ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОЈАВИЛО СЕ СТАРАЧКО, ЗБРЧКАНО ЛИЦЕ: Суноврат Југославије могао се само успорити, али не и зауставити

СРПСКО РУКОВОДСТВО са Марком Никезићем на челу сматрало je да као представници из Србије у првом колективном Председништву СФРЈ 1971. треба да уђу Коча Поповић и Драги Стаменковић. На избор Драгог Стаменковића приговор су имали представници Косова, док се Коча колебао да ли да прихвати овај предлог. Он је био из многих разлога веома скептичан у погледу места и улоге ове нове, Уставом предвиђене, институције.

Тито и Коча на „Галебу“ 1955. године

С друге стране, Коча је добро знао да Тито таквим решењем које долази од Никезића неће бити задовољан, поготово што се претходно нису консултовали са њим и да ће то протумачити као јачање групе која је против њега, што се одмах показало тачним. Тита је његово кандидовање много погодило.

У више наврата није пропуштао прилику да каже да се он у неким стварима не слаже с Кочом и да је то урађено мимо његовог знања. Ипак је у својој 63. години пристао на молбу Никезића и Латинке Перовић. Бирала их је Скупштина СР Србије, док је Савезна скупштина по Уставу СФРЈ само верификовала састав Председништва СФРЈ. Иначе, по Уставу из 1971, Председништво СФРЈ је било састављено од по два изабрана члана из сваке републике и по један из покрајине, а по положају су у њега улазили председници скупштина република и покрајина.

Председник републике је и председник Председништва, које из својих редова бира потпредседника. Бројало је укупно 22 члана, с Титом 23.

Размишљајући о томе, Коча у својим списима, 28. маја 1971. у 13.15, бележи: "Били малопре Марко Никезић и Латинка Перовић. Из баште нас потерала киша, оштра. Добро покисли. Да ли ме разумеју? У часност не могу сумњати. Имам ли права одбити? У новим околностима? Колико зависи од тога колико су нове?

Коча са цилиндром и Тито

У најгорем случају (еволуцији), имаћу могућности да се десолидаришем. У међувремену? Хоћу ли имати могућности да кажем неке отровне истине? Па и лично. Колики је значај тога? Да ли зависи од тога колико брод има још шанси да се одржи?... Ако се низбрдица може само успорити али не и зауставити, преокренути?... Како учествовати кад су размере мистификације (са тим што то подразумева) толике? Количина онога што ћу морати прећутати. Хоће ли то представљати 'намесништво'?

ТРИ ДАНА КАСНИЈЕ, 31. мај 1971. у 13.30, Коча бележи: "Малопре, саопштих, телефоном, Латинки да прихватам. Нагласио сам да они према мени нису ни у каквој обавези, ако, из било којих разлога, се покаже да је неко други погоднији. Рекла ми је да се много радује... Можда ћу многе од њих разочарати, на послу. Изгубио сам, вероватно неповратно, за многа питања и теме, које нису све ситне и ситничарске, у много чему сам сигурно изгубио корак. На то сам упозорио додавши: такав сам какав сам. Добар агитатор, па ни тумач, никад нисам био. Сад још мање..."

Коча и Драги изабрани су у Председништво СФРЈ 30. јула 1971. године. Прва седница одржана је 14. септембра 1971. године. Тито је председавао. За потпредседника Председништва Тито је предложио Крсту Црвенковског, а за генералног секретара Људевита Дежмара, правника из Загреба. Седница уопште није била припремљена. Одржана је у једној сали толико неакустичној, у којој присутни нису могли скоро ништа да чују. Сви Титови предлози прихваћени су ћутањем. Тито је избором Црвенковског за председавајућег обезбедио формално постојање овога тела у коме се неће решавати најозбиљнија питања државе.

Црвенковски се већ опробао у случају смене Ранковића као поуздан сарадник. Сама атмосфера, која се одвијала у соби у којој се слабо чуло, савршено је симболична, јер је одавала утисак да ће се ту иначе водити разговор глувих. На првој паузи Тито је напустио седницу и није се више враћао.

Тито и Коча у периоду блиске сарадње

Друга седница Председништва СФРЈ одржана је два дана касније. Коча Поповић је записао своје утиске са ове седнице: "Председник Тито био је крајње натмурен, веома опуштених црта лица, већином обешене десне стране усне. Појавило се једно старачко, збрчкано лице." Седница није дуго трајала нити су се на њој постављала питања, а камоли решавала каква озбиљнија.

Конституисани су савети, од којих су у два ушли Трипало (народна одбрана, државна безбедност) и Тито као председник и једног и другог. Коча је ушао у два: народна одбрана, по предлогу из Србије, и спољна политика. Председник Тито је непрестано тражио да се направи пауза, па се после паузе није ни вратио те је седница без њега и завршена. Коча је тада рекао Минчеву: "Мора да је гладан", на шта се овај насмејао.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Кочина активност у кулоарима

НЕКАКО, БАШ У ТО ВРЕМЕ, на пријему поводом посете Брежњева, Цвијетин Мијатовић се обратио Кочи: "Чуо сам да ниси дискутовао на Председништву СФРЈ, али да си био активан у кулоарима." Коча му одговара: "Па, то је оно што је било најважније, учињено." Наиме, Коча је приметио да у делегацији за разговоре са Брежњевом није предвиђен Вељко Мићуновић, који тек што се вратио из Москве, где је био амбасадор СФРЈ, а у том часу био је новоизабрани члан Председништва СФРЈ као један од представника Црне Горе.

Одмах је нашао потпредседника СФРЈ Црвенковског и рекао му да то нема смисла и да то треба исправити. Овај се сложио и рекао да ће се ствар исправити. Правио се луд, јер то није било случајно нити ненамерно. Да Коча није интервенисао, прошла би и ова очигледна дискриминација. Било је познато да Руси не подносе Вељка Мићуновића, али је логика састава делегације за разговоре са њима захтевала да обезбедимо своје интересе. Руси су знали за Титову слабост, па и старост, и настојали су да већи део разговора буде у "четири ока" између Тита и Брежњева.

Тито, Коча и Лео Матес у Уједињеним нацијама

Управо у исто време када је отпочело да функционише Председништво СФРЈ, предвиђено уставним променама донетим исте године, у Београд је дошао Брежњев, први секретар КПСС, на челу делегације СССР. Посета је била "приватна", а у суштини веома званична. Била је важна због тога што већ неколико година главна личност СССР-а није прешла границу Југославије. Иако су се изговарали заузетошћу, болешћу, главни разлог били су слаби односи и нека врста притиска СССР на Југославију путем државног бојкота. Као што се и претпостављало, у том погледу је било тешкоћа са Јосипом Брозом, јер је према Русима увек био мек и попустљив.

У ТОКУ ДИПЛОМАТСКИХ договора о модалитетима Брежњевљеве посете, Руси су неочекивано (10-15 дана пре саме посете) изразили жељу да њихов амбасадор буде примљен код Тита због важног посла. Одобрење је стигло и требало је да буде примљен, али није дошао јер је нагло позван у Москву.

Чуло се да се Брежњев због тога Титу извинио телефоном, о чему је Тито обавестио уже руководство коме је и протумачио тај совјетски поступак. СССР је био спремио докуменат о закључењу одбрамбеног уговора са Југославијом (слично ономе који је недавно закључен са Индијом), па како је преко неких људи из наше власти (сумњало се на Доланца) сазнао да ћемо то енергично одбити, онда је био позван амбасадор да би се спречило да се документ преда Титу. Шта је од свега овога истина, питање је које остаје нејасно. Без сумње, то је била некаква игра.

Заправо, СССР је за разговор Тито - Брежњев послао један докуменат, неку врсту заједничког саопштења после разговора у коме се помиње и Београдска декларација. Када се то код нас прочитало, одмах је било јасно да је у њему много "подводних стена". Ако би се усвојио, онда би било могуће све оправдати, па и упад - окупацију ЧССР, уз формално признавање и помињање суверенитета.

Тито је наредио да овај докуменат не циркулише, јер је био обичај да га добију сви који учествују у разговорима, већ га је задржао за себе. Интересантно је и то да Тито није желео да се на седници Председништва СФРЈ дискутује о предстојећој посети Брежњева, јер треба наводно разјаснити мистерију одласка амбасадора у Москву. О томе је ипак дискутовано, али не солидно и суштински.

Предвиђено је да највећи део разговора Брежњева с Титом буде у "четири ока". То није било у складу с ранијим обичајима, чак је значило својеврсно назадовање. Никезић је тим поводом у поверењу рекао Кочи: "Зашто 'у четири ока' кад знамо да није способан да води иједан конкретни разговор насамо." Тадашњи државни секретар за иностране послове СФРЈ Мирко Тепавац Бели детаљно је у свом разговору са Александром Ненадовићем описао врло тешке и непријатне разговоре поводом завршног саопштења.

Дочек нове 1962. године. Коча свира виолину

О ОВОЈ ПОСЕТИ Брежњева Мирко Трипало је у својим мемоарима написао "...У делегацији за разговоре нема никог из СК Хрватске, чак ни Бакарића, иако је предлаган... Брежњев је на почетку говорио три сата. Титово излагање било је кратко и помирљиво... Трипало истиче да су разговори у четири ока Тито - Брежњев трајали преко седам сати и нико не зна шта је при томе говорено, нити је Тито о томе известио руководство.

Уз то, Трипало напомиње да је Брежњев подржао Тита у предстојећим корацима за сређивање стања у Хрватској, а рекло би се и шире, јер је Тито казао да морамо у интересу земље и добрих односа са СССР уклонити неке другове с најуочљивијих места, а све с циљем стварања бољег расположења СССР према Југославији..."

Кардељ је причао Кочи: "Када је стигао Брежњев, још на аеродрому ми је рекао: 'Нисмо дошли да вас скидамо, распоређујемо, завађамо'..." Кардељ је помислио да му на то одговори: "Коча Поповић би вам на то казао: 'Ми смо вам на томе веома захвални', али није то учинио. Интересантно је да му се мисао о Кочи јавља као нека опомена, савест, иако последњих година уопште нису разговарали нити су се састајали. Њихови контакти су, осим формалне учтивости, били сведени на минимум.

Коча је био на дочеку Брежњева и Киро Глигоров га је питао: "Ти си, ваљда, предвидео лоше време па си обукао мантил?" Коча њему: "Па, ја се бавим политиком." Алузија на евентуално лоше стране преговора са Брежњевим - њихове махинације, наше евентуално попуштање, Титово самовољно понашање током припрема за посету и слично.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Кардељ пред русима напада Србе

СПОМЕНУТИ ПРИЈЕМ у част Леонида Брежњева у згради Савезног извршног већа Коча је описао у својим белешкама. На пријему је разговарао са уметницима које је срео у групи: Душаном Матићем, Десанком Максимовић и Васком Попом. Било је од Десанке и Васка неког удварања. Васко је по прилици рекао: "Не знате ви колике су међу нама симпатије за вас." Коча: "Значи, има неких којима нисам симпатичан, добро би било да знам који су то." (Смех). Десанка пита: "Јесте ли још тако духовити као раније?" Коча: "Па, незгодно је да ме тако питате, јер ако сам још увек духовит, то ће се видети, а ако нисам, онда ми је незгодно давати на знање." Тада је Коча додао: "Па ми се, иначе, у много чему не слажемо." Десанка: "Сигурно по српству." Коча: "Да, по српству и по још много чему. На пример, ви волите Русе." "Па они су тако дивни људи." Коча: "Да, дивни су људи, али, ево овај Брежњев, знате ли шта нам спрема", показујући на грло. "Је ли могуће?!" итд. На пријему је био и првак балета Трнинић, који је рекао да има две даме које би хтеле разговарати са Кочом али им је незгодно. Показало се да су то глумица Љиљана Крстић и једна балерина. "Ви сте нас збунили", рекла је Љиљана, вероватно изненађена Кочиним духовитим искрицама.

Кочи је пришао један страни новинар да му честита. Коча је мислио да је то због избора у Председништво СФРЈ, али му је новинар честитао на здравици коју је Тито одржао Брежњеву. Коча: "Шта ја имам са тим?" "Ваш дух ту кружи!"

На пријему су заједно седели Цвијетин Мијатовић, Коча Поповић, Мирко Тепавац и Нијаз Диздаревић, који се мало устезао да седне, сумњајући да су то њихова места. Када је наишла група са Брежњевом, нико није устао, а Брежњев рече: "Док ми радимо, они уживају!" Кад се удаљио, Коча је изјавио: "Најважније је било не устати", а Тепавац: "Да, увек треба једну важну цаку наћи."

Бакарић је био потпуно опседнут ескалирањем национализма и сепаратизма у Хрватској, чему је сам "кумовао" и иницирао, мислећи да ће моћи све то да контролише и да држи у својим рукама. Ситуација је почела да му измиче из руку, па је само о томе говорио на пријему са ким год би стао.

Хрватски тједник га је у то време отворено нападао, називајући га "политичким мртвацем". Каква иронија! Бакарић је имао надимак Мртвац још уочи рата. Он је ту, пред Кардељем, Петром Стамболићем, Стеваном Дороњским, Мирком Тепавцем, отворено говорио о Мики Трипалу као о потпуном националисти и да је он - Бакарић већ раније то предвидео и упозоравао на то. Слушали су га, а у себи су мислили - како га је управо он довео, до јуче хвалио, подржавао и гурао напред. Каква је то принципијелност!

Коча са супругом Лепом Перовић

Када је Бакарић окончао своју кукумавку, неочекивано се убацио Кардељ и рекао: "Али, најгоре је у Србији. То менаџерство, те интеграције, тај етатизам." Нико од Срба, па ни Коча намерно, нису хтели да улазе у дискусију са њим.

Та изјава Кардеља на пријему у Федерацији поводом посете Брежњева, у јеку еуфорије "маспока" у Хрватској, "да је ипак у Србији најгоре, то менаџерство, те интеграције, тај етатизам..." има своју предисторију. По кулоарским круговима било је познато да је Кардељ формулатор оцене о политичком руководству Србије, "да је то једна политичка група чврсто срасла са технократијом, да је она опасна по југословенски развитак и да је због тога треба уклонити".

Зато није нимало чудно што је Кардељ на пријему тако говорио о Србији, а и што су Словенци исте године, на једној од седница ЦК СК Словеније, указивали на пораст техноменаџерства у Србији. Из апарата ЦК СКЈ процурило је још у време XXI седнице ЦК СКЈ да се дограђује оцена формулисана на следећи начин: Да се у СР Србији формирала једна група, која је срасла са најопаснијом банкарском и другом технократијом, да је то веома опасно, да док је она ту, од самоуправљања нема ништа, јер је она прозападна и води у капитализам. Нема никакве сумње да се то радило на Кардељеву иницијативу, јер се временски поклапало с почетком припрема за нападе на српско руководство на челу с Никезићем.

ПОПОВИЋ НЕ ПРИМА МИШКОВИЋА ЗА СТО

КОЧА СВОЈА политичка расположења није крио ни спутавао. Често је долазио на ручак са супругом у ондашњи Клуб посланика на почетку Толстојеве улице на Дедињу и у друштву са Мијалком Тодоровићем или неким другим од својих пријатеља, гласно коментарисао поједине унутрашње или спољне догађаје. Добривоје Видић, који је тамо свакодневно ручавао са супругом, жалио ми се да му је као председнику Председништва Србије, а касније члану Председништва ЦК СКЈ врло непријатно да то слуша, мислећи да је то њему намењено, па је пожуривао супругу са ручком да би се што пре изгубио из Клуба.

Други су то слушали али су ретко улазили у полемику са њим, добро знајући да са луцидним Кочом није лако изаћи на крај. Било је у том клубу и комичних ситуација. Некад је било и гужве, па је конобар за Кочин сто посадио и генерала Виктора Бубња, а намеравао је ту да смести и Милана Мишковића, савезног секретара за унутрашње послове. Коча је реаговао тако што је задржао Бубња, кога је иначе уважавао, а конобару је казао: "Мишковића ми не доводи за сто, довољно је што ме прислушкује код куће, не мора и у кафани."

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, легат Коче Поповића и Лепе Перовић, Архив Града Београда, Музеј Југославије, Википедија, , Архив Југославије, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

2 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТОВ КАДРОВСКИ ГОЛИ ОТОК: О једном симболичном сусрету Коче, Леке и Блашка у Дубровнику

28. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УВЕК КОРАК ИСПРЕД НЕПРИЈАТЕЉА: Командант армије постаје министар спољних послова

27. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УЛАЗАК У НАТО НА МАЛА ВРАТА: Коча Поповић као начелник Генералштаба Југословенске армије

26. 05. 2022. у 17:14

Друштво

2 10

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО ЈЕ ХТЕО ДА СТРЕЉА КОЧУ: Невероватни животни заплети најславнијег ратног команданта

25. 05. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације