КРАЦИ ДАВНО СТВОРЕНЕ ДУБОКЕ ДРЖАВЕ: Тринаести јул у две слике - између поноса и короте

ЦРНА ГОРА И СРБИЈА добијају пуно међународно признање. Драма која је, андрићевски речено, почела на Косову, у свој завршни чин, неизбјежно повлачење Османлија са српског етничког простора, фактички улази управо Вељим ратом и Берлинским конгресом.

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив Херцег Нови и Которски архив

Та ће епоха, суштински, бити окончана балканским ратовима, а Берлински конгрес, као симбол признања не само државности, него и историјског права на обнову српске државе, и тада и сада има двојако значење. Осим овог афирмативног, које се оправдано фокусира на побједу над Османлијама, постоји и оно што оставља горак укус у устима свакоме ко је снивао српско уједињење. Не само што су Србија и Црна Гора онемогућене да створе јединствену државу, па су ушле у епоху вишедеценијског династичког надгорњавања те бесмисленог и, са становишта српских интереса, погубног ривалства, него су остале ускраћене у погледу могућности да изврше присаједињење оних српских области због чије се слободе и повео рат - Босне и Херцеговине. Велика бечка дипломатска побједа, крунисана фактичком окупацијом и потоњом десрбизацијом БиХ, такође је имала неславан епилог: Принципов пуцањ и српски пробој Солунског фронта су Андрашијеву тактичку генијалност претворили у аустроугарску стратешку катастрофу.

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив Херцег Нови и Которски архив

Ипак, сјеме мржње које је Стамбол засијао, а Беч брижљиво заливао, узнапредовало је у Југославији, па смо, током деведесетих, морали да бранимо дио онога што нам је, објективно, припадало већ 1878. Тако смо данас, послије свега, у ситуацији у којој, умјесто јединствене српске државе, са све Босном и Херцеговином, своје наде полажемо у опстанак Српске, чија територија обухвата мање од 50% онога за шта су наши преци крварили стољећима. Да ли је 13. јул 1878. године побједа за Србе? И јесте и није. Одговор, дакако, није једнозначан, јер смо добили много више од онога што смо имали, али и много мање од онога што смо заслуживали. Сем тога, ево и сликовите представе Црне Горе у контексту Берлинског конгреса, наиме, црногорским представницима је био забрањен приступ главној сједници док се одлучивало о њиховој земљи. Расправа о Црној Гори започела је 1. јула 1878, на темељу текста који је за то пружао Уговор у Сан Стефану. Ни на једној од сједница на којој је вођена дебата о Црној Гори није био присутан црногорски изасланик (ни Божо Петровић ни Станко Радоњић). Њему је једино стајала на располагању добра воља појединих извјештача европских листова, уколико је код њих постојала. (Бранко Павићевић, Историја Црне Горе, књига 4, том 2, "Побједа", 2004, 310-311).

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив Херцег Нови и Которски архив

ХЕРОЈСКИ ЧИН ЈЕДНЕ ТРАГЕДИЈЕ

Италијани су увелико створили окупациону зону у Југославији, а тај оквир је укључивао и већи дио данашње Црне Горе. На Петровданском сабору, 12. јула 1941, окупили су разнородно и међусобно завађено домаће друштво: од бивших федералиста који су снивали обнову петровићевске или ма какве Црне Горе, преко југословенских бирократа који су жељели сачувати барем дио предратне инфраструктуре за нека боља времена, па све од оних који су правдали колаборацију страхом од комунизма, подсјећајући, у крајњем, на енормну смртност у Првом свјетском рату. Поједностављено речено, дакле, Петровдански сабор је, барем на један дан, ујединио суверенисте, предратне административце и чуваре биолошке супстанце.

С друге стране, дан касније, подигнут је устанак, који је, опет, имао два развојна нивоа: на једном је веома видно антииталијанско или, боље речено, антиокупаторско расположење тадашњих Срба, а на другом нивоу се налазе политичке организације и појединци - комунисти и ројалисти - који настоје да каналишу и капитализују акумулирано незадовољство народа. Опет, барем на један трен, раме уз раме су ратовали будући љути противници: "црвени", који ће, протоком времена, револуцију и обрачун са антикомунистима ставити испред народног интереса и "црни", који ће, фокусирани на борбу против комуниста, све друго ставити по страни. Епилог? Херојски чин једне трагедије. Дан за понос свих будућих генерација, јер је он, у неку руку, ако пођемо од оног антиокупаторског сентимента у народу, дубински ехо снаге косовског завјета. Политичка артикулација таквог општег осјећања је већ нешто сасвим друго и она ће условити трагичан карактер драме зване Други свјетски рат.

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив Херцег Нови и Которски архив

Окупатор је, након четири дуге године, прогнан, али су земља и народ ушли у хорор крви, логора, потказивања и рата са традицијом народа који је, својом крвљу, омогућио ратну побједу. Послије Југославије, налазимо се, опет, расцјепкани, издијељени по идеолошком и сваком другом основу, а краци давно створене дубоке (југословенске) државе своју моћ и данас црпе на завјету ћутања о изневјереним осјећањима и жртви српског народа, управо му уграђујући осјећање колективне кривице. Да ли је, дакле, 13. јул 1941. године побједа за Србе? И јесте и није. Одговор, опет, није једнозначан, јер су наши преци тог дана слиједили завјет предака - слобода већа од живота - што треба да нам служи на част, али је потоња политичка злоупотреба тако храброг држања унијела злу крв међу Србе и трајно онемогућила њихово заједништво.

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив Херцег Нови и Которски архив

Послије свега, шта је нама 13. јул? Амбивалентна осјећања и антагонистичке посљедице: добили смо државе и слиједили смо завјет предака, што овај датум уписује у српску историју свијетлим словима. Но, не само свијетлим, јер је спречавање стварања јединствене државе (1878) и жртвовање Срба зарад туђих интереса (1941) овај датум обојило и неким мрачнијим тоновима.

Било како било, на који год начин овај датум доживљавали, ми га обиљежавамо, не због идеолога и политиканата који су отимали крвљу стечено и данас га користе за политичке поене, већ због потомака оних који су стегнутих зуба сањали слободу јер нису знали шта ће сјутра бити, макар тог дана, 13. јула, и ово слово је посвећено њима, не било коме другом.

Препоручујемо

Друштво

0 6

ИНСТРУКЦИЈЕ О ЗАКЉУЧЦИМА АВНОЈА СТИГЛЕ ИЗ МОСКВЕ: Српски народ у Јајцу није био легитимно представљен

09. 12. 2022. у 17:00

Друштво

5 12

СРБИ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ КОШУЉЕ И ЈУГОСЛОВЕНСКОГ КАПУТА: Заједничка држава је неповратна историјска чињеница

11. 12. 2022. у 17:00

Друштво

0 7

КАД ПРАВДА ЗАНЕМИ: Уџбеници посејани лажима

04. 01. 2023. у 14:00

Друштво

0 0

ЛИЧНА И КОЛЕКТИВНА ТРАГИКОМИКА

06. 01. 2023. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације