САМИ СМО СЕБИ СЕКЛИ ДРЖАВНОСТ: Историчар др Слободан Селинић у књизи "Србија 1980-1986. политичка историја од Тита до Милошевића"

СРПСКИ комунисти су, за разлику од других југословенских који су водили националну политику и штитили интересе своје нације или републике, превасходно бранили Југославију и борили се против српског национализма, чак и када он није досезао даље од кафана и приватних станова.

Бакарић, Тито и Кардељ

Држали су се партијске догме да је "великосрпски национализам" највећи непријатељ. Зато су деценијама елементарни српски национални интереси остали запостављени или решавани на штету Срба.

Ово за "Новости" говори историчар др Слободан Селинић, виши научни саветник у Институту за новију историју Србије, који у књизи "Србија 1980-1986. Политичка историја од Тита до Милошевића" расправља "о неколико кључних година у деценијама постепеног распада Југославије, у којима је постојала последња шанса да политички и економски токови у земљи крену у реформском правцу".

- Олако су чињени разни уступци, пристајано на стварање две покрајине у саставу Србије, прихватана су неповољна уставна решења уз 1974, окретана је глава од положаја у коме су се нашли Срби у другим републикама, посебно у Хрватској и БиХ - каже Селинић.

Као пример онога шта се догађало, Селинић наводи попис становништва из 1971, када су хрватски, словеначки, муслимански и македонски комунисти оштро бранили националне интересе својих народа.

- Муслимански комунисти су захтевали да муслимани буду признати као народ, македонски нису дозвољавали муслиманима словенског порекла да се изјасне као муслимани, хрватски су били изричито против права на изјашњаванје по регионалној припадности, а сви су били против права грађана да се изјасне као Југословени. Супротно од тога, српско руководство је грађанима оставило право избора. Данас, пола века касније, у Србији и даље имамо покушаје да се регионална припадност претвори у измишљене нације. Хрватски комунисти су се још 1971. томе одлучно супротставили и јасно истакли националне интересе Хрвата који су могли да буду угрожени да се грађанима дало право да се изјасне као Истрани, Личани...

Др Слободан Селинић, Фото Приватна архива

У књизи "Србија 1980-1986" Селинић говори да је један од горућих проблема Србије током седамдесетих и осамдесетих година био материјално назадовање централног дела републике у односу на југословенски просек.

- СР Србија, што је у пракси значило само "ужа Србија", била је сврстана у "развијене" републике. Издвајала је новац, иако је велики њен део био неразвијенији чак и од република са тим статусом. Републичко руководство је тек од друге половине седамдесетих постало свесно тог проблема, али никада није успело да се у савезним органима избори за промену статуса. Тај проблем је јасно истакнут и у Меморандуму САНУ из 1986, који су неки српски политичари, попут Ивана Стамболића, оштро напали, иако су знали да је оно што је изнето у том документу тачно. Исте аргументе су и они износили на затвореним састанцима.

Кључни елементи југословенске кризе, запазио је Селинић, били су присутни и док је Јосип Броз био жив.

- Титовом смрћу, у условима исцепканости земље на шест република и две покрајине, и без врховног ауторитета, криза је постала уочљивија. Србија је Уставом из 1974. учињена нефункционалном републиком. Спољни дуг је драстично повећан у последњих пет година Титовог живота. Национално питање је отварано на радикалан начин, и увек са јасним антијугословенским и антисрпским садржајем.

Селинић подсећа на хрватску декларацију о језику из 1967, којом је Србима у Хрватској негирано право да користе свој језик, албанске демонстрације 1968, хрватски Маспок 1971.

- Егзодус Срба са Косова је био најјачи управо у време Тита, али је он за то био мање одговоран од српског руководства, које није имало снаге да се отараси старог и отрцаног стереотипа КПЈ о "великосрпском хегемонизму" и српском национализму као највећој опасности. Док су српски руководећи политичари у другој половини шездесетих и током седамдесетих понављали те фразе, руководства и интелектуалци других народа више пута су националистичким политикама ударали на темеље заједничке државе. Криза из осамдесетих није убрзана Титовом смрћу, али јесте постала видљивија.

Душан Чкребић и Иван Стамболић / Архива

Селинић каже да су узроци кризе на Косову и Метохији били вишеслојни и да су се протезали деценијама, док нису кулминирали албанским насиљем 1981:

- Уставним променама почетим крајем шездесетих политички ток у покрајини је био скоро сасвим једносмеран: осамостаљивање од Србије и Југославије, дискриминација Срба и Црногораца, њихово исељавање, учвршћивање веза са Албанијом и значајна материјална улагања у покрајину средствима из целе земље и страних кредита. Али, историјски извори не дају никакав повод за веровање да је у руководству Србије било икаквог антиалбанског осећања. Напротив, сваки инцидент у централној Србији који је био уперен против Албанаца у узаврелој атмосфери изазваној вестима о страдању Срба, наилазио је на оштру осуду српских политичара.

Тито је српском руководству, пише Селинић, наредио да испита наводе о прогону Срба са КиМ, али је њима борба против српског национализма била прворазредни политички задатак наметнут партијском догмом.

- После албанских демонстрација 1981, није било могуће сакрити истину - каже Селинић.

- Интензивно се писало о прогону Срба и неуспесима локалних политичара у заустављању њиховог исељавања. Покрајински кадрови уместо да решавају проблем тешког положаја Срба на Космету, оптуживали су београдску штампу што извештава о инцидентима у покрајини.

Почетком осамдесетих Србија је била једина република која није била конституисана као држава.

- Није имала основне законе, а дезинтеграција републике у сфери политике, економије, културе, безбедности била је скоро апсолутна - каже Селинић. - У настојањима да поправи положај Србије, њен врх је остао усамљен, а против себе је имао покрајине, друге републике и, на крају, и самог Тита. Уместо да Србија, уз помоћ покрајина, добије три гласа у федерацији, у шта су веровали неки српски политичари, у стварности је добила два гласа против себе из сопствене републике. Тек ће ново албанско насиље у јужној српској покрајини 1981. поново натерати руководство Србије да започне борбу за равноправност и целовитост своје републике. Она ће бити дуга скоро целу деценију, све до уставних промена крајем осме деценије. Те промене ће, међутим, доћи прекасно, у условима много дубље унутрашње југословенске кризе и неупоредиво неповољнијих међународних околности, обележених падом Берлинског зида и новим уједињењем Немачке.

БОРБА ЗА ЈЕЗИК

- СВЕ време трајања југословенске државе било је присутно "језичко питање" - каже Селинић, који је и аутор књиге "Србија и језички сукоб у Југославији 1967".

- У Краљевини Југославији су поједини хрватски интелектуалци настојали да "очисте" хрватски језик од српских израза. Од те политике до геноцида у Другом светском рату над Србима у НДХ није био дуг пут. На те традиције се надовезала хрватска декларација о језику из 1967, којом је негиран заједнички језик Срба и Хрвата. Мада формално политички осуђена, таква политика је у Хрватској победила уставним променама седамдесетих. Пракса борбе за политичке циљеве преко језика настављена је до данас.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације