КУЛТ СВЕТОГ САВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ: Вишевековно поштовање оснивача српске православне цркве

У ИСТОРИЈИ ЦРКВЕ је познато да је Св. Сава основао Зетску митрополију 1219. године, претечу Црногорске митрополије.

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив херцег Нови и Которски залив

Да је Сава Немањић утемељивач Цркве у Црној Гори не спори ни црногорска сепаратистичка интелигенција. У историографији постоји дилема да ли је сједиште Зетске митрополије првобитно било на Михољској превлаци код Тивта или је ту само касније пресељено, или на простору данашње Подгорице, или на трећем мјесту. Године 1224. Сава подиже манастир на Врањини, и поставља Илариона Шишојевића за игумана и првог зетског митрополита, што у својем дјелу "О историји Црне Горе" биљежи и владика Василије Петровић Његош.

Присуство личности Светог Саве на простору данашње Црне Горе свједоче бројни топоними: Савина вода и Савин кук (на Дурмитору), Савина вода (Грађани), Савин Бор (околина Бијелог Поља), Савин лакат (околина Пљеваља), Савино Поље (код Бијелог Поља, сада Бистрица, како су преименовали комунисти шездесетих година минулог вијека), Савини извори (код Гусиња под Проклетијама, од 1973. Али-пашини извори, по Али-паши гусињском, османском феудалцу), Савино око (извор испод Проклетија), Савина (код Херцег-Новог), Савин извор у Јављену у Голији итд. Познато је да је Свети Сава два пута походио Свету земљу Палестину, а у народу је остало предање да је на путовање кренуо бродом са плаже Јаз код Будве. Симо Шобајић у својој књизи "Старине у Зети" из 1892. биљежи народно предање да су Св. Сава и Св. Симеон Немања рођени на Мартинића Гредини код Спужа. Да је Свети Сава оставио траг у том крају, можда свједоче стари топоними Расткова ливада и Расткове баре.

Стефан I Твртко Котроманић, потомак краља Драгутина Немањића, крунисао се у пријепољском манастиру Милешева код моштију Светог Саве. Краљ Твртко је основао град Херцег-Нови 1382, именовавши га Свети Стефан. Познато је да је комплетна западна Црна Гора од Херцег-Новог до Пљеваља припадала некадашњој Херцеговини, односно Војводству од Светога Саве. Оснивач војводства био је властелин Стефан Вукчић Косача који је сам носио титулу Херцег од Светога Саве. На орнаменту породичног грба Косача налази се лав који у шапи држи кључ, што је симболисало амбицију Косача да буду чувари кивота Светог Саве у Милешеви, која је припадала ондашњој Херцеговини. У манастиру Света Тројица, на чијој је метохији настало насеље из кога ће се развити град Пљевља, према предању, чувана је нетрулежна рука Светог Саве која једина није страдала у Београду 1594. године када су Османлије спалиле Савине мошти. У истом манастиру чувају се још двије реликвије: жезло и штап Светог Саве.

У првој штампарији на словенском југу, Црнојевићи 1494. штампају црквени календар у коме се, поред неколико Немањића и другог архиепископа српског Арсенија Сремца, слави и Св. Сава. Иван Црнојевић за свој симбол узима немањићког двоглавог бијелог орла, који се од тада налази на спољњем зиду олтара Цетињског манастира. Божидар Вуковић Подгоричанин, оснивач друге по реду српске штампарије, приредио је и штампао на пергаменту 1538. у Венецији Празнични минеј који садржи по један тропар и кондак Светом Сави, као и једну завршну вечерњу стихиру насловљену "Слава Светом Сави".

Црногорска династија Петровић Његош је себе сматрала духовним настављачима лозе Немањића и неугашеном варницом средњевјековне српске цркве и српске државе. У дјелу "Историја о Црној Гори" владике Василија Петровића Његоша (1754], Свети Сава, Немањићи и српска средњевјековна историја заузимају кључно мјесто.

Књаз Данило уводи школску и државну славу Свети Сава 1856. године. Од тада, па све до 1947. и комунистичке забране, Свети Сава се организовано и свечано славио у свим црногорским завичајима. Црногорски краљ Никола 1913. пише "Пјесму Светом Сави" у којој одаје велике заслуге српском светитељу.

Данас у Црној Гори постији 15 цркава Светог Саве: у Крајњем долу у Ћеклићима код Цетиња, у Ераковићима на Његушима, у Пјешивцима, у Фрутаку код Даниловграда у Бјелопавлићима, у Мируши код Опутне Рудине, два храма у Паштровићима, Савина главица у Доњем Грбљу, градска црква у Тивту, у селу Орах у Пиви (коју је подигао горе поменути Стефан Косача) итд.

Многе породице у Црној Гори славе Светог Саву Српског као крсно име, а многима је прислава. Поменимо да само у Дробњацима чак 27 братстава слави првог српског архиепископа као своју породичну славу.

Свети Сава је присутан и у црквеном зидном сликарству диљем Црне Горе. Поменимо неке фреске: у манастиру Свете Тројице у Пљевљима, у мањој Цркви Успења Пресвете Богородице у оквиру комплекса манастира Савине у Херцег-Новом, у капели манастира Осторог гдје се налазе мошти Светог Василија, у манастиру Морачи итд.

Овај скромни приказ открива само дио вишестољетног поштовања Савине личности на простору данашње Црне Горе, али довољно да се деконструише теза о тобожњем "увозу светосавског култа у потоњих вијек и по у сврху посрбљавања идентитетског кода Црногораца". Први архипастир српске цркве и прво име наше културе је неизоставна личност црногорске повјеснице, ма колико црногорски Бескорјеновићи развијали своје националне халуцинације и контрафактуалну националну историју. Да се српска сва срца с тобом уједине!

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив херцег Нови и Которски залив

ИМПРЕГНИРАЊЕ ПОДСВЕСТИ МЛАДИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА

Немало пута смо могли чути како је Сима Милутиновић Сарајлија (1791-1847) на неки волшебан начин обмануо највећег сина Црне Горе, Петра II Петровића Његоша (1813-1851), пунећи му душу и главу њему страним косовским митом, митом који тобоже прије Његоша у Црној Гори није постојао, а који је Његош, поново на неки волшебан начин, уздигао на ниво националног мита и културне матрице свих потоњих црногорских поколења.
Ипак, ово је само прва у низу волшебности које овај став подразумјева. Оно што се одмах да примјетити као чудновато јесте чињеница да је владика Данило Петровић (1670-1735), чак 67 година прије рођења(!) поменутог Сарајлије, године 1714, објашњавао Црногорцима како је због њихове неслоге морао напустити бојно поље не би ли сачувао живу главу - говорећи како: "Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часни и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца, што је нас Црногорце довело у ове крше, оставивши послије себе славу и част." Одакле владици Данилу толико година прије Симиног рођења појам о Косову и како објаснити његов избор да се Црногорцима обрати "по косовски"?

Како објаснити то да су исту ту мисао гајили и његови наследници Сава (1702-1781), а нарочито Василије (1709-1766), који такође нису доживјели ни рођење Симе Сарајлије. Митрополит Василије је чак написао и прву писану историју Црне Горе, у којој до танчина преноси предање о ономе што се збило на Косову пољу 1389. године, приповједајући како: "турски цар Мурат Први поче од Азије сакупљати велику војску и крену право на српску земљу. Самодржац српски кнез Лазар није се томе надао те посла изасланике да моле за мир, али Мурат не хтједе ни да чује о миру. Кнез Лазар поче одмах да сакупља војску, да прије изађе пред цара Мурата на поље Косово. С јужне стране бијаше турска војска, са сјеверне стране српска војска стајаше против турске као ријека против великога мора.

Српску војску је предводио славни војвода Милош Обиљевић, зет кнеза Лазара (...) Милош устаде и кнезу се смјерно поклони, говорећи: "Милостиви господару, ја сам ти вјеран, тако ми Бог помогао против цара Мурата, кога ћу сјутра убити и цијеломе свијету показати своју вјерност, а сву војску предајем теби, милостивоме господару, али чувај се, господару мој, невјере Вукана Бранковића, који тебе лаже, а нас клевеће. Поћи ћу рано, цара Мурата ћу убити, а послије тога не знам шта ће бити."

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив херцег Нови и Которски залив

Василије потом преноси и како обласни господар Црне Горе, Балша Балшић "трећи дан стиже на Косово послије оне битке, која би године 6897. од настанка свијета, а од рођења Христова 1389, 15. дана мјесеца јуна. Балша, у тузи великој што у бој није стигао, гњеван бијаше на издајника Вука Бранковића, којега је послије својом руком убио. Балша је Зетом владао до зрелости сина Јована Црнојевића."
ИАКО постаје јасно да црногорске владике о Косову засигурно није научио Сима Сарајлија, фанатични скептик би и даље могао да каже како су се ове владике разметале својим знањем, пишући о биткама и предањима за које прост народ нити је марио, нити је ишта знао.

Једино остаје нејасно како је онда тај прости народ, кад се имао ујединити у одбрану своје земље противу Турака, пред битку на Крусима, 1796. године, доноси следећу заклетву: "ако би се наша који Црногорац, оли које село, али племе, или која нахија, да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви јединогласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово." А да они "Србље" и "Косово" нису сматрали неким страним тијелом, предметом умјетничке инспирације, види се из њихове претходне заклетве на Мартинићима, која чита: "трудићемо се са свом снагом и кријепошћу да не допустимо на себе и на последње наше тешки и жестоки јарам Агрјански, од којега смо се досадашњеа времена, с превисоком помоћи свесилнога Бога, по изгледу и примјеру блаженопочившијех родитељах и прадродитељах нашијех, оружјем својијем бранили од времена и разоренија нашега Српскога царства и од добра последњега Принципа и Господара нашега Ивана Црнојевића."

А гдје је Сима Сарајлија у свему овоме? Па вјероватно је био кући, окружен бригом својих најближих, будући да је на дан битке на Крусима он пунио - пету годину живота. И док су Сими пјевали рођенданске пјесме, владика Петар I је опјевавао велику побједу на Крусима, клепајући следеће стихове: "Црногорци, моја браћо драга! Ево триста и тридесет љета, од кад наши стари војеваше, боја бише и крв прољеваше. Поред вјере и слободе драге, да у ропство турско не упану, и слободу не изгубе драгу; чујете ли, што Турци говоре, како они вазда Србље коре, а несрећом боја Косовскога, кад смо наше царство изгубили, од издаје Бранковића Вука, њему за то било вјечна мука!"

ПЕТРОВИЋИ СУ НЕГОВАЛИ ЗАВЕТ ПРЕДАКА

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив херцег Нови и Которски залив

Године 6727. постави се Свети Сава први архиепископом српске земље. Године 6728. постави Свети Сава првог епископа зетског Илариона Шишојевића у манастир цркве светог Николе у Врањини, коју сагради свети Сава", записао је владика Василије Петровић у свом "Цетињском љетопису". Исти онај владика црногорски који је на крају своје "Историје Црне Горе" саставио списак "српских архијереја поред митрополита црногорског", који је обухватао све српске земље, што оне под Турцима, што оне "у ћесарској области". На челу свих тих архијереја стоји архиепископ пећки кога Василије назива "природним (народним) патријархом" српског народа. Да су то Црногорци и Брђани осјећали и знали, види се из тога како су се према њему опходили. Василије биљежи да "када побјеже Брђанима српски патријарх Арсеније Јовановић из пећког града, (...) (пошто га Турци хтједоше објесити), (њега) Кучи и Васојевићи испратише у ћесареву војску у град Ниш".

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив херцег Нови и Которски залив

Без пећког патријарха, природног патријарха свих Срба, није било ни црногорске Митрополије. Василијев сљедбеник, Свети Петар Цетињски, у својој историји описује како послије смрти митрополита Никодима: "Црна Гора остаде без својега архипастира и началника до доласка Србскога Патријарха, који обично седмо годиште долазаше у Епархију црногорскога Митрополита." А колико су Црногорци значаја придавали српском патријарху свједочи и то што Свети Петар Цетињски тврди да је скадарски паша смишљао план како да Црну Гори освоји "пређе, него ли вријеме дође Патријархова доласка у Црну Гору" јер "Црногорци не могу у турску земљу никога к Патријарху послати, да га на степен Митрополита произведе". Дакле, без Патријарха није било ни Митрополита, а без Митрополита ни Црне Горе.

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив херцег Нови и Которски залив

"Године од Христова Рођења 1700. хритониса се Данило за владику од стране свеосвјештенога патријарха српскога Арсенија Црногорца у њемачкој земљи у мјесту Сечују (...) Године 1718. дође патријарх Мојсије у Црну Гору и хритоноса Саву мјесеца јануара 25. дан", записивао је владика Василије. Када су Турци насилно укинули Пећку патријаршију, њен збачени поглавар, Василије Јовановић-Бркић, уточиште налази у Црној Гори, гдје га Црногорци радо дочекују. Овај "пећки патријарх који је много цијењен у Црној Гори", како су примјетили Млечани је у њој, свега годину дана после укидања Пећке патријаршије, хиротонисао Савиног наследника, митрополита Арсенија Пламенца, шаљући заједно са Црногорцима поруку да не признаје укидање Пећке патријаршије.

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив херцег Нови и Которски залив

Пећка патријаршија је, и после њеног укидања, остала за Црногорце, ријечима Светог Петра Цетињског "мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријарси наши стојали и коју су цари наши оградили" и "свега славеносрпскога рода првенствујушчуја црква". Они су били чувари и носиоци завјетне српске идеје - а њихови митрополити егзарси тог светога трона. И кад нису могли више да иду у Пећ, они су пратили српске патријархе и у стране земље. Свети Петар Цетињски је, заједно са црногорским главарима, планирајући његово завладичење писао: "Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо засада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, (...) али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ."

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив херцег Нови и Которски залив

Знали су Петровићи ко су и због тога су се изнова враћали на Пећку патријаршију, знајући да су од ње потекли...

Фото: Архива НВО "Ми знамо ко смо"/Музеј револуције народности Југославије/"Википедија"/Архив херцег Нови и Которски залив

(Историјски додатак)

Препоручујемо

Друштво

1 13

ТРАГОВИ СЕ ВИДЕ ИЗА СВАКОГ ЦЕТИЊСКОГ ЋОШКА: Како је краљ Александар Карађорђевић "освајао" свој родни град

09. 01. 2023. у 14:00

Друштво

3 9

КАКО СУ "ИЗВАЊЦИ" ГРАДИЛИ ЦРНУ ГОРУ: Прорачунати покушаји конструисања прошлости да ништа није настајало изван четири нахије

08. 01. 2023. у 14:00

Друштво

0 3

ЦРКВЕНО ПРАВО И НЕУТЕМЕЉЕНИ АРГУМЕНТИ АУТОКЕФАЛАЦА: Самозвани експерти залуђују народ по Црној Гори

07. 01. 2023. у 14:00

Друштво

0 0

ЛИЧНА И КОЛЕКТИВНА ТРАГИКОМИКА

06. 01. 2023. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације