ПОДСТАНАРКА ИЗ ЧАЧКА НАПРАВИЛА КОРАК ВРЕДАН ДИВЉЕЊА: Татјана усвојила бебу-лептира остављену у породилишту

В. Илић

23. 12. 2022. у 08:58

ЧАЧАНКА Татјана Обрадовић својим хуманим чином задивила је не само своје суграђане већ и читаву Србију, регион...

ПОДСТАНАРКА ИЗ ЧАЧКА НАПРАВИЛА КОРАК ВРЕДАН ДИВЉЕЊА: Татјана усвојила бебу-лептира остављену у породилишту

Фото Приватна архива

Ова храбра мајка троје деце, која живи као подстанар, чувши да у чачанској болници живи и расте девојчица Нађа, коју родитељи одмах по рођењу нису желели да прихвате, јер је на свет дошла као "беба-лептир", решила је да преузме девојчицу и, као хранитељка је одгаји у свом скромном дому.

Татјана никада раније није била хранитељка, али када је сазнала за Нађину тужну судбину, да дете одраста у болници, како уместо мајчиног загрљаја само може да рачуна на додир медицинског особља, одлучила се на овај корак, на који нико од хранитеља у Србији није имао храбрости. У почетку је долазила у болницу, на одељење дечје хирургије, да се упозна са њом, да научи како да јој превија ране, да јој умањи болове...

А, све је почело када је чачанска јавност преко друштвених мрежа сазнала за "бебу-лептира" која расте у болници. За то је "кривац" била једна медицинска сестра, која је пре неколико месеци у Нађино име објавила:

Фото Shuttestock

"Ево још мало па напуних једну годину, али то није било која година, година коју беба проведе у свом дому са својим најближима. Ја сам своју годину напунила на Одељењу дечје хирургије Опште болнице Чачак, где су ме одгајиле дивне жене, мајке, баке, а оне се зову једним именом - медицинске сестре. Оне су ме купале, превијале, храниле, певале ми, училе ме, мазиле, чешљале, љуљале. Јер ја нисам обична беба, ја сам беба лептир. Имала сам ту несрећу да се родим у држави у којој ме нико неће. Неће ме родитељи, неће ме установе социјалне здравствене заштите. Кажу да нису у стању да се о мени старају. Центар за социјални рад каже да су све покушали како би ми пронашли место за одрастање. Министарства ћуте. А ја растем у болници. И ја имам право на нормалне услове за живот. И ја имам право да се играм са другом децом... И ја имам право на топао дом, а не "хладну" болницу... И ја имам право на живот. Ја, дете лептир са Дечје хирургије."

Татјанини познаници су нам испричали да је тада овој жени и мајци срце хтело да пукне у грудима. Одмах је желела да види Нађу и да крене у процедуру да постане хранитељица, али само би одгајила "бебу-лептира".

Њени пријатељи нам веле и да Татјана не воли да јој се говори како је она хероина. Није желела чак никакве изјаве медијима да даје, иако је било десетине новинара који су покушавали да дођу до ње како би чули причу о Нађи и њој. Једино што смо сазнали је да је Нађа, уз велику подршку Татјанине деце и унучади, почела да прича, да хода, али отежано...

Фото: В. Илић

- Њена борба, за коју не хаје, непрестано траје. Татјана Обрадовић сматра да би, свако ко може да се суочи са проблемима, требало да пружи подршку онима којима је то неопходно - рекао нам је пријатељ Тањине породице.

Једино што је ова Чачанка, мајка храброст, испричала о себи и својим разлозима како се одлучила да постане хранитељица маленој напуштеној Нађи, било је недавно, када је од Града Чачка за своју племенитост примила највише градско признање - Децембарску награду.

- Много сам захвална на овом признању. Ово је признање не само за мене већ за све хранитеље у нашем округу који су несебично отворили врата свог срца и свог дома за децу без родитељског старања. Међутим, најзахвалнија сам малој Нађи која ме је научила да бити храбар значи ходати са осмехом и кад вам се плаче, да бити посвећен значи не одустати ни онда када би многи то учинили, да бити срећан значи захваљивати сваком тренутку у ком осмех носи и нову наду. Хвала вам што сте то препознали - кроз сузе је тада рекла Татјана.

 

КРАТКОГ ВЕКА И БЛИСТАВОГ УМА

"ДЕЦА лептири", како их знамо, рођени су са булозном епидермолизом. Реч је о ретком обољењу коже до чијег оштећења долази чак и при слабом додиру или притиску. Кожа им је нежна и крхка попут крила лептира, а снага која је потребна њима и њиховим породицама да би корачали кроз живот - немерљива. Ране (оштећења) коже сличне су опекотинама великих површина које се манифестују као пликови и отворене ране. То, међутим, није једини проблем пацијената са овом болешћу. Осим коже, захваћена је и слузокожа односно унутрашњи органи, а једњак ствара посебан проблем, јер се повређује чак и храном. Због тога морају да узимају пасирану храну. Подложни су честим инфекцијама, а већина оболелих, у чак 80 до 100 одсто, постају инвалиди већ у детињству, док им је просечан животни век 28 година. Интересантно је да су сви натпросечно интелигентни.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Коментари (1)

СРАМНО ПИСАЊЕ БРИТАНАЦА: Ударили на Мареја због Ђоковића