Друштво

ПРОТОКОЛИ И ТЕХНОЛОГИЈА НИСУ ПРЕЧИ ОД ПАЦИЈЕНАТА: Васкуларни хирург и академик проф. Др Ђорђе Радак за "Новости"

Биљна Радивојевић

17. 07. 2022. у 09:44

МЕДИЦИНА напредује таквом брзином да ми једва постижемо да разумемо и применимо све те нове методе, а правац у којем она иде мене помало плаши.

ПРОТОКОЛИ И ТЕХНОЛОГИЈА НИСУ ПРЕЧИ ОД ПАЦИЈЕНАТА: Васкуларни хирург и академик проф. Др Ђорђе Радак за Новости

На ову констатацију, академик професор др Ђорђе Радак, васкуларни хирург, додаје да је највећа замка у коју ова грана може да упадне то да се, иначе осакаћени контакти и поверење између пацијента и лекара, сведу на оно што се већ догађа његовим колегама у најпрестижнијим светским клиникама: да пацијент не зна ко га оперише, и да лекар не зна кога оперише.

У интервјуу "Новостима" академик Радак, ипак, поставља ограду да је то утисак лекара који је и у "овом времену грубости" задржао "старински обичај да брине за сваког свог пацијента".

Да ли и ви имате утисак да медицина, са све већим притиском пацијената и новом технологијом, заправо постаје дехуманизована?

- Медицина постаје све компликованији систем. Постоје болнице на Западу које имају тзв. водиче за пацијенте. Оболели је дошао да се лечи и добија особу која ће га разводити по кабинетима, где ће се радити дијагностика. Тако, с једне стране систем компликује све већи број метода дијагностике и лечења, а с друге огромна нова количина регулативе, тзв. водича за лечење болести који постављају захтеве како третирати оболеле. Колеге са Запада причају ми да раде скенер пацијенту са упалом слепог црева, који иначе никада не би тражили зато што је то предвиђено водичима. Ако не испоштују процедуру, може бити проблема.

Шта се таквим приступом добија?

- Троши се време, пацијенту се прави штета јер се непотребно зрачи, али то, изгледа, више није тако важно. И пацијенти су се променили. Кад кажете човеку да не треба да оперише срце, он буде разочаран. Када урадите операцију и пацијенту буде добро, али хоће нешто додатно, као да не разуме када му кажете: "Излечени сте, вратите се у живот". Да ли под утицајем медија или савременог начина живота, људи престају да верују у тренутак излечења. Чини се да је то глобални тренд, да не постоји циљ да идемо ка излечењу, него ка хроничном лечењу.

Ту хиперпродукцију анализа и разних дијагностичких прегледа подстичу некад и сами доктори?

- Врло често видим да је неки специјалиста написао извештај на две и по стране, са седам препорука које прегледе пацијент још да уради и предложио терапију са седам лекова. Уз све поштовање колега, замислите човека који добије дијагнозе на пола стране, инструкције на још пола, распоред кад шта од лекова да пије... Било би, можда, потребно да идемо не само у анализу болести, него у синтезу: ако неко има три болести, што је у неким годинама често, рецимо: каротидну, анеуризматску и реуматску, можда би требало да се одреди шта је ту приоритет, шта да лечимо, да не претворимо човека у објект бесомучног лечења.

Као лекар који је савладао све лествице у каријери, од страних признања до Српске академије наука, објавио 800 научних радова, урадио готово 20.000 операција, у чему видите највећу слабост здравства?

- Светска медицина је у једном тешком тренутку, и то озбиљном. Чуди ме да социолози и људи који се баве хуманитарним гранама или организацијом здравства то не виде. Проблем је сложен: медицина толико брзо напредује да једва можемо све да испратимо. Студирати медицину данас је доживотна осуда. Та деца су изгубила појам како изгледа нормална младост.

Зашто, медицина је увек тражила велика одрицања?

- Стандардни студентски програм због напредовања медицине подразумева огромну композицију материјала који треба препознати и меморисати. Катедре су прихватале нове, а нису избацивале старе ствари. Не може стандардни испит да се састоји од 2.000 страна које човек теба да зна, да разуме и да то примењује. Мора да се направи озбиљна редукција онога што је потребно и неопходно за студента медицине да би он могао да сутра буде један пристојан доктор опште праксе, који може да стави завој, измери притисак, направи тријажу, да и разуме болести, разуме начине лечења.

Шта онда добијамо у пракси?

- Добијамо конфузне младе људе. Њих прво треба да разумемо. То су најбољи из генерација, који су одабрали да пруже свету најбоље од себе. Онда дођу у године, немају никаквих прихода, њихови пријатељи који су студирали организационе факултете су своји људи, имају породицу, имају децу, а доктор који заврши медицину он улази у неизвесност.

Следи стажирање и питање да ли ће добити мало пажње, зависно од образовања, знања и шарма, и да ли су родитељи у прилици да му то обезбеде зависно да ли познају неке старије угледне докторе. Биће, дакле сенка од сенке, а онда ће да волонтира и постане сенка која ради бесплатно.

Да ли се и због те поплаве "новотарија" долази у ситуацију да се не лечи човек, него налаз?

- Државе су се побринуле да доктори изгубе некадашњу, помало мистичну, али значајну позицију. Доктори су претворени у погонске инжењере, они поправљају кварове. Скоро ми је један од најбољих кардиохирурга у Немачкој рекао да не познаје ниједног свог пацијента: они дођу јер их је неко упутио, он их оперише и никад се не виде. Чини ми се да то треба уклопити у систем који је људима приступачан, јер ако није, онда је то као кад имате савршен лек, али га не примените како треба и он направи штету.

У каквом онда то правцу иде медицина?

- Медицина будућности нуди јако велике могућности нових терапија, али и неуролошког и психолошког праћења и сазнавања података о личности, а све ће бити без људског контакта. Неће постојати доктор који брине о неком. Ја сам као дете са села врло рано усвојио тај осећај бриге: да ли је пала киша, шта ће бити са житом, тако бринем и за пацијенте, а у савременим токовима чини се да је важније да ли је све урађено по протоколу него како је пацијент.

Шта је било другачије када сте ви били млад лекар?

- Оно што је мени било фасцинантно као младом лекару који жели да добије прилику да лечи људе, јесте питање како се долази у ситуацију да пацијенти траже баш тебе.

И, како се постаје баш такав лекар, ви то знате, пацијенти вас траже?

- Мислим баш тиме што бринете. Имате докторе који кажу "добро, дао сам све од себе" и оне који на то додају и стално размишљање "шта бих још могао да предузмем". Нажалост, генерално смо одавно заборавили реч брига.

Да нисте лекар, шта бисте били?

- Архитекта. Фасциниран сам градњом, очаравају ме зграде.

Имате ли понекад утисак да сте нешто пропустили због медицине, да ли је остао неки жал?

- Неко је рекао "музика ми је све узела, али музика ми је све и дала". На то питање не могу да одговорим јер и не знам шта сам пропустио, то што је, можда, требало да добијем нисам никад ни видео. Не знам, рецимо, где су отмени ресторани, изгубим се на Новом Београду, цео дан сам у сали, не знам шта се ново отвара. Можда и јесам нешто пропустио, али небројено пута сам био у ситуацији када изађем из операционе сале док цео град спава, осетим озон у плућима и помислим: "Спасао сам човека".

Припадате генерацији која је радила кад није било газе, лекова, поготово не скупе дијагностичке опреме, а опет је изнедрила светски признате лекаре?

- Знате како се каже: видим далеко зато што стојим на леђима дива. Наша медицина увек је имала светски признате стручњаке, такви су били наши професори: лепи, паметни, достојанствени, сви с брковима. Лекар треба и лепо да изгледа, није то срамота. Захваљујући људима који су овде оснивали васкуларну хирургију и друге гране медицине, и у време балканских ратова примењивали методе, које много касније ни најбогатији здравствени системи нису могли рутински да спроводе, били смо и остали медицинска сила. Зато нам долазе, и у приватни сектор, пацијенти из целог региона.

Да ли сте се икад покајали што нисте отишли у иностранство?

- Не. Радио сам у два наврата у Немачкој, имао уговоре, и врло брзо сам схватио да у земљи Србији има нешто филигранско, нека магија. Када би постојала могућност да се људима неки апарат стави на главу и измери пуноћа живота, она би у Србији била екстремно висока. Овде свакодневно срећете људе који немају ово или оно, али кажу имам пријатеље, породицу, децу, имам осећај да нешто гурам, и та чаролија је непоновљива на другим меридијанима.

АДРЕНАЛИН И ДАЉЕ "РАДИ"

Да ли вам недостаје адреналин Института "Дедиње", где сте били директор Клинике за васкуларну хирургију, од када сте прешли у један приватни здравствени систем?

- Направио сам овде себи и више адреналина. Мислио сам биће мирније, избалансирано, нећу се бавити администрацијом. Изгледа ипак да другачије и не може, или играш или не играш, али распоредио сам снаге и више се бавим оним што најбоље знам да радим, а то је да лечим људе.

НАЈВИШЕ НАС УБИЈА СТРЕС

Зашто се у Србији толико умире од болести крвних судова и срца, ако кажете да смо колективно опијени животом?

- Два су разлога кључна, први што се овде стресно живи, ми смо сви у једној перманентној хроничној стресној ситуацији, боримо се за голи живот, са непредвидивим проблемима, и све то дуго траје. Кардиоваскуларне болести захтевају озбиљан приступ, да ти пацијенти имају стандардне могућности да једном годишње ураде преглед каротида, кардиолошки преглед, да онолико пута колико треба раде анализе и балансирање нивоа шећера, крвног притиска. То је у Србији јако тешко организовати.