НОВО РУХО ИЗВОРИШТУ НАШЕ КЊИГЕ: После 120 година обновљена "Спасова вода", хиландарска радионица српске писане речи из епохе Немањића

ИДУЋИ ка Хиландару од пристаништа Јованице, када пређу вододелницу масива Атоса, путници вековима с дивљењем застају да осмотре древно здање усамљеног скита "Спасова вода", који као да је спуштен са неба насред шумовите стрме литице брда, у чијем подножју је српска царска лавра.

Фото Б.Субашић

Ово место тиховања посвећено Светој Тројици најстарија је очувана српска књижевна радионица, у којој су стварали најзначајнији писци епохе Немањића.

Скит је опустео после Другог светског рата, када је Хиландар осиромашио и тешко преживљавао с малобројним монаштвом. Од 2010. започела је обнова "Спасове воде", која је више пута уништавана. После 12 година напорних радова, скит је васкрсао.

Тик уз вертикалну литицу, под сенком два тридесетак метара висока чемпреса, под светогорским кровом налик шеширићу од камених плоча поново чврсто стоје зидови високе зграде келије-храма у којој је јеромонах Доментијан Хиландарац, ученик и сапутник Светог Саве, утемељио српску књижевност високог стила и створио преписивачку и књижевну школу.

На овом месту, где непрестано пирка свеж ветрић и где се чује само бескрајно шапутање лишћа измешано с птичјим појем, учио је и принц Предислав, син Стефана Првовенчаног, који је кренуо стопама славног стрица. Он је под Доментијановим покровитељством постао монах, просветитељ, велики путник и на крају археипеископ српски Сава Други.

Скит је невидљив са пешачке саобраћајнице ка манастиру Зограф, иако је од ње удаљен једва стотинак метара. Скривен на малом платоу који вири са литице Хиландарског потока, он се с тешком муком уочава и из његовог корита. Предање казује да је Свети Сава овде налазио уточиште од вреве током зидања Хиландара да тихује и подвизава се у пећинској келији, нешто ниже од данашњег скита. Она се сада не види јер је, незнано када, њен улаз зазидан.

По предању, Сава је на "Спасову воду" доцније упутио на подвизавање двојицу браће, српских трговаца, који су се закалуђерили. По легенди, они су овде изградили три црквице, параклиса: Свете Тројице, Рођења Богородице и Великомученика Димитрија Солунског.

Историјски документи пак наводе да је на "Спасовој води", која је добила име по некадашњем снажном извору, краљ Урош Први Велики подигао за Доментијана, учитеља свог сина, пирг са келијом и храмом посвећен Преображењу Господњем. То недвосмислено указује да је простор "Спасове воде" сматран изузетним и да је био намењен тиховању.

Сматрало се да на таквим местима посвећени аскета може "умно-срдачном" молитвом да достигне стање у коме осећа божанску енергију и светлост каква је избијала из Христа када се преобразио на Тавору пред апостолима.

Да је Доментијан био управо такав подвижник, доказује податак да је пре повратка у Хиландар он живео у "молчалници", испосници Светог Саве у Кареји, коју је његов учитељ завештао само најизузетнијим хиландарцима. Научници сматрају да је Доментијан у Кареји написао Житије Светог Саве на молбу ученика Саве Другог. Када је овај узео архиепископско жезло, око 1260. послао је свог учитеља у српску царску лавру да буде утемељивач књижевне радионице и духовник братства.

- То је у калуђерским редовима врло висока и част и дужност за коју се, изузетно, тражи много лепих особина: мудрости, знања, такта и много поверења. Ни у Хиландару Доментијан није живео у самом манастиру, него у пиргу Преображења, који је вероватно по иницијативи Саве Другог дао подићи краљ Урош. Као Кареја, и тај пирг је био мучалница.

Foto: Фото Б.Субашић

POGLEDAJ GALERIJU

Ту је израдио и своје друго дело, Житије Светог Симеона, опет намењено двору. На двору се очигледно хтело да два творца и носиоца нове српске државе добију своја житија писана од тада највише цењеног српског писца, да би им се помен очувао све непосреднији и трајнији. За краља Уроша каже Доментијан у свом запису да је показао велику љубав за Светог Саву - забележио је славни српски историчар Владимир Ћоровић.

На "Спасовој води" житија Саве и Симеона је по свој прилици написао и други великан српске средњовековне књижевности, монах Теодосије.

Записи сведоче да је у "Спасовој води" 1643. боравио монах Петроније, а да је 1653. у скит дошао јеромонах Дамаскин, чувени љубитељ књига и велики духовник. Нову велику обнову скита почиње 1671. монах Никанор, далматински Србин који је у световном животу био чувени млетачки трговац. Он је уложио велики напор и новац у обнову зграда, а за скит је наручио чак 48 књига. Када су османски војници гонећи грчке устанике упали на Свету Гору у 19. веку, разорили су скит на "Спасовој води", а руине су користили као тор за овце и шталу за коње.

Руски монах Нифонт, велики поштовалац Светог Саве, 1893. добио је дозволу хиландараца да се насели на руинама скита, а убрзо су му се придружили сународници Генадије, Атанасије и Агатангел. До 1902. тешким радом они су обновили из темеља скит Свете Тројице, у чији је конак ушло 14 монаха. Последњи писани податак о калуђерима са "Спасових вода" потиче из 1962, када су овде живела само двојица калуђера у дубокој старости. Скит је опет дубоко нагризао зуб времена, али хиландарци га нису заборавили и на његовим неуништивим темељима обновљене зграде поново чврсто стоје.

ПОСВЕЋЕНА ПРЕОБРАЖЕЊУ, ПА ТРОЈИЦИ

КЊИЖЕВНА радионица у скиту прекида рад у 15. веку због напада исламских гусара. Да су се монаси вратили чим је непосредна опасност минула, сведочи запис ђакона Василија из 1592. на Октоиху, који је припадао скиту: "Да буде проклет онај ко га узме од (цркве) Светог Преображења". Храм-келија у коме је стварао Доментијан тада је још био посвећен Преображењу, а научници претпостављају да је он после неке од доцнијих обнова посвећен Светој Тројици.

СВЕДОЧЕЊА ДРЕВНЕ РУШЕВИНЕ

ПРЕДАЊЕ казује да је сам Свети Сава открио "Спасову воду", место спокоја скривено у брду јужно од Хиландара. На кривудавој шумској стази којом се данас стиже до ње делимично се виде остаци изузетно доброг вишеслојног античког друма покривеног равним плочама, али нема података о његовим градитељима и времену када је саздан. На брду изнад скита, скривени у шуми, стоје остаци зграда и огромне цистерне, који сведоче о бројности некадашњег монаштва.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације