РУКОВОДСТВУ ПАРТИЈЕ УЗОР БИЛЕ СОВЈЕТСКЕ РЕПУБЛИКЕ: За различите федералне јединице узете границе настале у различитим историјским раздобљима

ВЕЛИКЕ недоумице изазива територијални статус авнојевске Србије, која је узета у границама пре балканских ратова (тзв. прекумановска Србија), уз додатак двају срезова узетих од бугарске после Првог светског рата.

Фото: Музеј Југославије/Архив Југославије/Фототека Архива за ликовне уметности/Профимедија/Музеј Авноја у Јајцу/Документација "Новости" и "Борбе"

То значи да авнојевској Србији нису признати резултати ослободилачких ратова против Турске и Аустроугарске, које је она водила од 1912. до 1918. године, тј. да је Србија ратним одлукама највишег партијског руководства добила статус као да те ратове уопште није водила.

Посебно је занимљиво поређење границе авнојевске и тзв. Недићеве Србије под немачком окупацијом. Оне се у свему поклапају, осим у својим јужним и југоисточним границама. Ратна авнојевска Србија обухватала је и два среза насељена Бугарима, који су Недићевој Србији одузети. Али је зато Недићева Србија обухватала и Нови Пазар и део Косова око рудника Трепча, укључујући и Косовску Митровицу, које авнојевска Србија није обухватала.

Фото: Музеј Југославије/Архив Југославије/Фототека Архива за ликовне уметности/Профимедија/Музеј Авноја у Јајцу/Документација "Новости" и "Борбе"

Ово нису академска већ далекосежна политичка питања, јер су избором различитих година поједине федералне јединице доведене у неједнак положај. Узмимо за пример Хрватску и Србију. Шта би, на пример, било да је за обе федералне јединице узета иста година - 1912. или 1939? Да је узета 1912, Србија би била у границама прекумановске Србије, а Хрватска у својим административним границама у оквиру Угарске, које су обухватале ужу Хрватску, Славонију и Војну Крајину, а искључивале Далмацију. У том случају би Далмација, Војводина, Санџак, Косово и Метохија били у прилици да сами одлуче о свом статусу, пошто би се нашли изван ових граница. [...]

Како се ратно руководство КПЈ определило за стварање националних федералних јединица, а не, дакле, за некакве швајцарске кантоне, који су најчешће успостављени у својим историјским границама, већ за совјетске републике засноване на начелу националног самоопредељења - остаје нејасно због чега је у овом случају дата предност историјским, а не етничким границама. Разлози за овакво решење очигледно нису били начелни већ прагматични.

Коначно, остаје и питање зашто појединим федералним јединицама нису признате њихове најповољније границе чак и онда кад на поједине територије унутар тих граница није полагала право ниједна друга федерална јединица. Овом приликом реч је о Србији. Иако на територију Војводине (узете у целини) и Косова и Метохије ниједна суседна федерална јединица није полагала право (ни Хрватска, ни Македонија, па ни Црна Гора), нити, пак у изричитим одлукама Другог заседања Авноја има неког помена о њиховом посебном статусу, ратно руководство КПЈ није укључило ове области у састав Србије.

Притом треба подвући извесну разлику између Војводине, с једне, и Косова и Метохије, с друге стране. Од самог почетка било је јасно да ће Војводина остати у саставу Југославије, али је било нејасно какав ће статус имати. Тако се у прогласу Авноја народима Југославије од 30. новембра 1943. говори о јуначкој и слободољубивој деци "Србије и Хрватске, Словеније и Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, Војводине и Санџака".
Према расположивим изворима, током рата најуже руководство КПЈ није било склоно успостављању аутономних области или покрајина унутар појединих федералних јединица.

Приликом доношења Закона о Уставотворној скупштини изашло је на видело да ће Војводина и Косово и Метохија имати посебан статус, тј. да ће бирати 15 односно 10 посланика у Скупштину народа, поред 25 које ће бирати Србија као федерална јединица.
Посебну пажњу заслужује објашњење због чега је тако поступљено. Како за образовање аутономних покрајина и области унутар једне или више федералних јединица није било никаквог основа у изричитим одлукама Другог заседања Авноја, прибегло се једном објашњењу... да је тако поступљено у духу Авноја. И управо из овог духа изведена су касније тзв. авнојевска начела која, по замисли својих твораца, треба да имају надуставни карактер.

СТАВОВИ ИЗ ДРЕЗДЕНА ПРИСУТНИ И У ЈАЈЦУ

Доношењем савезног закона о Уставотворној скупштини коначно је обелодањено да конституисање двеју аутономних јединица унутар Србије није било у самосталној надлежности њених највиших органа већ је то, као и у Совјетском Савезу, била ствар одлуке највишег савезног органа - Привремене народне скупштине. А тиме је право Србије на властито самоорганизовање било у битној мери ограничено. Остаје да се види да ли се то ограничење тицало само Србије, или је оно било универзализовано и као такво применљиво и на друге федералне јединице у којима становништво неке уже области жели посебан статус.

Нацрт првог послератног устава ФНРЈ као да је давао за право оваквом тумачењу. Чланом 2. ставом овог нацрта се, додуше, само у Србији образују две аутономне јединице (Аутономна Покрајина Војводина и Аутономна Косовско-метохијска област), али је зато чланом 22. ставом 2. алинејом 2. била предвиђена могућност "оснивања нових аутономних покрајина и аутономних области". Да је којим случајем ова могућност бар још једном била искоришћена у некој другој федералној јединици, а за то је било и историјских и етничких разлога, тиме би образовање аутономних области и покрајина унутар појединих федералних јединица постало ствар универзалног начела, које је, под једнаким условима, применљиво на све федералне јединице.

Фото: Музеј Југославије/Архив Југославије/Фототека Архива за ликовне уметности/Профимедија/Музеј Авноја у Јајцу/Документација "Новости" и "Борбе"

Таква могућност поново се појавила крајем 1945, приликом општенародне расправе о преднацрту првог устава нове Југославије. Према казивању Вицка Крстуловића, др Ш. Синовчић и Франић предложили су образовање аутономне области Далмације у оквиру Републике Хрватске. У име министра за Конституанту, Едварда Кардеља, Милован Ђилас је овај предлог одлучно одбацио као неприхватљив и реакционаран. "Ако бисмо Далмацији дали аутономију, ми би(смо) цијепали хрватску нацију као цјелину и ми би(смо) онемогућавали њен несметан развитак".

А најважнији разлог због којег је требало одбацити овај предлог било је начело националне хомогености на основу које је извршено федерализовање Југославије. Или, како је то Милован Ђилас изјавио: "Ми не постављамо федерацију ни на каквим другим основама него на основи националитета. Може ли неко казати за Далматинце да ли су нешто друго него Хрвати." То је несумњиво тачно, али се одмах поставља питање зашто је ратно руководство КПЈ одбацило предлог Моше Пијаде о образовању обласне аутономије негдашње Војне Крајине, претежно насељене Србима, пошто је неоспорно да је овде реч о једном другом националитету, који као такав не би "цепао хрватску нацију као целину".

Фото: Музеј Југославије/Архив Југославије/Фототека Архива за ликовне уметности/Профимедија/Музеј Авноја у Јајцу/Документација "Новости" и "Борбе"

У практичном приступу решавању националног питања током рата, видни су трагови претходне политике коју је у овој области водила КПЈ између два рата. Та политика достигла је врхунац у одлукама IV конгреса КПЈ октобра 1928. у Дрездену, којима се признаје легитимност тежњи к националном самоопредељењу све до отцепљења не само јужнословенских народа већ и националних мањина и позива радничка класа да свестрано помаже све "акције маса које воде ка образовању независне Хрватске" и "независне Црне Горе", односно да помаже "борбу за независну и уједињену Македонију", "борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију", признаје "мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење" и подржава парола "независне Словеније". Ти трагови су посебно видни приликом признавања статуса народа (отуда је признато само пет народа) и дуготрајног колебања око статуса Косова и Метохије.

Најважније одлуке о федерализовању Југославије и међусобном разграничењу федералних јединица доношене су без претходног изјашњавања појединих народа Југославије на референдуму или на неки други демократски начин.

Препоручујемо

Друштво

1 7

СЛОВЕНЦИ ОДБИЈАЈУ ДА СЕ БОРЕ ИЗВАН СВОЈИХ ГРАНИЦА: Страх Тита и партије од већинског народа

06. 12. 2022. у 17:00

Друштво

0 3

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ОБНАВЉАНА "ЦЕПАЊЕМ" И ДЕГРАДАЦИЈОМ СРПСТВА: Критеријум на заседању у Јајцу - територијална организација КП пре априлског рата

05. 12. 2022. у 17:00

Политика

0 1

СТРАХ ТИТА И ПАРТИЈЕ ОД ВЕЋИНСКОГ НАРОДА - У ПОНЕДЕЉАК У "ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА" НОВИ ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК

04. 12. 2022. у 16:44

Друштво

0 1

ЕВРОПА НАСТАВИЛА ТИТОВУ ПОЛИТИКУ ПРЕМА СРБИМА: Заостајање највеће Ју-републике била табу тема до Меморандума САНУ

20. 11. 2022. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације