НАРОДНИ СУВЕРЕНИТЕТ ИЗНАД КРАЉА: Нацртом новог Устава радикали намеравали да створе модерну грађанску државу

ПРВА ГЛАВНА скупштина Радикалне странке, одржана од 26. до 28. јула 1882. године у Крагујевцу, дуго је памћена и по говору председавајућег Николе Пашића, у коме је он (на 27 страна) изложио не само историјат настанка него и низ поставки о будућем уређењу државе.

Застава Српске радикалне странке из 1882. године , Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Инсистирајући, као и увек, да је једини суверен народ и да њему припада сва власт, отишао је и корак даље у свом радикализму, залажући се за државу у којој народ сам управља. Ослонац за ту тезу је нашао не у идеолошким поставкама, него у позиву на непрецизирано историјско искуство других држава: "Историја развитка човечанства нас учи да су оне државе достигле највећи степен образовања у којима је народ сам управљао", као и у српској државотворној традицији.

Пашићев циљ није био укидање монархије, него подстицање политичке климе у којој би се ограничила апсолутистичка власт монарха. Зато је у име "науке и искуства" одрекао монарху право да себи потчини све и заложио се за демократско парламентарно уређење српске државе, у којем ће до пуног изражаја доћи моћ народа, који по "праву и науци, по раду и пожртвовању треба да буде највећи господар у својој земљи". Овакав, за оно време врло смео, концепт народне државе, Пашић је темељио на доброј процени да је шанса доласка на власт Радикалне странке, којој је народ све више прилазио, у што слободнијем избору народних представника у институције власти.

Никола Пашић у годинама када је оснивана Српска радикална странка , Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

ПАШИЋ НИЈЕ ЗА РАЗАРАЊЕ, већ за искоришћење постојеће државне организације уграђивањем припадника странке у све њене организационе ћелије, за зачињање новог државног устројства у крилу старог. То потврђује и његов захтев да се организација странке потпуно прилагоди постојећој организацији државе на територијалном плану и да, почев од сваког села, не буде места ни нивоа где неће бити представника и одбора Радикалне странке.

Друга годишња скупштина странке, одржана у Београду од 12. до 14. септембра 1883. године, прошла је опет у знаку реферата Николе Пашића, у којем је он, пред великим бројем иностраних посматрача, устао против насиља државе над члановима Радикалне странке које је прати од оснивања, а које се нарочито интензивирало после атентата на краља Милана. Доследно је наставио са захтевима за уставним нормирањем суверених права народа, а поред истицања тактичких циљева, као што су омогућавање остваривања права на збор, најавио је "окрњење" гломазне државе "укидањем излишних установа" ради штедње. Доследан у својој осуди угњетавања малих од стране великих држава, Пашић је тада најавио и борбу за спречавање изградње пруге од Ниша до Пирота аустроугарским капиталом, што је за Пашића био увод у економску и политичку доминацију Аустроугарске над Србијом.

За упознавање Пашићевог схватања државе у овој фази од велике важности је и нацрт новог Устава, који је, уместо за то на партијској скупштини задуженог стручњака за уставна питања Гиге Гершића, скицирао лично Никола Пашић, а који су касније допуњавали неки чланови Главног одбора, уз Пашићево учешће.

* * * * * * * * * *

МОНАРХА ЈЕ ОДАБРАО НАРОД, А НЕ БОЖЈА ВОЉА

ВЕЋ У ПРВОМ ЧЛАНУ тог Устава се истиче да је "српски народ суверен у Краљевини Србији. Из народа потиче сва власт. Народ је извор и утока власти у држави". Дакле, ни речи о монарху и његовој позицији суверена.

Мада се даље као облик државног уређења предвиђа уставна монархија, монарх је одабран народном, а не божјом вољом. Такође, монарх више не дарује Устав народу, него народ сам себи ствара Устав преко народних представника. Предвиђена су и друга уставна ограничења монарха као суверена, нарочито у погледу формулације посланичке заклетве без помињања краља и у погледу његових права да распусти Скупштину или одложи њено заседање.

Значајне радикалне новине су и чланови Нацрта по којима се без пристанка и решења Народне скупштине не могу доносити важне одлуке, као што су, на пример, задуживање земље (државе) или употреба војске (сем у случају изненадне агресије на државу).

Међутим, ни Скупштини се не даје сва моћ. Много права прелази у домен самоуправних овлашћења општина и срезова.

Скупштина Србије марта 1882. када је проглашена краљевина, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Веома слободоумно звуче и предлози о правима збора, договора и удружења "без икакве претходне пријаве властима", као и предлог да се најзад омогући дотад ограничена слобода кретања грађана. Предвиђа се и максимална слобода штампе и укидање "свих превентивних цензура".

Социјалистички захтеви радикала су најпре испољени на плану уређења односа државе и цркве. Чланом 156 се предвиђа експропријација непокретних црквених добара у корист државе, прецизније у корист среза.

Елементи социјалистичког и народњачког утицаја су испреплетени и у одредбама које се тичу својинских права. Сваком сељаку се "зајемчује шест дана ораће земље са потребним алатом" , а сваком занатлији се мора обезбедити од стране државе "потребан алат", под условом да се та земља и тај алат не могу отуђити од стране корисника будући да представљају општу својину, која се да формулисати на граници између државне и друштвене.

ИАКО ЈЕ ОВАЈ НАЦРТ Устава наишао на оштру осуду власти и изазвао бес монарха, а у званичној штампи означен као "комунистички Устав којим се уништава краљевска власт" и у "Србији уводи растројна самоуправа општина и срезова" која ће "од Србије начинити комунску државу" по узору на "Париску комуну", он, без сумње, не само да није "комунистички" већ, уз сву своју "радикалност", представља први видан програмски знак губљења социјалистичке оштрице у радикалним захтевима. У овом документу Радикална станка потпуно напушта систем глобалне самоуправе као облика политичке организације друштва, сводећи га на систем локалне самоуправе. Затим, напушта се, у корист опортуних као реалнијих решења, принцип изономије у држави, који је као и систем самоуправе до тада истицан као једно од ударних програмских начела Радикалне странке. На пример, иако је у току израде нацрта Устава на седници Главног одбора, од 29. марта 1883. године, којем је председавао Пашић, закључено да се у Нацрт Устава унесе да су сви грађани Србије "пред законом равни и уживају једнака грађанска права", у нацрту је изразито ограничено опште право гласа. Чланом 37. се предвиђа гласачко право само за оне који плаћају порез, дакле не и за раднике и сељаке - беземљаше.

Такође, постоје и чланови Нацрта који, мада не негирају у потпуности први члан о апсолутном народном суверенитету, нуде монарху директно мостове ка подели суверенитета. На пример, у члану 4. се каже да народ изражава "своју суверену вољу" и "преко свог владаоца", а не само "преко свога слободно изабраног представништва".

* * * * * * * * * *

КРАЉ МИЛАН ПРОДАЈЕ АУСТРОУГАРСКОЈ НЕЗАВИСНОСТ СРБИЈЕ

БЕЗ ОБЗИРА НА ВРЛИНЕ и мане овог Нацрта, мора се констатовати да се њиме намеравала установити модерна грађанска демократска држава са елементима социјалистичких решења какве у Србији још задуго неће бити. Пашићево схватање државе и однос према њој су у овом времену испољавани и у листу "Рад" у коме је рубрику "Политичка хроника" "уређивао и великим делом сам испуњавао Никола Пашић".

Иако се не може рећи да је у "Раду" отворено позивао на побуну против режима и државе, зацело је подстицао дух бунта у народу. Осуда краља, стално указивање на чињеницу да у постојећој држави народ није суверен, као и на гажење Устава "одозго" и на неморање поштовања Устава у том случају ни од стране оних који нису уставно привилеговани, доприносили су стварању свести о потреби протеста и инсурекције да би се створила нова, правна и демократска грађанска држава Србија, ослобођена апсолутизма монархије и тиранства бирократије, са народом као сувереном који је потврђен Уставом.

Краљ Милан испред Команде активне војске , Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Иако су баш ови чланци, иначе на линији размишљања о држави наоружаног народа (али рекло би се више из практичних разлога слабљења режима него из идеолошких разлога прихваћености те марксистичке тезе), послужили као индикација тужилаштву да је Пашић коловођа Тимочке буне, он, по свему судећи, није чак имао ни директне везе са подизањем те буне. (У Прогласу Преког суда од 4. 12. 1983. године Н. Пашић је први на дугачкој листи осуђених на смрт "као један од најглавнијих подстрекача и подбадача на издајничком предузећу противу Величанства и земаљског Устава Краљевине Србије").

ИЗБЕГАВШИ У ИНОСТРАНСТВО, осуђен на смрт у одсуству, он ће тек у емиграцији почети отворено да ради на рушењу режима, припремајући са црногорским четничким војводом Пеком Павловићем оружану акцију на територији целе Србије ради свргавања краља Милана под оптужбом да је он "слуга Аустро-Угарске" који јој је продао независност Србије.

Неретко се прави грешка када се у томе види антимонархистичко опредељење Николе Пашића. Радило се о антидинастичком, а не антимонархистичком деловању, што потврђују и тадашњи Пашићеви контакти и договори са Петром Карађорђевићем. Његов циљ је био парламентарна монархија са династијом која је проруски или бар није проаустријски настројена, јер, у супротном, није могуће остварити ослобођење и уједињење српског народа у једну државу.

Петар Карађорђевић је рано ступио у контакт са Пашићем, Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Још 1883. године сматрао је да су интереси Аустроугарске и Србије тако супротни, и то на дужи рок, да ако Аустроугарска хоће да оствари своје интересе "Србија мора нестати, а ако Србија оствари своје националне идеје Аустроугарска" се као држава бар мора умањити у мери која више не угрожава Србију. Није ли ту клица Пашићевог "југословенског решења"?

Није ли он већ тада помишљао да стварањем југословенске државе дефинитивно разбије Аустроугарску као трајни извор опасности по српски народ и да уједињавањем са Хрватима спречи стварање самосталне, Србији по много чему конкурентне, хрватске државе, која би, уз то, по логици колонијалних односа, врло вероватно била умногоме ослоњена на бившу метрополу?

Томе у прилог иде и чињеница да је, уз сву обузетост својим незавидним положајем емигранта и стањем у Србији, стално размишљао о решењу питања Босне и Херцеговине и могућностима уједињења са Хрватима.

* * * * * * * * * *

ХРВАТИ УСТУПИЛИ ИСТОРИЈСКО ПРАВО ВАТИКАНУ И БЕЧУ

ШТО СЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ тиче, Никола Пашић нема великих дилема. Једино праведно решење је на линији уједињења свих Срба у једну државу и он се стога нада да ће "прави пријатељи источних народа потпомоћи да се Босна и Ерцеговина споји са Србијом" , јер у страху од "германске опасности" он једини спас своме народу налази у Русији и њеном присуству на Балкану. Незадовољан дотадашњим доприносом Русије решењу питања Босне и Херцеговине, упозорава да свака држава, па и руска, мора да се превентивно стара о себи и својим пријатељима, јер, "што се раније може лако и са врло незнатним жртвама одбранити, то се доцније неће моћи са огромним жртвама спасити".

Што се тиче уједињења са Хрватима у једну државу, у овом раздобљу је настао његов веома значајан, и тек недавно објављен, спис "Слога Србо-Хрвата", у којем он излаже своја схватања о могућностима и условима уједињења Срба и Хрвата у једну државу. Спор између Срба и Хрвата, који је већ у то време сматран озбиљним, и који се, између осталог, водио и око тога ко ће бити стожер свеславенског или њиховог уједињења, Пашић покушава да разреши у корист тезе о преимућству Срба.

Краљ Милан са европским владарима у дворцу Хамбург 1883. године., Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

Аргументацију за то налази у постојању "идеје слободе, братства и равенства" у српском народу, као идеје "демократско-славенске", која недостаје хрватском народу.

На историјска права, како сам каже, не полаже много, већ на природна права, пре свега на право на самоопредељење. Оно може бити узурпирано силом, или га се народ сам може одрећи у корист туђина, попут "племена хрватског које се одрекло двају суверених права на свагда и једно је уступило сасвим врховној вољи уступачу, а друго је уступило под тим видом да се може мењати по обостраном саглашењу" , тј. Ватикану и Аустроугарској.

"Народ српски није се одрекао ниједног свога сувереног права у корист какве туђе силе или туђе цркве или туђе династије или државе", каже Пашић, извлачећи из тога тезу о асиметричној позицији Срба и Хрвата на плану односа према праву на самоопредељење.

Војвода Пеко Павловић са Пашићем спремао општи устанак у Србији., Фото Профимедија, Музеј историје Србије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија...

НА ТОК И РАЗВИТАК народа и држава, а тиме и на њихову сродност веома утиче вера.

Поред вере, "на форму, развиће и јачину (задатак) једне државе упливише... племе које је извршило уједињење, упливише начин како се то уједињење извршило".

Снажан лимитирајући фактор уједињења је католичка вера, као и историјско сећање српског народа на насиље "власти хрватске" над Србима које је било веће од турског зулума.

На путу уједињења се испречавају не само интереси Аустроугарске већ и њена снага и способност да манипулише осећањима целих народа. Пашић предвиђа да ће Беч не само завадити припаднике различитих вероисповести у Босни и Херцеговини него их и окренути против Србије и Хрватске, чак и то да може подстаћи сепаратистичке апетите у БиХ, па чак и претензије на Далмацију, Санџак и Косово са Метохијом.

Битан предуслов, који се мора остварити ако се хоће уједињење, јесте да се сломи дуализам у Аустроугарској и тиме и она сама, а то може бити тек "кад Немачка буде слаба".

Други услов је да се уједињење изведе под "руководством и заштитом моћне православне Русије", а трећи да се Хрвати врате православљу и традицијама Истока уз "јемство да убудуће опет неће пристати уз католички запад" .

Али најважније од свега је да центар евентуалног уједињења буде Србија, а не Хрватска.

Као велику предност српске државе види сачуваност "славенских праелемената друштвеног поретка" у њој, пре свега задруге и општине.

Наводећи низ других аргумената у прилог својој тврдњи о Србији као једино могућем центру уједињења, Пашић искључује било какву могућност да тај центар буде Хрватска.

Препоручујемо

Друштво

1 3

УЛОГА БЕЧА И ЛОНДОНА У УБИСТВУ КАРАЂОРЂА: Србија у вртлогу дипломатских игара између Русије, Турске и великих Европских сила

10. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 3

СРБИ САМИ МОРАЈУ ДА ИЗБОРЕ СЛОБОДУ: Стварање Светог савеза православне Русије, римокатоличке Аустрије и протестантске Пруске

09. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 1

СРБИЈА У ВРТЛОГУ ВЕЛИКИХ СИЛА: Прилози за историју Другог српског устанка и обнове државе

08. 08. 2023. у 07:00

Друштво

0 2

ЦЕНТАРФОР ОСВАЈА ОРЛОВСКО ГНЕЗДО: Великани српског фудбала између два светска рата

29. 07. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације