НАСИЛНО БРИСАЊЕ ПАМЋЕЊА НАРОДА: Српска култура сећања и Јасеновац - изазови и одговори

ТОКОМ 45 година трајања социјалистичке Југославије, Срби су, зарад лажног "братства и јединства" са дојучерашњим домаћим џелатима пристајали да своје антифашистичке жртве убијене само зато што су били Срби, преименују у Југословене.

Надбискуп Алојзије Степинац (крајњи десно) и црквени дужносници са усташким и нацистичким официрима, Фото архива

Тако су и жртве и убице у званичној југословенској историји изгубиле свој национални идентитет. Потомци убијених Срба, чија се историјска свест формирала на оваквој "безименој" историји, били су затечени и историјски недорасли времену у коме су потомци некадашњих убица - Хитлерових савезника - почели да руше "социјалистичку заједницу братских народа". Срби су делимично избегли нови Јасеновац само захваљујући томе што се истина о Другом светском рату сачувала у предању недокланог народа. Из овакве националне историјске свести потекли су народни прваци којима се судило и суди у Хагу.

Ново жртвовање српске историјске свести о Другом светском рату, зарад "братства и јединства" са старим европским крсташима створило би генерације Срба са потпуном историјском амнезијом. Истовремено, заборављајући јасеновачку истину, у оквирима европског једноумља, спроведеног у условима софистицираног информационог надзора, не би постојали услови да епска традиција, као у време ранијих окупација, сачува неидеологизовану српску историјску свест. У таквом стању неки нови антивизантијски крсташки поход могао би да буде и историјски крај српског народа. Зато је борба за истину

Другом светском рату јемство историјског опстанка Срба. С обзиром на те чињенице обратили смо се, са два питања (Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу?

Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре. На основу тога, настала је књига "Јасеновац и ми", у издању новосадског "Прометеја". Пред читаоцима Историјског додатка "Новости" су најзанимљивији делови текстова из ове публикације у скраћеном облику и прилагођени новинском формату.

* * * * * * * * * *

НИКОЛА ЖИВКОВИЋ:

УГЛЕДАЈМО СЕ НА НАРОДЕ КОЈИ СУ ПРЕТРПЕЛИ СЛИЧНА СТРАДАЊА

ЈАСЕНОВАЦ је симбол нашег страдања. Титоистички режим је уништио трагове злочина не само у Јасеновцу, већ се то исто односи и на друга места: Јадовно, Глина, острво Паг, Јастребарско, Вировитица, Рума, Шид, село Дракулићи, село Пребиловци у Херцеговини, Брод на Дрини, Ливно... Листа оваквих места српске голготе јесте, нажалост, дуга, застрашујућа, непрегледна.

Фото приватна архива

Угледајмо се на народе, који су претрпели слична страдања као наш народ. Овде пре свега мислим на Јермене, Русе и Јевреје. Учимо се на њиховим примерима. Преузмимо добре стране из њиховог искуства, а ваља да избегнемо лоше.

Убеђен сам да ће једнога дана и Србија имати достојан Меморијални центар, који би на најбољи начин нама и свету показао трагедију страдања једног малог народа на Балкану.

Он ће се изградити, јер то осећа и жели српски народ.

* * * * * * * * * *

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ:

ОПОМЕНА САДАШЊИМ И БУДУЋИМ НАРАШТАЈИМА

У СРПСКОМ историјском памћењу Јасеновац је опомена садашњим и будућим нараштајима да је српски народ на сталном нишану до истребљења (то и јесте смисао појма геноцид). Али не зато што је некоме из баналних разлога антипатичан, нити из разлога који би се још горљивијим самопорицањем и посвећенијим самопонижавањем икада дали изгладити. То је зато што је управо он, а не варвари који му држе морална предавања, носилац универзалних вредности, укорењених у православљу и утканих у дубинску психу и културу Срба.

Фото приватна архива

Јасеновац је симболичко и трагичко упозорење поколењима да су Срби нациљани не због нечега што чине, него због онога што јесу.  И да се то односи на свакога од њих, без обзира на појединачне ставове и опортунистичке компромисе, или на личну блискост или удаљеност од узвишених вредности које обликују саборни, метафизички лик српског народа.

* * * * * * * * * *

ДРАГИША БОЈОВИЋ:

НЕГОВАЊЕ СЕЋАЊА НА ИСТОРИЈУ БОЛА

НЕСУМЊИВО је да припадамо народу који не негује културу сећања, што је добрим делом производ историјских дисконтинуитета у којима смо се често одрицали имена, идентитета, сећања. И садашње политичке елите грчевито се боре и својски су предане одрицању прошлости, без обзира на то шта је садржај те прошлости: историја радости или историја бола. Мало је народа који имају такву историју бола какву имају Срби. У њој кључно место заузима Јасеновац, симбол космичке трагедије, место тријумфа зла, дворана јаука, поднебесје туге, земља опрана крвљу мученика.

Према таквом Јасеновцу треба изграђивати пијетет у коме неће бити места за мржњу према злочинцима, јер свака нова мржња узима нешто од трагике којој се ништа не сме одузети.

Фото приватна архива

Она мора бити сачувана, бити део свеукупног памћења, које не чини само историја бола већ и историја радости. Без обзира на то колико парадоксално звучало, трагедија Јасеновца нас чини узвишеним јер нисмо припадали злочинцима већ мноштву мученика. То, истовремено, треба да буде императив да се никада више не дозволи овакав злочин над Србима. Предуслов за то је неговање сећања кроз загрљај садашњости и прошлости, кроз живи поглед у очи које су остале без погледа.

* * * * * * * * * *

МИЛАН РУЖИЋ:

ПОСЛЕ КОЛИКО ЗЛОЧИНА СЕ ПОСТАЈЕ УБИЦА?

ИМАМО угледне историчаре који тврде да је број убијених Срба у Јасеновцу 700.000, а и Гидеона Грајфа који је после тврдње да би тај број могао доћи и до 1.400.000 убијених Срба добио претње смрћу, што сигурно говори да је на добром трагу. Са друге стране, Хрвати тврде да број убијених Срба достиже највише 40.000, али су спремни лицитирати када иза њих стану и остали саучесници из Другог светског рата.  Жао ми је неколицине Срба који живе у Хрватској, јер морају учити трпети ову фалсификовану историју у којој их убеђују да су Срби сами себе са свог бившег огњишта протерали, а затим и заклали.

Иначе, ми смо врло попустљиви у тумачењу тих бројева, јер смо у Титово време похађали школе у којима су нам предавања о вери држали неверници, о милосрђу убице, о толеранцији прогонитељи, о поштењу лопови и о невиности кривци.

Фото приватна архива

Није се још српска крв честито ни осушила на камама, Сава још увек није однела све лешеве, нити је сво српско месо састругано са зидова Циглане, а већ су почели да нас убеђују да нисмо у праву што се тиче нашег страдања.

Не треба нама нико из Хрватске да броји жртве, јер да су бројали док су убијали, схватили би да је превише. Сви су сад упослени да смање тај наш несрећан број још несрећније браће и сестара, који су дивљачки убијани у Јасеновцу, јер им је стало да тај број буде што минималнији. То је велика глупост,  јер колико то уопште Срба неко треба да убије да би се сматрао убицом?

* * * * * * * * * *

ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ:

НЕМАМО ДОСТОЈАНСТВЕНУ СОЛИДАРНОСТ О ОПСТАНКУ

МОЈ СТАВ гласи, уз сво дужно поштовање према статистици, да број жртава Јасеновца ни до данас није дефинитивно утврђен, али да свеукупност историјских извора дозвољава поставку о стотинама хиљада (математичка теорија вероватноће). Треба исто тако нагласити да српски статистичари по правилу (а што је за жаљење) клеветају, дифамирају и дисквалификују ову другу групу, денунцирају је као "ненаучну, аматерску, штетну", врло спремно заборављајући при томе да је већ свака тврдња о "ненаучности математичке теорије вероватноће" sui generis ненаучна.

Фото приватна архива

За разлику од њих, тешко да би се нашао један једини јеврејски историчар или било који други профил, који би изашао у јавност тврдњом: "Како се усуђујете да тврдите да број јеврејских жртава Холокауста износи 6.000.000, када је и (с правом неприкосновени) Јад Вашем (до 2017) статистички, поименце утврдио број од 4.000.000! Ваше делање је ненаучно, аматерско, штетно! Заборавите све уверљиве исказе свеукупности историјских извора!" Стога дозвољавам себи три врло добронамерне препоруке дотичним српским историчарима/статистичарима, иако мислим да знам како ће изгледати њихова следствена реакција у јавности:

- Да почну да уче, тј. да се барем иницијално упознају са научно-математичким постулатима Андреја Колмогорова о три аксиома теорије вероватноће, који важе од тридесетих година прошлог века.

- Да почну да уче културу дијалога.

- И као најважније, да почну да уче од Јевреја о односу према историјској, националној и социјалној одговорности, као и међусобној солидарности када се ради о (не само физичком, већ и достојанственом) преживљавању једног тј. свог народа.

* * * * * * * * * *

СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ:

ВЕРОВАЛИ СУ ДА ВЛАДАЈУ НАРОДНИМ ПАМЋЕЊЕМ

У ИГРАНИМ филмовима, нарочито оним с краја шездесетих и почетком седамдесетих, Јасеновац никад, нигде ни по словцу помињан није био. За штампу је то исто важило, као и радио, а посебно када се појавила телевизија.

Истине ради морам поменути документарни филм Крсте Шканате "Јасеновац", приказан на Фестивалу кратког и документарног филма у Београду, 1971. или 1972. године. Али о том филму се нигде и ништа није говорило.

Десетак година пре тог филма догодило се да се у Србији појавила достојна вест о Јасеновцу. Политика је тада преко целе своје стране објавила текст о једној гробници из склопа тог хрватског логора за уништавање Срба, Јевреја и Цигана. Садржаја текста се не сећам, само памтим фотографију која је заузимала скоро половину доње стране тих дневних новина, тада најчитанијих новина у Југославији, као што ми је у свести урезана и тада наведена чињеница од откривених отприлике 30.000 лешева. Откриће те гробнице је уследило на савезној радној акцији Сава, како се званично звао на том месту омладински добровољни рад. Овде је требало да се насипом регулише ток реке Саве, а та смена рада дешавала се почетком шездесетих година, са омладинцима из целе тадање државе.

Фото приватна архива

То што је ту било изнесено на видело дана, никад више није се ни на какав начин ма где одразило у штампи у Србији, као што је и "Политика" заувек затворила своје странице за ма какву вест о Јасеновцу.

Али то не значи да су Срби заборавили Јасеновац. Једини властодршци, комунисти, у Србији, у комунистичким међама, служили су Јосипу Брозу, па тако и његовом братству и јединству. И мислили су, веровали и томе тежили, да владају народним памћењем.

Народ је памтио и помињао  Јасеновац, и од самих послератних казивања о њему наводио је цифру од 700.000 поморених Срба.

* * * * * * * * * *

ПРОТОЈЕРЕЈ - СТАВРОФОР ДР СТОЈИЉКО Н. КАЈЕВИЋ:

САМО ЖРТВЕ МОГУ ДА ОПРОСТЕ ЗЛОЧИНЦИМА

ЧАК НИ ТАЧАН број није толико битан када неко коље једно или неколико деце. Зна се да су усташе и њихови безбожни фрари клали све што су могли. Трагедија је што такозвани цивилизовани Запад покушава да грозну истину о злоделима усташа-Хрвата или избрише или смањи што више може. Не може Католичка црква да буде хришћанска установа док не осуди, јасно и гласно усташки-католички злочин, и изјави искрено покајање и затражи молитве за помиловање. Али, нико од нас, па ни блаженоупокојени патријарх Павле, не може да опрости зло усташа до само они којима је зло учињено, како каже Достојевски. То значи да само на Страшном суду васкрсли мученици могу да опросте злочинцима.

* * * * * * * * * *

ДЕЈАН МИРОВИЋ:

ЛАЖНА СИМЕТРИЈА ЗА ПРИКРИВАЊЕ УСТАШКИХ ЗЛОДЕЛА

ЈАСЕНОВАЦ нас подсећа на то каква је грешка била Југославија и колико су наше српске елите биле неодговорне када нису узеле у обзир упозорење руског царског министра Сазонова који им је говорио да не треба правити државу са католичким Словенцима и Хрватима јер ће они увек слушати папу. Сазонов је био амбасадор у Ватикану, знао је о чему говори и знао је какво искуство има Руска имеперија са католичким Пољацима.

Фото приватна архива

Међутим, наше елите су слушале Енглезе и Ситона - Вотсона и похрлиле су у државу која се завршила паклом Јасеновца само двадесет година касније. Јасеновац нас подсећа и да је друг Тито деценијама амнестирао своје Хрвате за усташка злодела и да је то била званична политика друге Југославије или лажна симетрија између усташа и антифашистичке Југословенске војске у отаџбини.

* * * * * * * * * *

ЈОВАН ПЕЈИН:

СВАКИ ПОМЕН ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА БИО ЈЕ УВРЕДА ЗА ХРВАТЕ

СКРИВАЊЕ злочина био је део програма "братства-јединства" свих народа и народности јединствене КПЈ/СКЈ а основа је у кукумавачкој халуцинацији кроатокомуниста блиских франковцима о славној хрватској прошлости која је одузела памет Хрвата револуционара почев од генсека КП Хрватске Андрије Хебранга, његовог наследника од 1944. године Владимира Бакарића, Ива Крајачића Стеве који је заузео став да сваки помен злочина Хрвата над Србима представља увреду за хрватски народ, до генсека КП Југославије Јосипа Броза Тита и послушних анационалних српских комуниста који су прихватили национални програм Партије без резерве, онако како је срочен на Дрезденском конгресу новембра 1928. године.

Фото приватна архива

Због прикривања злочина над српским народом у 20. веку централно место дешавања  Јасеновац остао је по страни.

* * * * * * * * * *

МАРИНКО ВУЧИНИЋ:

МЕДИЈСКА МАРГИНАЛИЗАЦИЈА ИЗЛОЖБЕ О ЈАСЕНОВЦУ

ИЗЛОЖБА слика Влахе Буковца је имала изузетно велику медијску покривеност и готово да нема медија који није донео приказе и посебне прилоге о животном путу и уметничком значају овог сликара. Тако је галерија САНУ у Београду, недељама незаобилазна станица свих љубитеља уметности, јер је тамо у току изложба "Влахо Буковац - сликарство непролазне лепоте", како се може видети у једном од новинских написа.

Фото архива

У исто време изложба "Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. године", осим што је забележено њено отварање, није имала никаквог већег одјека у нашим медијима и јавности. Прошла је сасвим незапажено, иако се ради о изузетно документованој и веома добро осмишљеној изложби о најстравичнијем усташком логору, у коме је спроведен геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. У њему су страдали и припадници хрватског народа, који су били противници усташког режима. Ова изложба била је јединствена прилика за грађане Београда да виде ову потресну, целовиту и јединствену поставку која иначе не постоји у музеју у самом Јасеновцу, а у којој се не може видети сва монструозност овог усташког логора, насталог у НДХ.  Изложба је праћена изузетно студиозно урађеним каталогом у коме су садржане све релевантне информације о настанку и начину функционисања овог губилишта. Она је настала поводом 75 година од пробоја последње групе логораша из концентрационог логора Јасеновац, 22. априла 1945.  године, а у организацији Јавне установе "Спомен подручје Доња Градина" из Републике Српске, а под покровитељством Министарства културе и информисања и Министарства одбране Републике Србије.

У КАТАЛОГУ ове изложбе се може наћи и следећи запис: "Независна Држава Хрватска основана је 10. априла 1941. године и обухватала је територију данашње Хрватске (без дела Далмације), Босне и Херцеговине и Срема. Усташе су, по плану створеном у емиграцији, започеле хапшење и депортовање Срба, Јевреја и Рома у прве логоре, са циљем стварања етнички чисте државе. Највећи и најмонструознији био је концентрациони логор Јасеновац, основан средином августа 1941. године. Ликвидације логораша, појединачне или масовне, дешавале су се свакодневно. Логораши су били убијани камама, секирама, ножевима, специјално израђеним 'србосјеком', вешањем, дављењем, паљењем у пећи. Поштеђени нису били ни старци, жене, нити деца! Немачки капетан Артур Хефнер рекао је већ 18. новембра 1942. године:  'Без обзира на пропаганду логора, ту се ради о логору најгоре врсте, који се може поредити са Дантеовим паклом!' Највећи број јасеновачких логораша убијен је у Доњој Градини, највећем стратишту концентрационог логора Јасеновац, њих 366.000." Овакав начин, пре свега, медијске маргинализације ове изузетно потресне изложбе много говори о нашем неодговорном односу према култури сећања и нашем националном идентитету.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације