ГОСПОДАР СА АУТОКРАТСКИМ ЖЕЗЛОМ
ДОК ЈЕ СРБИЈА ступала у златно доба своје демократије, док су све западноевропске земље, на стази конституционализма, доносиле уставе и развијале концепте правне државе, док су стизали гласови из Русије да ће самодржац сверуски донијети устав и прекинути дуги, кроз стољећа протегнути, ланац аутократије, књаз Никола I Петровић Његош, у Црној Гори, осјећао је зебњу да би могао, уз османског султана, остати потоњи деспот у демократској Европи.
Са његовог бријеста, под којим је судио и доносио важне државне одлуке, падали су суви листови државне недовршености, а обим државних аката и других одлука које је доносио, сваљивао је на његова рамена бреме тешке одговорности, али и осуда приспјелих из земље и иностранства. Пошто у брзој и силној ријеци двадесетог вијека Господар са својим аутократским жезлом више није могао пливати узводно, онај црногорски државни брод, заточен у каменици, морао је испунити способном посадом, отиснути га низ ту ријеку и кормиларити, носећи права и одговорности које прописује Устав.
Тако је 1905. Књаз Никола даровао Устав својој књажевини, а прва по Уставу изабрана Народна скупштина, 1906. године, добила је 76 народних посланика (62 изабрана и 14 "вирилаца", тј. посланика по положају). Књажеву намјеру да након образовања Народне скупштине посланике држи у пуној покорности и да настави своју de facto аутократску владавину, управљајући земљом како желии сваљујући одговорност на министре, осујетила је појава Народне странке, првог демократског политичког покрета у историји Црне Горе, међу чијим оснивачима је било пет војвода, два сердара, седам свештеника, десет правника, два љекара, два учитеља, пет трговаца - читава једна интелектуална скупина различитих струка и профила, од младих и школованих људи са прогресивним идејама, до старих, заслужних народних главара, уједињених у незадовољству према књажевој власти.
НАРОДНА СТРАНКА је покушавала да стави на знање књазу Николи и његовом дворском окружењу да није довољно само донијети Устав, већ да се он мора и практиковати. Колико су стремљења Народне странке била прогресивна, најбоље видимо на страницама њеног Програма, гдје, између осталог, стоји принцип слободе вјероисповијести у коме се каже да је "православна вјера (...] вазда одговарала демократским тежњама српскога народа", те да се "државни надзор распростире и заштићује сваку вјероисповијест." У спољнополитичком погледу, њено становиште видимо у Програму рада прве "клубашке" Владе Марка Радуловића, усвојеном у Народној скупштини и урученом Књазу, у коме стоји да "Народно представништво жели да између двије слободне српске земље - Црне Горе и Србије буде потпуна солидарност.
Одржавање чврстих и сталних братских веза са једнокрвном браћом у Краљевини Србији гаранција је боље будућности српскога племена, и само у тој вези можемо гледати остварење наших заједничких идеала". Према томе, лако је закључити да су демократска и национална усмјерења Народне странке, у дубоком сагласју са општенародним расположењем - јасно упућивала на српски интегрализам. Програмску политику Народне странке спроводила је и сљедећа влада под руководством Андрије Радовића, испољавајући своје непрекидне тежње ка српском уједињењу и исказујући сталну нетрпељивост према Аустроугарској ("Упрла си на Балкан, али ту ћеш наћи - гроб!" пише "Народна мисао", орган Народне странке). Пред интегралистичком стазом, на чијој су изградњи прваци Народне странке радили, стајало је више препрека: стални аустроугарски притисци, књажева самовоља и његово кршење Устава, династички сукоби, те дубоко укоријењени непотизам у свим друштвеним слојевима.
ДИСКРЕДИТОВАЊЕ ИДЕЈЕ УЈЕДИЊЕЊА СА СРБИЈОМ
Падом Радовићеве, и доласком "правашке" Владе Лазара Томановића, почео је прави обрачун са Народном странком. Од оптужби да су "теразијски агенти и плаћеници", до слогана да су противници Владе уједно и "противу господара и отаџбине", ширила се читава пропагандна лепеза денунцијација. Већ 11. априла 1907. праваши су демолирали редакцију "Народне мисли", а скупштинске сједнице су "привремено одложене" да би се добило вријеме за обрачун са Народном странком. Симпатизери Народне странке били су вријеђани, тучени и хапшени; против њих су покретани судски процеси, на адресе клубашких првака стизала су пријетећа писма, а више школованих официра је ухапшено и отпуштено из службе. Прогон је био таквих размјера да је са Цетиња протјеран један кафеџија само зато што су његову кафану посјећивали клубаши, тј. народњаци. Демократске тежње народа у "црногорској Херцеговини", тј. никшићкој области, власт је сламала послушним војним судовима: 164 војна обвезника Дробњачког батаљона осуђена су на затворске казне. Прваци и симпатизери Народне странке били су изложени обимном и обухватном терору. У кућном притвору били су, између осталих, војвода Шако Петровић Његош, Марко Радуловић, војвода Гавро Вуковић и војвода Марко Вукотић; хапшени су народни посланици, попут војводе Лазара Сочице, Љубомира Бакића, Јанка Тошковића, Јеврема Бакића и Спасоја Пилетића; вршени су напади на куће народних посланика Андрије Радовића, војводе Ђура Церовића, Илије Бојовића; планирана су била убиства Лазара Сочице и Јанка Тошковића; убијени су учитељ Борко Бошковић, Димитрије Вуковић (синовац војводе Гавра) и барјактар Ристо С. Пејовић; дјеца гостионичара Михаила Јовановића, Бранко и Милица, убијени су током напада на њихову кућу; шест барјактара је изгубило грбове; посланици Андрија Радовић, Бајо Гардашевић, Васо Ћулафић, Милија Павићевић, Симо Шобајић и многи њихови сарадници морали су емигрирати, а непокорни народњачки првак и књажев зет, сердар Саво Пламенац, изложен увредама, исмијавањима и свакодневним понижењима, доведен до очајања, испалио је себи метак у срце.
Доцније, током Бомбашке афере, на монтираном судском процесу против представника Народне странке и демократске омладине, за крунског свједока оптужнице доведен је аустријски шпијун Ђорђије Настић, који је оптуживао краља Петра Карађорђевића и престолонасљедника Ђорђа, као главне иницијаторе наводне завјере против књаза Николе. Уочи Видовдана 1908. донесена је пресуда којом је шест лица осуђено на смрт, а поред осталих, на разне затворске казне осуђено је тринаест оснивача Народне странке, Андрија Радовић, главнооптужени у Бомбашком процесу, првостепеном пресудом осуђен је на петнаест година строгог затвора, да би био помилован 1913. по завршетку Првог балканског рата (историчар Александар Стаматовић ће касније писати да је суђењем Андрији Радовићу требало, од стране режима књаза Николе, не само дискредитовати сваку помисао за демократизацијом црногорског друштва, него и идеју уједињења са Србијом, чије остварење не би могло проћи без остварења династичких и владарских интереса црногорског суверена).
Изложени терору током Бомбашке и Васојевићке афере, те Колашинског процеса, хапшени, прогоњени, убијани, оклеветани, по свијету расути прваци Народне странке, нису одустали од својих убјеђења, нити од задовољења народне воље, која је напокон, након свих мучних времена, тријумфовала на Подгоричкој скупштини 1918. ударајући својом родољубивом руком печат безусловног уједињења са Србијом. Историја се, међутим, сто година касније, поновила у несхватљиво језивом облику: савремени деспот није негирао само право народа на демократију - негирао је његов идентитет, његова вјерска, национална и културна права; крунски свједок није био аустријски шпијун, али јесте монструозни злочинац; хајка против Србије није имала династички, него шовинистички предзнак; ненародно зло није било само антисрбијанско, него и антисрпско; оно се поново одвијало пред српским очима, у свом најизопаченијем виду, а српски народ, осјећајући силни точак историје на својим раменима, препознао је стопе првака Народне странке као трагове позлаћене слободом, на стази српског интегрализма, створеној за нови и одважни искорак у слободу.
Препоручујемо
КОСМИЧКА СТРУНА СРПСКОГ ЕПОСА: Млади интелектуалци на трагу заветне мисли предака
03. 01. 2023. у 14:00
НОВЕ СВЕТСКЕ СИЛЕ УКЉУЧИЛЕ СЕ У СУКОБ У УКРАЈИНИ: "Две на страни Путина, две жестоко против Руса"
СУМЊЕ у подршку САД Украјини у случају победе Доналда Трампа на председничким изборима мучиле су све оне којима је циљ да се Кијев обрани од руске агресије. Трамп је победио и тек треба видети у ком ће смеру кренути његова политика, али сва та дешавања засенила су други важан однос у том, ионако компликованом, односу.
22. 11. 2024. у 09:14
РУСИЈА ПОСТАЛА ГЛАВНИ "ИГРАЧ" У ЕВРОПИ: Ово се десило први пут од пролећа 2022. године
РУСИЈА је у септембру први пут од пролећа 2022. постала главни снабдевач гасом Европске уније, преноси РИА Новости, позивајући се на податке Евростата.
21. 11. 2024. у 11:32
СКАНДАЛ ТОКОМ ПОСЕТЕ Снимак Макронa: "Они су тотални кретени", рекао после повика да је "Француска одговорна за крвопролиће"
"ОНИ си потпуни кретени", рекао је француски председник Емануел Макрон о прелазном телу и додао да "никада нису смели да га смене".
22. 11. 2024. у 13:07 >> 13:17
Коментари (1)