ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УЛАЗАК У НАТО НА МАЛА ВРАТА: Коча Поповић као начелник Генералштаба Југословенске армије

УКАЗОМ Министарства народне одбране, пов. бр. 401/45 од 11. септембра 1945, генерал-лајтнант Коча Поповић је постављен за начелника Генералштаба Југословенске армије. На том положају Коча је имао огроман двоструки посао: прво, ратна дејства су престала, али се рађала тршћанска криза и војска је остајала близу наших западних граница.

Тито и амбасадор САД у Београду Џорџ Ален потписију тајни споразум о америчкој помоћи Југославији

Друго, пред Кочом и војном установом на чијем се челу нашао стајао је огроман посао: како постепено превести многољудну армију, наоружану махом трофејним наоружањем и делимично совјетским, у мирнодопску формацију, уз школовање бројног официрског кадра. Коча 16. јула записује да је бројно стање војске 667.066 бораца, од чега 47.242 официра и 70.571 подофицир. Коча је сматрао да ради побољшања квалитета треба смањити војску. Бави се саставом дивизија и онима које би требало расформирати.

Када је одмах по ослобођењу спремана група наших генерала и високих официра на школовање у СССР, Коча је шеретски напоменуо: "Ако већ не иде столар на школовање (мислећи на Ивана Гошњака, свог саборца из Шпаније, који је тада био министар за народну одбрану у Савезној влади, а није желео поново да иде у СССР на даље школовање, јер је био пре Другог светског рата, па је молио Александра Ранковића да га не узимају у обзир за школовање - (прим. Д. Ч.), не мора онда ниједан мали командант са Сутјеске." На Академију "Ворошилов" послато је око 30 виших официра, који су већ били или су касније постали генерали и пуковници. У генерал-пуковника Коча је произведен 2. августа 1947. године.

Коча и државни секретар САД Џ. Ф. Далас

ИНТЕРЕСАНТАН ЈЕ КОЧИН одговор на питање каква је била улога начелника Генералштаба у време првих писама Стаљина и Молотова, односно у почетку заоштравања односа између нас и СССР-а. Коча је шеретски одговорио: преводилачка! Наиме, он је, поводом првих Стаљинових писама која су претходила Резолуцији Информбироа, био одређен да заједно са Мошом Пијаде преводи наше одговоре на нападе из Москве: "Радили смо, неретко даноноћно. Тада сам поново пропушио; гутао сам по четрдесетак цигарета дневно. На прво Стаљиново писмо (23. марта 1948) одговор смо преводили Моша Пијаде и ја, у току ноћи, код Тита у Румунској улици. Били смо, сви узбуђени, осећали смо да су пред нама крупни догађаји. У том писму Стаљин је упро прст и у мене лично, осуђујући наше приговоре на совјетске војне саветнике, јер су потискивали наше људе и покушавали да нам намећу своје доктрине које нама нису одговарале."

Писмо које је садржало одговор ЦК КПЈ Стаљину однела је у Москву Драгица Срзентић, заменик генералног секретара Министарства иностраних послова, са задатком да га преда нашем амбасадору у Москви Владимиру Поповићу и да сачека одговор. Она није знала садржај писма. Убрзо је донета Резолуција Информбироа. Како је на скупу јавно изразила свој став да се не слаже да нам Руси нису пријатељи, Драгица а и њен супруг Војо Срзентић осуђени су на робију: она на 10 година у Стоцу, а Војо на 15 у Билећи. За Воја се тврдило да је руски агент; ушао је у отворен сукоб с Борисом Кидричем и око привредног плана јер су тај план крваво платиле босанске шуме, а словеначке нису биле ни такнуте, али и са Кардељем око помоћи која је возовима завршавала у Словенији, док су друге републике гладовале.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Југославија четврта сила у Европи

ПРЕМА ТИТОВОМ дневнику, идеја да се тражи оружје на Западу први пут је озбиљно разматрана 25. децембра 1950. године. У јануару 1951. званично је затражена помоћ од САД. Чињени су велики напори да Југославија увери Запад да је у великој опасности и да јој је потребна помоћ у наоружању. Запад је био сумњичав а посебно САД па је Владимир Велебит послат у САД да у политичким круговима у којима је имао и познанике објективно представи ситуацију у којој се Југославија налази. Ти Велебитови контакти створили су услове за конкретне разговоре. Отворене су две могућности: прва, помоћ у наоружању и друга, да се политичким споразумом Југославије са Грчком и Турском направи специјална веза са Атлантским пактом да би СССР и његови сателити били уздржанији према Југославији. Оне нису искључивале једна другу. У помоћи Југославији САД су виделе и свој интерес, док су у НАТО-у Француска и Велика Британија биле уздржаније.

Пошто је амерички Конгрес, у децембру 1950. године усвојио Закон о хитној помоћи Југославији у Београд је 1951. дошао сенатор Џон Кенеди, док је начелник Генералштаба ЈНА Коча Поповић тајно посетио Пентагон. Путовао је у цивилу, као гост свог пријатеља Владимира Поповића, амбасадора Југославије у САД, заједно са генералом Влатком Велебитом, а резултат је био Пакт о војној помоћи (МАП), који је потписан у октобру 1951. у Београду. Југославија је укључена у амерички Закон о узајамној помоћи (МДАП), на основу кога су САД, Британија и Француска почеле да шаљу оружје Југославији и до 1957, када је Југославија раскинула овај споразум, испоручено је око 93% планиране помоћи. Југославија је добила све што су Американци тада производили, осим атомске бомбе (млазни ловци, радари, хеликоптери, тенкови), а већи део америчких тенкова је распоређен у Постојни због страха Американаца да би совјетска армија могла кроз тзв. љубљанска врата продрети у северну Италију. ЈНА је по снази постала четврта армија на континенту. Испорука наоружања и опреме САД Југославији, по данашњој вредности долара, прелазила је 60 милијарди долара.

Коча, Черчил, Тито и Ентони Идн

Коча Поповић је у Вашингтону у тајној мисији провео неколико недеља, водећи разговоре о војној помоћи Југославији. Свој пут у САД Коча Поповић је касније описао речима: "Да, у САД сам, ако се добро сећам, путовао почетком 1951. инкогнито, по Титовом налогу. У САД провео сам заједно са Влатком Велебитом око месец дана у преговорима који, морам рећи, у почетку нису баш били пријатни. Само по неки детаљ о томе: Седели смо у некој сали у Пентагону где је била окачена нека велика мапа прекривена платном. Када је платно скинуто - на њој је био убележен распоред војних снага СССР-а и њихових савезника са једне и наших јединица са друге стране." Један од Кочиних саговорника му се обратио речима: "Ево, на овој карти је уписано оно што ми знамо о односу снага на вашим границама. Од Вас очекујемо да нам пружите подробнија обавештења..." Коча је много година касније изјавио: "Непријатно изненађен, реско сам узвратио: 'Извините, господо, али ја овде нисам дошао да бих вам о томе говорио. Мој је посао да утврдим могућности за испоруке ваше војне опреме која нам је неопходна ради јачања одбрамбене способности наше земље. О ономе што ви желите можемо евентуално разговарати тек кад буде јасно да ћете нас ви помоћи оружјем'."

У Вашингтону је тада било и других притисака о којима Коча каже: "Имао сам, сећам се, врло неугодно суочавање са генералом Беделом Смитом (начелник штаба код Ајзенхауера за време искрцавања у Нормандији и до капитулације фашистичке Немачке; генерал са четири звездице - у време разговора са Кочом директор ЦИА, касније амбасадор у Москви) као и са Аленом Далсом, тадашњим шефом контраобавештајне службе САД. Њих двојица су жустро кидисали на мене тражећи свакојаке информације. Био је то, разуме се, узалудан притисак. Није ми ни пало на памет да им откривам било какве тајне. Преговори су ипак били успешни јер је домаћин мењао своје понашање. Што се пак односа према мени лично тиче, могу рећи да сам с већином америчких војних старешина, укључујући њихове најславније војсковође из Другог светског рата, имао врло пријатне сусрете. Прихватали су ме као саборца и себи равног ратника."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Стаљин упада у своју замку

НОВИ НАЧЕЛНИК Здруженог генералштаба америчке армије генерал Колинс посетио је Тита и ЈА у октобру 1951. године. Циљ ове важне посете био је да се војни естаблишмент САД увери какве су стварне могућности Југословенске армије. До тада су владала мишљења да је то армија партизанског типа способна да пружа отпор у планинама. После демонстративних вежби којима је присуствовао и обиласка јединица, он се вратио с бољим утисцима него што је очекивао и то је можда утицало на будући облик сарадње. Југославија је већ 12. октобра потписала споразум о војној помоћи са САД, а ускоро је у Београд стигла америчка мисија с генералом Хармонијем на челу.

У то време је формиран Балкански савез између Југославије, Грчке и Турске, што нас је индиректно везало за Европску одбрамбену заједницу, односно Атлантски пакт, чиме смо се обезбедили од совјетске војне инвазије. Скоро да је излишно и говорити колико је то ојачало како војну тако и политичку позицију Југославије према СССР-у и његовим сателитима. А почело је тако што је Милован Ђилас почетком априла 1951. изјавио познатом америчком новинару Сулцбергеру да Југославија с Грчком и Турском треба да обезбеди план заједничке одбране, који је Ђиласову, односно Титову поруку пренео даље, а коју је Запад прихватио с нескривеним симпатијама. Након тога, почињу убрзани тајни разговори на разним нивоима, укључујући и војни.

Заправо, први информативни војностратегијски разговори између три западне силе и представника ЈНА почели су у Београду 15. септембра, када је Тито примио америчког генерала Томаса Хандија. Тито је инсистирао на тајности ових разговора јер је за то имао крупних разлога. Сусрет је протекао у напетој атмосфери. С југословенске стране у разговорима су учествовали Пеко Дапчевић, вицеадмирал Ј. Черни, генерал-мајор М. Шумоња и други.

Тито и Стаљин

После толико година, данас, према британским документиима, сазнајемо да су под конференцијским столом били уграђени микрофони. То је записао британски војни аташе. Шеф југословенске делегације Дапчевић се у преговорима углавном ослањао на писмене поруке, које му је достављао један ађутант, који је улазио из суседне просторије. Тада је Пеко Дапчевић саопштио да је према југословенским информацијама била спремна 71 дивизија информбировских земаља, одређених за напад са око 700.000-900.000 добро обучених војника. Све дивизије су биле ојачане са по једним тенковским батаљоном тенкова Т-34 и распоређене дуж југословенске границе... Четвртог дана преговора генерал М. Шумоња је говорио о стању и опремљености ЈНА, која је, рекао је, имала 35 дивизија, шест ваздухопловних дивизија, три оклопне и 26 пешадијских без гарде, укупно 450.000 војника. Шумоња је изнео и основне поставке југословенског плана одбране, наглашавајући да је за одбрану Балкана потребно 80 дивизија, 10 турских, 20 грчких и 50 југословенских, као и савезничке снаге у Аустрији.

На директно питање како скоро четрдесет година касније тумачи неуспех совјетског притиска на Југославију, Коча је одговорио: "Мислим да је Стаљин, у неку руку упао у ступицу коју је сам створио: прецењујући могућни ефекат својих претњи, изгубио је време да војну претњу оствари, па је морао да се повлачи. Ја сам ту своју процену настојао да формулишем још 1952, на VI конгресу Партије у Загребу." (Рекао је: "Истини за вољу ипак треба признати да за неизвршење оружаног напада на нашу земљу имају неке 'заслуге' и они који су га, без сваке сумње припремали. 'Совјетска' влада је у својим проценама наше политичке, моралне и војничке снаге - дубоко грешила. Она је нашу одлучност и способност отпора грубо потцењивала. Зато је сваки пут веровала да ће следећи, још грубљи притисак бити довољан да обори наше руководство и баци наше народе на колена. У томе се Стаљин грубо преварио...")

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Кардељ је смислио Голи оток

КОЧА ТВРДИ да од отварања сукоба са совјетским вођством ниједног тренутка није помислио да ми нисмо у праву и да се ни на час није поколебао. "У мојим уверењима и осећањима више није било места за доктринарство бољшевичког типа." Због тог дубоког неповерења и појачаних војних претњи према нашој земљи Генералштаб је из Београда премештен у Тополу. Није се желело да се понови ситуација из априла 1941. да, пре него што почну и борбе, противници покидају све везе Врховне команде са борбеним јединицама.

Едвард Кардељ и Коча

У контексту понашања Стаљина и Резолуције ИБ Коча је дошао до закључка, кад је Јосип Броз у питању, да он у току НОБ-а, већ по природи свог положаја, харизме и власти, више није могао ни да замисли да се врати у неки, према Стаљину подређени положај. Рат га је афирмисао као самосталног лидера, између осталог зато што је доносио одлуке које нису биле по вољи Москви и Коминтерни, иако је, узгред речено, одржавао сталну радио-везу с њима. Оно што збуњује јесте да Коча није знао и није приметио слање и пријем телеграма и да та лична веза функционише, иако се врло често налазио у његовој близини.

На питање да ли је могуће да није знао за Голи оток, Коча одговара да мисли да то ни многи други високи функционери нису знали. Претпоставља да се о томе одлучивало у врло уском кругу. "Чуо сам - и верујем - да ни Темпо, иако је био члан тадашњег Политбироа, није знао шта се догађа." На питање да ли то значи да одлука о Голом отоку није била на седници Политбироа, Коча одговара: "Ја мислим да није. У том саставу (Политбиро) сада било је и људи чији формат није био такав да би Тита обавезивао на уважавање њихових мишљења или да их консултује при доношењу деликатних одлука. Ранковић је, додуше, морао знати знатно више, али не искључујем ни претпоставку да су ту чудовишну операцију, на основама генералног овлашћења са врха, по својој мери водили наши полицијски органи."

ВЛАДИМИР ДЕДИЈЕР је о томе писао: "Ранковић је одвео Добрицу Ћосића код Кардеља. Био је присутан и Иван Гошњак. Када је Добрица почео да прича шта је видео на Голом отоку, Кардељ је љутито рекао: 'Знао сам да ће тамо направити пи...рије' Гошњак је рекао: 'Добро, Едо, што се љутиш, то је била твоја идеја' Али да је и Тито знао, у то не сумњам."

"Обављао сам своје војне послове као начелник Генералштаба; нико ме није обавештавао шта се тамо догађало нити сам тако нешто слутио. А војна обавештајна служба? Није баш много сарађивала са мном. Била је везана за Политичку управу, за Гошњака. Има у свему томе нечега врло чудног и необјашњивог па и непојмљивог."

Коча Поповић и Далас на Брионима

Да ли је могуће да Коча, као први војник, није био потпуно обавештен?! Коча је то објашњавао тиме да се морају имати у виду измењене околности, промена у расподели реалне моћи. Након завршетка оружане борбе, Партија убрзо постаје "све и свја", апсолутни примат поново постепено добија идеологија која не подноси неистомишљенике. Коча мисли на тоталитаристичку и ауторитарну бит сваке слепе вере. С тог становишта може се рећи да су све идеологије осуђене на неистине ако и када претендују да имају одговоре на све проблеме. "Десило се то у Русији... То се у суштини десило и нама у мање страшним облицима... После освајања власти у понечему смо почели да личимо на оне које смо свргнули, с тим што су неке ствари постале теже него што су биле пре револуције... Тек нас је 1948, то јест Стаљинова брутална претња, донекле тргла..."

Наравно, након Резолуције ИБ и свих мера припрема за одбрану од напада СССР-а и његових сателита, дислоцирани су не само војни ефективи и војне фабрике, него и бројна индустријска предузећа јер је процењено да нисмо у стању да ефикасно зауставимо продор оклопних снага преко Панонске равнице. Истовремено су у дубокој унутрашњости код Хан Пијеска, а потом и код Макарске под земљом изграђиване базе за смештај Врховног штаба у случају совјетског напада. Све је то не само дуго трајало већ је финансијски веома исцрпљивало нашу неразвијену економију, која је трпела совјетску блокаду, али и још доста проширено неповерење Запада.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, легат Коче Поповића и Лепе Перовић, Архив Града Београда, Музеј Југославије, Википедија, , Архив Југославије, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАДРЕАЛИСТА, ВОЈНИК РЕВОЛУЦИЈЕ И ДИПЛОМАТА: Прилози за биграфију Константина Коче Поповића

24. 05. 2022. у 17:14

Друштво

2 10

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ТИТО ХТЕО ДА СТРЕЉА КОЧУ: Како је командант Прве пролетерске умало настрадао због битке на Сутјесци

13. 02. 2022. у 15:00

Друштво

4 18

ТИТУ ПОМИЛОВАЊА, КОЧИ ПОГУБЉЕЊА: Чувено Брозово "писмо" било увод у "свилен гајтан” за либерале

27. 09. 2020. у 17:00

Фељтон

0 0

ИСТОРИЈА НЕКИХ СРПСКИХ БОЛЕСТИ: Пекићу, комунизам нас је учинио смешнима - реванширајмо му се, такорећи истом мером и силином

19. 09. 2020. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације