МАЈСТОР НАУЧНЕ СИНТЕЗЕ И БАСНОСЛОВНЕ ЕРУДИЦИЈЕ: Портрет Милорада Екмечића - историчара који је обележио нашу епоху

БИО је јединствена појава у нашој историографији, човек снажног интегритета, мајстор научне синтезе, научник баснословне ерудиције и човек широке и опште културе, бритке и јасне мисли, са великим угледом и у међународним круговима

Фото: Архива САНУ, "Књижевних новина", приватна архива породице Екмечић и Жане Перишић, документације "Новости", "Борбе", "Танјуга" и "Википедије"

Милорад Екмечић рођен је 4. октобра 1928. године у Пребиловцима, општина Чапљина, од оца Илије и мајке Кристине. Основну школу (четири разреда) завршио је у Чапљини, а гимназију, уз ослобађање од матуре, у Мостару 1947. Рат је до 1943. године провео у Чапљини, а након губитка и другог родитеља, у Пребиловцима на слободној територији. Током рата усташе су му убиле оца и 78 чланова породице. Од октобра 1944. до јула 1945. био је у НОВ као курир у командама места Чапљина и Коњиц. Уписао је Групу за општу и националну историју на Свеучилишту у Загребу, где је дипломирао 1952. Исте године је изабран у звање асистента за предмет Општа историја новог вијека на Одсјеку за историју новоотвореног Филозофског факултета у Сарајеву. Провео је једну годину на истраживачком раду у архивима у Загребу, Београду, Задру, као и неколико месеци у Бечу.

Фото: Архива САНУ, "Књижевних новина", приватна архива породице Екмечић и Жане Перишић, документације "Новости", "Борбе", "Танјуга" и "Википедије"

Докторску дисертацију "Устанак у Босни 1875-1878" одбранио је на Свеучилишту у Загребу 1958. Осим што је радио на Филозофском факултету једно време је предавао и на Факултету политичких наука у Сарајеву, у својству хонорарног наставника. Након једногодишње специјализације у Принстону (САД, 1960/61) наставио је да ради наФилозофском факултету у Сарајеву све до избијања грађанског рата 1992. године. У два наврата био је гостујући професор на универзитетима у САД. Школске 1971/72. године држао је предавања из јужнословенске и балканске историје на Универзитету у Ан Арбору (Мичиген), а 1982/83. на Универзитету у Лоренсу (Канзас), где је држао предавања из балканске и европске историје XIX века. Краће време, као гостујући професор боравио је на Универзитету Северна Каролина.

У МАЈУ 1992. ухапсиле су га муслиманске "Зелене беретке" заједно са породицом па је 47 дана држан у кућном притвору. Успео је да побегне на територију Републике Српске. Након тога, од септембра 1992. до пензионисања 1. октобра 1994. био је редовни професор Филозофског факултета у Београду и сарадник Историјског института САНУ.

За дописног члана Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине изабран је 1973, а за редовног 1981. године. Члан Српске академије наука и уметности (Одељења историјских наука) ван радног састава постао је 16. новембра 1978; у радни састав преведен је 1. јула 1992. године. Дописни члан Црногорске академије наука и умјетности постао је 1993, а за члана ван радног састава Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 1996. године.

Учествовао је активно на четири светска конгреса историчара. Био је стални члан Комисије за социјалне покрете, Комисије за славистичке студије и Комисије за истраживање историје великих сила. Године 1992. изабран је за члана Словенске академије у Москви. Више година био је члан Главног одбора Матице српске. Чланови Удружења историчара Републике Српске одлучили су да се њихова асоцијација назове "Милорад Екмечић". Члан политичког савета Српске демократске странке (СДС) у Сарајеву постао је 1991. године.

Национално и политичко обликовање

Још као млад историчар Екмечић је схватио да нема ништа од историјске науке без архивског истраживања. Због тога је, од самог почетка бављења науком знао да засуче рукаве да, иако слабашне и крхке грађе, сакупи огромну енергију, наоружа се стрпљењем и, током читавог радног века, много времена посвети физички и психички нимало лаком архивском истраживању. За писање својих студија трагао је за грађом готово у свим, не само већим него и мањим архивима широм бивше Југославије. Али, грађу је проналазио и у иностранству, у Бечу, Лондону, Оксфорду, Саутемптону, Москви, Паризу, Будимпешти, Варшави, Атини, Кракову, Вашингтону и Торину. Захваљујући сериозном архивском истраживању, Екмечићеви радови нису вредни и значајни само због луцидних закључака о многим питањима наше историје, већ и због богатства новим чињеницама. Иако је вредно трагао за архивским подацима, Екмечић није боловао од "архивитиса". Умео је да ишчита одређене доказе и да их оригинално тумачи и из већ познатих података. Никад у својим тумачењима није залутао у обиљу фактографије, није губио из вида главну истраживачку идеју, златну нит истине за којом је трагао. Није се догађало да од многог дрвећа не види шуму. Резултат је то његовог талента, али и темељне историјске школе "свестране методолошке спреме, широке учености и енормне ерудиције".

Фото: Архива САНУ, "Књижевних новина", приватна архива породице Екмечић и Жане Перишић, документације "Новости", "Борбе", "Танјуга" и "Википедије"

По природи Екмечић је био изузетно вредан и радан. Кад није истраживао и писао није се одвајао од књига и то не само историјског већ и многоструког другачијег тематског садржаја. О његовој вредноћи сведочи богата библиографија која броји више од 400 јединица, међу којима око 15 књига. Писањем се почео бавити још као студент, када се оглашавао краћим прилозима.

Посебна одлика академика Екмечића као историчара је у томе што је био подједнако добар познавалац и националне и опште историје и што је појаве и збивања из наше нацоналне прошлости зналачки умео да повеже са дешавањима из опште историје. Изузетно образован, он је располагао пространим знањима из разних научних области, посебно оних из друштвених наука, као што су социологија, економија, психологија, филологија, филозофија историје и друге. Широка ученост и изузетно добра обавештеност красила је студије историчара Екмечића, који је био одличан аналитичар и још бољи синтетичар. Огрешили бисмо се кад не бисмо поменули да је поседовао изражену имагинативну моћ која је посебно долазила до изражаја у његовим монографским делима. У науци је запажено да Екмечић као писац историје није зазирао од историјске дистанце. Подједнако успешно бавио се и нашом старијом и најновијом историјом. Посебно се одликовао тиме што није избегавао да из прошлости сагледава садашњост а из садашњости наслућује будућност.

Први већи рад којим се Екмечић огласио 1960. године била је његова докторска дисертација "Устанак у Босни 1875-1878", која је објављена у три издања на српском (Сарајево 1960. и 1973. и Београд 1996) и једним непотпуним преводом на немачком језику у издању Института за историју Југоисточне Европе у Грацу. Tим радом Екмечић је објаснио друштвене токове, идеје и посебно аграрне и националне претпоставке устанка, развој устанка до прогласа уједињења са Србијом, догађаје у 1876. години, пораз устаника на Црним Потоцима и разлоге неуспеха устанка, као и његове последице. У завршним одељцима књиге посветио је пажњу Санстефанском миру и Берлинском конгресу. Екмечић је својом дисертацијом ушао у суштину феномена и објаснио је како се једно рурално друштво, у заосталој провинцији Османског царства, национално и политички обликовало.

Препоручујемо

Политика

0 1

МОБИЛИЗАЦИЈА ПРОТИВ ЈЕДНОГ НАРОДА - СРПСКОГ: За разбијање Југославије комунисти су користили верске и националне сукобе

10. 10. 2022. у 15:57

Политика

1 0

ЗАЈЕДНИЧКИ ЦИЉ - САМОСТАЛНА ХРВАТСКА: Сарадња Комунистичке партије Југославије и усташког покрета

07. 10. 2022. у 17:44

Политика

0 1

ОТПОР УНАПРЕД ДАТИМ ФОРМУЛАМА И КАЛУПИМА: Како су српски комунисти проглашавани агентима и провокаторима

06. 10. 2022. у 15:58

Политика

1 2

МОСКВА НЕ ПРАШТА ГРЕХ "ВЛАДАЈУЋЕ НАЦИЈЕ": Прави комуниста се бори против "великосрпског хегемонизма"

05. 10. 2022. у 16:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације