КАКО СУ "ИЗВАЊЦИ" ГРАДИЛИ ЦРНУ ГОРУ: Прорачунати покушаји конструисања прошлости да ништа није настајало изван четири нахије

У НАЈСКОРИЈЕ вријеме жалосна доктрина устаљене србофобије диктира и манир да се различите изјаве нецрногорских Срба означавају и доживљавају као нека врста напада на црногорску државност, уз често суспендовање права овим људима да уопште и говоре о Црној Гори (а крајњи, и најрадикалнији примјери овакве несрећне праксе, дословне су забране уласка на територију наше земље).

Фото: Архив "Новости" и "Борбе"/ Портал ИН4С/ИН4С/Принтскрин/Фејсбук/Марко Милачић и Википедија

Понекад се и међу црногорским Србима дешавају, мада повремени - али не и непримјетни - изливи псеудоаутархичног мишљења, коме друга и другачија српска разматрања црногорских тема, у тој варљивој самодовољности, нису потребна. Посматрајући како се, сасвим злонамјерно, историја старе црногорске државотворности, у погледу изградње институција, установа, државног апарата и његових аката, на концу и културе, своди искључиво на црногорски "хумани капитал", стиче се утисак да у бившој црногорској монархији ништа није ни настајало изван четири нахије, те да су за њен развој заслужни само "рођени Црногорци" - што, у својој основи, напросто није тачно. Овај недобронамјерни, неправични, често и прорачунати покушај конструисања некакве сужене, ускоцрногорске поставке историје и прошлости, демантује примјер бројних еминентних, високообразованих, талентованих и значајних Срба, који су називани "извањцима" - али не зато што су били изван народа него јер су рођени и формирани изван Црне Горе - а који су, вођени родољубивим осјећајем, долазили у Црну Гору, градили, развијали и богатили њен културни, научни, просвјетни и привредни живот. Њихов несебични ангажман огледа се у покретању часописа, руковођењу министарствима, унапређењу црногорског здравства, помагању црногорским владарима у институционалној изградњи и друштвеном прогресу мале и сиромашне српске државе.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе"/ Портал ИН4С/ИН4С/Принтскрин/Фејсбук/Марко Милачић и Википедија

Подсећајући на системску дискриминацију десетина хиљада савремених, обесправљених Срба "извањаца" у нашој држави, који се деценијама боре за статус држављанства, остављамо примјер једне другачије, отвореније и неупоредиво боље Црне Горе, која је Србе "извањце" прихватала не само због општељудских начела већ и да би настала и да би опстала. У том смислу, са циљем истрзања из заборава ове плејаде изванредних личности, навешћемо само неколико изузетних имена Срба "извањаца" који су дали немјерљив допринос свеукупном развоју некадашње Црне Горе:

- Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 1791 - Београд, 1847), српски пјесник и Његошев учитељ.
- Димитрије Милаковић (Јасеница код Мостара, 1805 - Дрезден, 1858), српски филолог и историчар из Херцеговине, Његошев лични секретар (1831-1851), уредник првог црногорског часописа "Грлица" (1835-1839), аутор првих црногорских школских приручника "Србског буквара ради учења младежи црквеному и гражданскому читању" (1836) и "Србске граматике састављене за црногорску младеж" (1838).
- Ђорђе Срдић (1820-1887), далматински Србин, аутор првих наставних планова и програма у Црној Гори, учитељ у Паштровићима и Ћелији Добрској, писар у Његошевој канцеларији.
- Милорад Медаковић (1824, Зрмања у Лици - 1897, Београд), српски историчар, дипломата и новинар, секретар и војвода књаза Данила, Његошев биограф, шеф црногорске делегације код руског цара Александра Трећег у доба признања независности 1878. и први црногорски фотограф.
- Љубомир П. Ненадовић (1826, Бранковина код Ваљева - 1895, Ваљево), српски књижевник, дипломата и министар просвјете, предсједник Друштва српске словесности, дугогодишњи гост књаза Николе.
- Јован Сундечић (Голињево код Ливна, 1825 - Котор, 1900), српски пјесник, свештеник и дипломата, секретар књаза Николе (1864-1874) и доживотни почасни секретар, утемељивач годишњака "Орлић" (1865), оснивач и власник листа "Црногорац" (1871) и првог црногорског књижевног часописа "Црногорка" (1871), уредник "Просвјете" (1892-1894), учесник бројних дипломатских активности, изасланик црногорске владе током склапања Конкордата у Риму (1886).
- Валтазар Богишић (Цавтат, 1834 - Ријека, 1908), српски историчар права, правник и професор, министар правде Црне Горе, један од оснивача "Дружине за ослобођење и уједињење српско" на Цетињу (1871), аутор Општег имовинског законика за Црну Гору (донесен на Благовијести 1888).
- Симо Поповић (Товарник у Срему, 1846 - Улцињ, 1921), војвода, пјесник, преводилац и журналиста, црногорски политичар и државник, културни радник, утемељивач црногорског новинарства, лични секретар књаза Николе, министар просвјете (1896-1903), уредник "Црногорца" и "Гласа Црногорца", гувернер Црногорско-приморске области (15 година), члан Државног савјета и Уставног одбора.
- Јован Павловић (Сремски Карловци, 1843 - Цетиње, 1892), новинар и публициста, уредник "Гласа Црногорца" (1879-1885), директор Цетињске гимназије (1883-1885), министар просвјете и црквених дјела (1886-1892), утемељивач првог црногорског педагошког часописа "Просвјета", оснивач прве цетињске и црногорске књижаре (1879), уредник "Зете" и "Црногорке", управник Државне штампарије, главни школски надзорник, предсједник одбора за подизање Зетског дома.
- Божо Новаковић (Задар, 1841 - Цетиње, 1908), далматински Србин, професор и директор Цетињске гимназије и Богословије, предсједник Цетињске општине (1890-1894), заслужан за подизање градских паркова и уређење хортикултурних површина на Цетињу.
- Илија Беара (Задар, 1842 - Цетиње, 1887), далматински Србин, професор Цетињске богословије, професор француског, италијанског, грчког и латинског у Цетињској гимназији и њен директор, један од утемељивача Пољопривредне школе у Даниловграду 1874. и фабрике "Бијелог мрса" у Никшићу 1881.
- Стево Чутурило (Дабар код Оточца, 1846 - Нови Сад, 1939), српски педагог и писац, уредник "Гласа Црногорца", реформатор наставе у црногорским основним школама, утемељивач Књажевско-реалне гимназије (данашње Цетињске гимназије), прве средње школе у Црној Гори (1880), аутор "Буквара за црногорске школе" (1878), "Српског правописа за школску употребу" (1884) и других педагошких дјела.
- Лаза Костић (Ковиљ, 1841 - Беч, 1910), српски пјесник, доктор правних наука, адвокат, новинар, драмски писац и естетичар, политички сарадник књаза Николе и уредник "Гласа Црногорца" (1891).
- Симо Матавуљ (Шибеник, 1852 - Београд, 1908), српски писац из Далмације, редовни члан Српске краљевске академије, наставник Цетињске гимназије, школски надзорник, уредник службених новина, наставник књажеве дјеце и хроничар црногорског живота.
- Нићифор Дучић (Требиње, 1832 - Београд, 1900), херцеговачки Србин, архимандрит, историчар и добровољачки командант, члан Српске краљевске академије и предсједник Српског ученог друштва, управник Народне библиотеке Србије (1880-1886), утемељивач Цетињске богословије и 10 црногорских школа.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе"/ Портал ИН4С/ИН4С/Принтскрин/Фејсбук/Марко Милачић и Википедија

ТЕКСТ ИЗ ИСТОРИЈСКОГ ДОДАТКА "ШТА СМО УЗЕЛИ ОД ПРЕДАКА, А ШТА ДУГУЈЕМО ПОТОМЦИМА"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације