У ПОЛИТИЦИ НИШТА БОЉЕ НЕ УСПЕВА ОД УСПЕХА: Очување државне независности од притисака великих сила

ДАНАС потпуно заборављени велики српски државник, радикалски првак и вансеријски дипломата Милован Миловановић рођен је у Београду 1863. године у угледној грађанској породици.

Краљ Милан и Александар Обреновић 1888, када се Миловановић вратио у Србију , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Учинио је много тога корисног по свој народ и државу, али само већ то што је практично реализовао скоро немогући подухват стварања Балканског савеза који је Србији донео значајна територијална проширења у балканским ратовима и слободу великом броју припадника српског и других народа, заслужује да његово дело буде изучавано, а име трајно упамћено [...]

Маштовитост, рафинираност и инсистирање на темељном спровођењу било тајних било јавних политичких договора и планова у живот, као карактеристике политичког стила Милована Миловановића нису му омогућавали да у Србији тога времена добије велики политички простор нити да има велики број сарадника истоврсних погледа и квалитета.

Зато је он сву своју каријеру одиграо на важној, али камерној политичкој сцени и у зачуђујуће уском кругу људи, ма како неки од њих били значајни.

Остаће тајна како је и зашто био неуништив у политици. Склони смо да битан разлог за то видимо не само у стицају околности, него и у његовој особеној природи и неспорном политичком таленту.

Уопште узев, његови методи политичког делања су далеко више били за дипломатски него за унутрашње-политички миље те је Милован Миловановић учинио прави потез када је најпре, 1891. године, прешао у Министарство спољних послова, а потом 1894. године и дефинитивно окренуо леђа унутрашњој и сав се посветио спољној политици.

Иако "неуништив", ни Милован Миловановић није био нерањив. Отпуштан је из државне службе више пута, рецимо 1892. по доласку либерала на власт, али се враћао у њу муњевито и увек на више место. Био је посланик током 1893. године, министар правде од 1896. до 1897. године. Водио је неустрашиво, али веома цивилизовано жестоку кампању против краљевог ауторитаризма и због тога 1899. године, после Ивањданског атентата, од Преког суда био осуђен у одсуству на две године затвора.

ПОСЛЕ краљеве женидбе 1900. године помилован је и рехабилитован, постао посланик у Букурешту, а потом и министар народне привреде у кабинетима Алексе Јовановића и Михаила Вујића од 1901. до 1902. године. Почетком маја 1903. постаје посланик у Риму, а 1908. министар спољних послова. На том положају остаје до смрти, чак и када је 1911. формирао свој кабинет.

Милован Миловановић је био спреман за Србију , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Своје теоријске погледе на спољну политику изложио је у радовима који су од 1894. до 1898. објављивани у престижном часопису "Дело" на чијим страницама је објављивала елита млађе српске интелигенције, махом из редова Радикалне странке. [...]

Он изненађује тадашњу јавност, па и саме радикале као горљиве родољубе тиме што на прво место ставља задатак "очувања државне независности", а тек на друго "извршење српске националне мисли ослобођења и уједињења целог Српства". Свака сумња у Миловановићеву дефанзивност у погледу остваривања вековног националног циља - ослобођења и уједињења српског народа - је неоснована. Овај редослед је био не само научно заснован, него и политички логичан у време све већих притисака на Србију.

Пером и делом Миловановић показује да је "срећно или несрећно решење тога питања за Србију исто што и питање опстанка. Но, оно јесте и "спољна нужност" зато што Српство које живи и ван граница Србије чека на тај чин, а он зависи од иностраног фактора и умећа опхођења Србије са њим више него од њене силе, јер се на две царевине где живе Срби не може лако ударити, а сама Србија никако.

Трећа царевина, Русија, имала је, по Миловану Миловановићу, срећом по Србију само интерес што веће политичке доминације на Балкану, док су и Аустроугарска и Турска тежиле и територијалном посредовању реализације својих интереса.

* * * * * * * *

ПРОРОЧАНСКА КОМБИНАТОРИКА СА ФРАНЦУСКОМ НА ДУЖИ РОК

ОЦЕНИВШИ спољнополитичке планове и интересе све три, ускоро умируће царевине у појединим њиховим деловима као реалне, а у појединим као нереалне, Милован Миловановић је трагао не само за подударношћу интереса Србије са неком од њих већ и за реалном могућношћу остваривања тих интереса.

Најкомпатибилнији спољнополитички интерес неке велике силе интересима Србије је без сумње био интерес Русије да се на Балкану формира више антиаустроугарски и антитурски оријентисаних држава које би биле довољно сложне да уз подршку Русије постепено али сасвим потру утицај Аустроугарске и Турске на стратешка збивања у југоисточној Европи.

При решавању проблема како практично постићи тај склад и најзад остварити свој циљ, долази до изражаја Миловановићев политички virtu. Уместо дотадашњег скоро једновековног упорног настојања да Русија спољно-политички подржи Србију као национално посебну и међународно независну државну творевину, он је целу ствар окренуо са главе на ноге тезом да Србија напросто треба да угради "себе, своје напредовање, своју националну мисију у програм руске политике", тако да кад год Русија спроводи свој програм, у ствари увек спроводи и српски.

По узору на кнеза Милоша и Миловановић је куповао време , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Да би се то постигло, Србија мора "да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси њезини и циљеви поклапају у свему с руским циљевима у Источном питању".

ОВАКАВ приступ начину материјализације спољнополитичких циљева Србије, који су Миловановићеви противници назвали "стратегијом кукавичијег јајета", нити је био непоштен према Русији, јер је у крајњем водио остваривању и руских циљева, нити је био нереалан, већ је напросто представљао један врло различит прилаз у односу на дотадашње приступање не само главном спољнополитичком задатку Србије, већ и Источном питању у целини.

У прилог Миловановићевих поступака и намера ишло је више значајних догађаја, у првом реду склапање руско-француског савеза.

Увек руковођен Макијавелијевим учењем коме се јавно и искрено дивио, Русију је видео као мост на кружном путу. Преко Русије треба постићи повољан и сигуран споразум са њеним балканским миљеником Бугарском (уместо да се губи време у покушајима да се Бугарска опањка и потисне из рyског срца), а потом преко истог, руског моста треба стићи до француског поверења. Француска подршка је у ствари била Миловановићев главни "споредни" циљ, а њу ће Србија лакше задобити кад покаже Француској да има подршку Русије и стабилан однос са другим балканским државама. У овом случају Миловановићева комбинаторика се исказала не само као реалистична него и као пророчанска и плодоносна на дужи рок, бар до краја Првог светског рата.

Но, на путу тим плановима стајале су и Турска и Аустроугарска.

Супротно борбеном ставу већине српских политичара, па и сопственом младалачком, Милован Миловановић ће временом све више бити за одлагање сукоба с њима, опет према једном преиначеном принципу - што касније то боље.

* * * * * * * *

СТРАТЕГИЈА ОДЛАГАЊА РАТА УЉУЉКИВАЊЕМ БЕЧА

ПРОЦЕЊУЈУЋИ сасвим реално да Србији треба времена да своје планове ојачања сарадње са Русијом и Француском спроведе у дело, Милован Миловановић је тражио начин да добије у времену, осећајући да је Аустроугарској прст на окидачу и да је све нестрпљивија да га повуче и тиме започене Drаng nach Osten. Следбеник теорије интереса као главног чиниоца политике, Милован Миловановић је сматрао да Аустроугарска неће одустати од напада на Србију, не из разлога што "мрзи Србију", како су говорили они који су заоштравали и онако заоштрену релацију са Црно-жутом империјом, већ зато што је на то нагоне њени интереси. Интереси се, додуше, могу и мењати, али не увек већ само кад бивају потиснути већим, а такве Милован Миловановић није видео на балканском политичком хоризонту. Но, он је знао и нешто друго - да у политици нимало лако није исправно проценити шта је тачно интерес, а да је још теже проценити тренутак када га треба реализовати.

Зато је његова стратегија односа Србије према Аустроугарској била стратегија одлагања рата путем уљуљкивања Аустроугарске - давањем ситних уступака и сервилношћу који су код ње требали да изазову илузију о српском прихватању доминације Аустроугарске над Србијом или бар уверење да се ствари крећу у том правцу. Знајући да за Србију ради време у добу које карактерише све већи замах ослободилачких активности на Балкану, које су биле и јасни знак слабљења империјалне моћи не само Турске већ и Аустроугарске, Милован Миловановић је по узору на Милоша Обреновића куповао то време, чак и не скривајући ни своје намере ни своје методе: "Србија мора углавном онако радити како је Милош радио према Турцима: не само чувати своју коректност у редовним односима него и задовољавати сујету и успављивати неповерљивост аустријску манифестовањем поштовања и попустљивошћу у ситним услугама, где нису битни интереси, него пролазни политички и економски у питању".

Делегације Краљевине Србије на Хиландару 4. април 1896. године , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Схвативши добро да Аустроугарска не само што жели већ и да може да буде модератор свих сукоба на Балкану, Милован Миловановић је размишљао и о сарадњи са Бечом.

На ту идеју га је упућивала чињеница врло поремећених односа Србије са Бугарском, а нарочито низ претходних и својих и туђих неуспелих покушаја склапања савеза са њом.
Милован Миловановић није спадао у политичаре који из било које, па и најгоре ситуације не би налазили неку корист по државу. Свестан да Србија може бити лако поражена уколико се удруже Аустроугарска и Бугарска, Милован Миловановић је чак био спреман и на то да се Србија под притиском Аустроугарске одрекне независности, али уз цену изласка такве зависне државе Србије на море добијањем Солуна. Његов рачун је био можда скандалозан са становишта старе гарде српских патриота, али да је спроведен, Аустроугарска би свакако имала интереса да једну своју сателитску државу каква би постала Србија, прошири и на југ, јер би тиме ширила и своју интересну зону.

Краљ Петар Карађорђевић , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Што се Бугарске тиче, био је спреман да с њом уђе у Скопље, "па шта ко узме" сходно ратној срећи на рачун Турске.

Све у свему, Милована Миловановића ништа није могло изненадити, а он је својим плановима и акцијама изненађивао многе.

* * * * * * * *

ПЕЊАЊЕ КА ВРХУ СПОЉНОПОЛИТИЧКЕ ПИРАМИДЕ

КАО ПРВИ српски ђак нове, политичком емпиризму све ближе европске школе, увек је разрађивао све варијанте на сасвим реалним претпоставкама.

Није код њега било ни љубави ни мржње које су наводиле многе српске државнике или да прецене "љубав Русије", или да пребрзо одустају од савеза са "мрским Бугарима" или "србофобним Германима".

Он је хладно резонујући обликовао идеју водиљу своје "интересне политике": "Државе се као и људи удружују искрено само на два основа: прво по основу препознатог заједничког интереса и друго хегемонизацијом услед опасности од заједничког непријатеља, дакле, опет по основу интереса". То што та удруживања нису вечита није бринуло Милована Миловановића. Прво, говорио је, нема вечних љубави сем у романима, а друго, важно је да политички савез траје док се не реализује интерес. Након тога, он и онако постаје бесмислен и постаје некад лепа, а некад и оптерећујућа традиција и ништа више. Такви савези су онда декоративни, а самим тим што ако бар једна страна нема интереса они нису ни прави савез, штавише као такви могу бити опасни као вид самозаваравања.

Краљ Петар Карађорђевић и Милован Миловановић као председник владе , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Има ли неко интереса да нам буде пријатељ? - било је главно Миловановићево питање - "јер ако нема, онда нам он и није и не може бити политички пријатељ".

Разуме се да су српским дипломатама старог кова, и уопште "политичким романтичарима", оволики прагматизам и изразита Миловановићева утилитарност били трн у оку.

Но, он је знао да нигде као у политици ништа боље не успева од успеха.

Пењући се "ка врху спољнополитичке пирамиде" власти Србије Милован Миловановић је, сваку активност која није доносила бар какав-такав резултат проглашавао не само арчењем времена већ и политичком штетом: "Србија не може водити свет, Србија не може наређивати ником, али Србија може и мора имати опипљиве користи од своје политике, иначе нема разлога да постоји као самостална држава".

* * * * * * * *

УПОЗОРЕЊА НА ОПАСНОСТИ КОЈЕ ДОНОСИ УЈЕДИЊЕЊЕ СА ХРВАТИМА

ЊЕГОВО дело "Срби и Хрвати" написано 1895. године одише реалполитичким мишљењем.

Да би се Срби и Хрвати ујединили мора се прво распасти Аустроугарска, констатује Милован Миловановић, али одмах и пита - може ли то постићи Србија? И зашто баш Србија? Зашто Хрвати не подигну устанак? Ако то није реално, а није, зашто би било реално да мала Србија зарати са великом Аустроугарском и ради чега? Који је ту стварно њен интерес?

Какав је уопште могући добитак и за Србе и за Хрвате, хладно рачуна Милован Миловановић, од тог "назови уједињења". Па, лишен политичких емоција, пита и то: како се може потпуно ујединити оно што није исто, а ако није потпуно уједињено онда је лабаво те докле уопште може трајати? И опет рачуница: исплати ли се правити нешто по цену рата са Аустроугарском што нема трајну вредност?

Ова и друга Миловановићева размишљања која су у другима више гасила вољу за уједињењем него што су је подстицала са правом су од присталица југословенства доживљена као деструктивна по ту идеју, па чак и опасна.

Српске јединице у Првом балканском рату , Фото Архив Србије, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

МИЛОВАН Милован Миловановић, ипак, није био против Хрвата као народа. Сматрао је да Срби и Хрвати треба да интензивно теже духовно-културном зближењу јер је оно реално могуће, никога од великих не повређује, не кошта ништа и не може да роди сукоб између та два народа већ само да их приближи. Као трезвен и искусан политичар Милован Миловановић је знао да све док је нешто заједничко што је духовне природе, ту мање-више нема правих проблема, а "рата никад", и да велики проблем увек настаје услед материјалног заједништва.

Милован Миловановић, не само да није био Југословен, већ није био ни славенофил, па ни русофил што му приписују неки историчари. Напротив, према идеји словенства био је и тада и касније интимно крајње хладан, увек једино стварно заинтересован за ослобођење и уједињење Срба у једну српску државу. Његов однос према Русији био је више него рационалан, чак повремено и макијавелистички. Додуше, он ће одмах по запослењу у Министарству спољних послова Србије, па уопште и трајно видети Русију као једног од увек могућих бранилаца Србије, али без икаквих емоција, увек полазећи од чињенице да Русија има интерес да на Балкану подржава Бугарску стално, а Србију повремено.

Препоручујемо

Друштво

8 7

ПОЛИТИКА УЦЕНА, САНКЦИЈА И БОМБИ: Србија је била полигон за успостављање новог светског поретка

19. 08. 2023. у 07:00

Друштво

1 2

КОВАЊЕ ЗАВЕРЕ ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ: Митологизација Сребренице и вишеструко увећање броја жртава

18. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ЗАСЛЕПЉЕНОСТ СЕДМЕ СИЛЕ: Џон Р. Шиндлер, професор стратегије на колеџу Њупорт

17. 08. 2023. у 07:00

Друштво

2 10

НАТО ПОСТАЈЕ АГРЕСИВНА АЛИЈАНСА: Ликвидација сопствених грађана зарад медијске промоције

16. 08. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације