализацију далекосежног и у детаљима тајног плана о стварању Балканског савеза. (Оно што Миловановић није сазнао од Извољског јесте да је управо он био тај који је у лето 1908. године трапаво понудио Бечу да Русија призна анексију Босне и Херцеговине за давање предности Русији кроз Дарданелски пролаз.)

Наиме, док је преговарао са Аустроугарском о Санџаку, Миловановић је увелико мислио на Бугарску, знајући да би добијање Санџака не само ојачало позицију Србије као господара овог стратешки кључног дела Балкана у трци са Бугарском за јужне територије, већ и подстакло Бугарску на размишљања о потреби склапања савеза са ојачалим суседом.

Стојан Протић је био близак сарадник Милована Миловановића , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Зато је и журио да задобије, ако не Санџак, онда бар извесна будућа права на њега у форми гаранције Аустроугарске, и то у сваком случају пре него што Србија склопи било какав савез са Бугарском. Осим тога, желео је да зна колико су искрене изјаве Беча да је ширење Аустроугарске на Балкан анексијом Босне и Херцеговине окончано.

Страх од аустроугарске агресије Миловановић је имао током целе своје политичке каријере, а можда га је најбоље, и то веома рано, објаснио економским интересима Аустроугарске у својој расправи "Наши трговински уговори", објављеној 1895. године.

ТРГОВИНСКИ уговор који је Србија закључила са Аустроугарском 1881, а обновила 1892. године, поставио је, према Миловановићу, Србију у "васалне економске односе према Аустроугарској" из којих се она неће моћи извући другачије до ратом који је тада већ и као идеја асоцирао на праву катастрофу по Србију.

Када је наишао на потпуно неразумевање Аустроугарске према свом захтеву у вези са Санџаком, Милован Миловановић се, схвативши да се таквим ставом Аустроугарска готово отворено декларисала за циљеве који су се могли постићи једино ратом (стварање "велике Албаније", продор ка Солуну и уклањање Србије са простора Старе Србије), у свом маниру директно и преко ноћи потпуно окренуо Бугарској, и у тој мери се отворено и непрекидно бавио стварањем Српско-бугарског савеза да је бугарски посланик из Београда, Андреј Тошев забележио, да је "од 1909. бугарско-српски споразум постао Миловановићева фиксидеја".

Краљ Петар Карђорђевић и Никола Пашић , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Миловановићеве замисли и акције на стварању савеза са Бугарском се од тада па до момента његовог склапања, могу поделити у две фазе. Прва је од 1909. године до септембра 1911, а друга од септембра 1911. године па до чина закључења савеза.

Каснији догађаји ће потврдити Миловановићеву бригу због коинцидирања анексије Босне и Херцеговине и прогласа бугарске независности. У његовим очима је то био почетак стварања осовине Беч - Софија која би и те како могла функционисати на српску штету. То се по Миловановићу морало заyставити милом или силом.

Милом - стварањем савеза са Бугарском, силом - војним упадом Србије у Санџак.

Проблеми су искрсавали на усклађивању та два тако различита пута који су требали да доведу до истог циља - територијалног проширења Србије на простор Старе Србије и избегавања рата са Аустроугарском.

* * * * * * *

ЗАПОСЕДАЊЕМ САНЏАКА ЕВРОПУ СТАВИТИ ПРЕД СВРШЕН ЧИН

У СЕПТЕМБРУ 1909. године Миловановић је чак предложио српској влади да Србија војно запоседне Санџак. Генералштаб је разрадио тајни план о ангажовању четири дивизије.

Аутори разуђеног плана о тој војној операцији били су генерали Путник и Живковић.

Ослонац није требало да буде само на војску, већ и на добровољачку организацију "Народна одбрана" која је формирана још у октобру 1908. године и бројала преко 10.000 припадника.

Намера српске владе је била да Европу стави пред свршен чин. Рачунало се са стицањем бугарског разумевања и војним неинтервенисањем Аустроугарске будући да је она тек анектирала Босну и Херцеговину, односно да би без учешћа Бугарске, евентуални рат Аустроугарске са Србијом могао искомпликовати односе Аустроугарске са другим великим силама. Оно што је сумњичавог Миловановића кочило да реализује ту војну акцију је била чудна реакција Бугарске која је Србију почела да наговара на упад у Санџак.

Бугарски цар Фердинанд и немачки кајзер Вилхелм , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Да ли је Миловановић у том часу имао право на сумњу? Чињенице говоре да је то право имао све време свог труда да се са Бугарском склопи савез. На пример, иако је признао независност Бугарске скоро у истом часу кад и Русија, тачније одмах после ње, и то чак и не обавестивши своју владу, његова срдачна писма бугарском монарху Фердинанду и председнику бугарске владе Малинову су примана хладно и са очигледном резервом.

ПРЕДЛОГ за стварање Савеза који је лично саставио Милован Миловановић и потом упутио Малинову 1909. године полазио је од претпостављеног заједничког интереса, односно од уверења да је "солидарност српско-бугарска прва и најнеопходнија погодба, која се ничим не може надокнадити, за самосталност Балканског полуострва и решење балканског проблема на основи: Балкан балканским народима" .

Александар Петрович Извпљски, министар иностраних послова Русије , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Из дипломатске грађе се да видети да су се ствари почеле мењати, али споро. Милован Миловановић је у својим предлозима. отпочетка нудио да Србија подели Македонију са Бугарском, но Бугарска је хтела не само целу Македонију, већ је показала интерес и за Албанију. Из истог разлога није хтела ни да чује за аутономију Македоније коју је Милован Миловановић такође предлагао. Исто тако, ни предлози српске стране о тесном зближењу Србије и Бугарске на економском плану стварањем српско-бугарске економске заједнице, односно царинске уније, нису наилазили на довољан одјек код Бугара.

Утврдивши да је исцрпео све могућности директног контакта, а никако не налазећи прави пут до Бугарске, Милован Миловановић се ипак убрзо поново запутио ка њој, али, овога пута преко руског моста.

- - - - - - - - - - - - - - - - -

ПУТ ДО РУСКОГ СРЦА ПРЕКО СОФИЈЕ

ЗА МИЛОВАНОВИЋА пут до руског срца води преко савеза с Бугарском и он се при том не жели да такмичи са Бугарском око првог места код Руса што су, иначе махом безуспешно покушавали бројни српски политичари и пре и после њега, и што им је он, а нарочито Јовану Ристићу, и замерао. Схвативши да Руси објективно имају највећи интерес да подржавају Бугарску и да се то не може променити пуком вољом Србије, питао је мирно усијане српске русофиле: "Зар је лоше бити на другом месту код Руса, нарочито ако вас притом не подржава ниједна друга велика сила?" Истини за вољу, Србија је била на трећем месту те имагинарне листе, јер је Црна Гора традиционално уживала највеће симпатије Русије на Балкану, али Милован Миловановић је знао да она нема за Русију геостратешки значај какав је имала Бугарска, па и Србија, те о Црној Гори зато вероватно никад није ни говорио у том контексту.

- - - - - - - - - - - - - - - - -

ТРАГАЊЕ ЗА ЈОШ ЈЕДНОМ ВЕЛИКОМ СИЛОМ

КАКО Милован Миловановић није никада до краја био сигуран у Русију, увек је тежио за обезбеђењем дупле подршке, односно још нечије гаранције поред руске. Трагао је за још једном великом силом која би могла да има довољно снажан интерес да подржи Србију у њеним плановима. Да је његов избор био рационалан када се одлучио за Француску као ту другу силу, најбоље показује анализа тадашњих интереса великих сила на Балкану. Уз рачунање на несумњив руски интерес, Србија је могла рачунати још једино на Француску.

Француска је била једина од европских сила у том времену која је могла имати какав-такав интерес да подржи Србију. Та чињеница, а не то што је Милован Миловановић био "емотивни француски ђак" је било оно одлучујуће у Миловановићевом избору Француске као паралелног гарантора подршке Србији.

- - - - - - - - - - - - - - - - -

У ПОЛИТИЦИ ЈЕ РЕЗУЛТАТ НАЈВАЖНИЈИ

ПОСЛЕ Милоша Обреновића Миловановић је први и задуго једини државник у нас који је односу са великим силама прилазио не само потпуно интересно, већ и манипулативно. Потпуно супротно ставу једног Јована Ристића који је држао (по Миловану Миловановићу и сувише) до достојанства српске државе и чекао да нас Руси "требају", тачније да се интереси Русије и Србије поклопе, Милован Миловановић се, будући да је без сумње припадао оном типу политичара који нису крили да је у свету политике резултат увек најважнији, а знајући да држање до достојанства често смањује изгледе на успех, није либио да Русији представља интерес Србије потпуно обрнуто у односу на Ристића и друге, сходно принципу: што год ми можемо да учинимо у интересу велике Русије - учинићемо.

Сходно томе: "Ми... руских интереса ради, улазимо у савез са Бугарском и рат такође из тог разлога спремни смо водити".

* * * * * * *

СУСРЕТ ДВА КРАЉА - ФЕРДИНАНДА И ПЕТРА КАРЂОРЂЕВИЋА

ПРЕДСТАВИВШИ српску политику као део руске, и поред све своје умешности, Миловановић ни код Русије није одмах наишао на пуно поверење. Ствари се у корист Србије битно поправљају тек када је у јесен 1909. за руског посланика у Београду постављен веома амбициозни и утицајни Никола Хартвиг. И иначе антиаустријски настројен, Хартвиг је под Миловановићевим упливом постао не само ангажовани заговорник идеје о Бугарско-српском савезу, већ је по оцени више истраживача тога периода бар у тој ствари био на српској страни.

И поред тога, Милован Миловановић је ипак сматрао да наклоност Русије неће бити довољна да приволи Бугарску на савез. Зато је паралелно радио и на зближавању Србије са Француском и Италијом. Може се сматрати да је у тим околностима Ризов, бугарски посланик у Риму, био великодушан када је Миловановићу предложио аутономију Македоније. Милован Миловановић је ту понуду одбио предлогом о подели Македоније, убеђујући Ризова да се тиме ствара вечна јабука раздора између Бугарске и Србије. Осим тога, Миловановић је сматрао да македонска нација не постоји.

Краљ Петар Карађорђевић и султан Мухамед у Цариграду 1910. године , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

У нашој историографији се не воде баш спорови, али постоје различита мишљења о значају и садржају разговора између бугарског монарха Фердинанда и краља Петра, у јесен 1909. у Београду, а нарочито приликом Фердинандове научне екскурзије на Копаоник.

МИЛОВАН Миловановић је сматрао да је Фердинанд хтео да остави утисак стране спремне на пријатељске односе, укључујући и склапање споразума, али без давања икаквих гаранција у том часу.

Стога је логично што се Милован Миловановић одмах након одласка Фердинанда одлучио на приближавање Турској ради отклањања њених сумњи, и то ће бити један од главних садржаја његове дипломатске активности 1910. године.

Николај Хартвиг, руски посланик у Београду , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Смисао приближавања Турској није био тек у отклањању сумњи Цариграда у Београд, већ у томе, да уколико не успе замисао приближавања Србије Антанти путем једног, по интересе Антанте врло корисног, савеза Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе; Србија изненада, на мала врата, уз помоћ Румуније и Турске, уђе у коло Централних сила. Но, то је Миловану Миловановићу, ипак, била само резервна варијанта. Са правом је видео у поменутом савезу балканских држава највећу корист по интересе српског народа и државе. Треба му веровати да је био искрен када је написао: "Моја политика је у ствари: везивати солидарност Србије и Бугарске и с њом закључити позитиван споразум за решење балканског питања; у исто време успављивати неповерење Турске и одржавати пријатељство с њом, с обзиром и на политичке и на економске актуелне интересе". У ствари, Миловану Миловановићу није одговарао ни пребрзи слом Турске, бар не док се не створе услови у којима ће Србија приликом тог слома добити своје територије.

Препоручујемо

Друштво

0 8

МЕДИЈСКА СЕЗОНА ЛОВА НА СРПСКИ НАРОД: Запад је темељније извео "нацификацију" Србије, него што је извршио денацификацију Немачке

15. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 4

МЕДИЈСКИ КРСТАШКИ РАТ ПРОТИВ СРБА: Како је манипулацијом јавног мњења вршен притисак на Међународну заједницу да Србију изолује од света

14. 08. 2023. у 17:48

Друштво

1 2

СРПСКА ЦРКВА НОСИЛАЦ ИДЕЈЕ СЛОБОДЕ: Трајни континуитет "Завета светих отаца Симеона и Саве"

12. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 2

СРБИЈА ПОСТАЈЕ СРЕДИШТЕ СВИХ СРБА: Резултати стрпљивих и мукотрпних преговора Милоша Обреновића

11. 08. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације