ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО ЈЕ ХТЕО ДА СТРЕЉА КОЧУ: Невероватни животни заплети најславнијег ратног команданта

НА Војномедицинској академији у Београду, 20. октобра 1992. у 85. години умро је Коча Поповић, песник надреалиста, књижевник и филозоф, резервни поручник Војске Краљевине Југославије, учесник у Шпанском грађанском рату из кога је изашао као капетан, нетом после тога војник револуције, један од најславнијих команданата и генерала пролетерских јединица, а потом врхунски дипломата и кратко време потпредседник Републике (СФР Југославије).

Тито и Коча

Био је интелектуалац широког спектра, разноликих склоности и талената, несумњиво једна од комплекснијих и по много чему необичнијих личности које су обележиле догађаје с краја прве половине и готово целу другу половину прошлог века.

Када је рођен 14. марта 1908. године, у једној од најбогатијих породица у Србији, ништа није говорило да ће његов живот бити испуњен сулудим заплетима и обртима. За 84 године прошао је пут од швајцарског католичког самостана у коме се школовао на француском језику, до артиљеријске школе за резервне официре у Сарајеву и париске Сорбоне на којој је дипломирао филозофију. На обалама Сене другује са надреалистима Андреом Бретоном, Жаном Коктоом, Ваном Бором, Робером Десносом и другим уметницима окупљеним око часописа Revue Du Cinema. Са Марком Ристићем 1931. објавио је књигу "Нацрт за једну феноменологију ирационалног". Помаже Мирославу Крлежи у уређивању часописа "Данас" и сарађује у часопису "Надреализам данас и овде" под псеудонимом Гроф, који је касније користио у партизанима.

Коча као поручник Југословенске краљевске војске

КАДА ЈЕ ЂОРЂЕ КОСТИЋ, један од првих српских надреалиста, почетком тридесетих година прошлог столећа први пут прочитао једну Кочину песму, гласно се са дубоким разлогом запитао: "Ко је овај човек?" И та Костићева гласна запитаност траје и одзвања кроз цео ХХ век и још увек траје.

Нeћe бити никаква фраза ако се констатује да је Коча ишао кроз живот "путем којим се ређе иде". У Шпанију, а потом у партизане није отишао због авантуризма. Кренуо је у борбу против фашизма. Имао је прилике да фашизам види на делу. После Париза, наставио је студије у Немачкој у којој су фашизам и нацизам надирали као поплава. Као интелектуалац није имао илузија нити му је недостајала храброст. Он јесте потицао из имућне породице и нису га мотивисали лични социјални разлози већ велике идеје западног демократског друштва и просвећених левих снага. Улазећи у КПЈ Коча је био свестан и приправан да ће се у њој суочити са бољшевичким тескобама. Он сам за себе каже да је био свестан тога и да је био мало и "затуцан". Нису га ни мимоишле садистичке методе Специјалне полиције у Београду. После једног хапшења, због слабог држања избачен је из Партије. Он је о томе имао своју истину а Партија своју. Наравно, знало се чија је старија. Морао се томе повиновати, али није сагнуо главу. Одлуку о искључењу саопшто му је предрати и поратни пријатељ Милован Ђилас. Зато је у борбу против окупатора у лето 1941. Коча отишао као "шугаво прасе". На слободној територији Родољуб Чолаковић и Филип Кљајић му саопштавају да је постављен за команданта Космајско-посавског одреда.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Непремостиве разлике

КОЧА ЈЕ ТИТА први пут срео по повратку из Шпаније, у једној кафаници у Босанској улици, данас Гаврила Принципа. Коча је требало да му обезбеди коначиште код његовог пашенога, сликара Жике Влајнића.

Други пут су се срели на војном саветовању у Столицама код Крупња, 26. септембра 1941. коме је присуствовало двадесетак највиших руководилаца ослободилачког покрета и партизанских одреда. Коча је позван као командант Посавског одреда и био је један од ретких који се залагао за партизанску стратегију ратовања, против фронталне борбе. Врховни командант и генерални секретар Партије је то добро запамтио. То је пресудило да га именује за команданта Прве пролетерске бригаде. И није се преварио. Коча је исказао свој таленат ратног команданта. Побеђивао је штедећи борце и водећи битке са минималним губицима. Поштовао је подређени командни кадар, а за команданта 1. батаљона 1. пролетерске бригаде Перу Ћетковић знао је да каже: "Стидео сам се што му био претпостављени". У свом дневнику 1943, Вилијам Дикин, шеф савезничке војне мисије при Врховном штабу, бележи: "Имао је примесе војног генија и мржњу према рату".

Вјера Бакотић (прва Кочина супруга), Пол Елијар, Нуш (Елијарова супруга) и Коча

И најнепристраснији историчари имаће врло компликован задатак када буду процењивали све Поповићеве склоности, таленте и животна опредељења, исто тако тешко ће бити да проникну у срж односа између њега и Јосипа Броза, чија је амплитуда ишла из крајности у крајност, од најближе сарадње, до потпуног разлаза.

ТАЧНО ДВАДЕСЕТ година пре него што је објављена вест о смрти Коче Поповића, Танјуг је 4. новембра 1972. емитовао више формално него информативно и уверљиво званично саопштење за јавност:

"Председништво Скупштине Социјалистичке Републике Србије обавештено је на јучерашњој седници о оставци коју је поднео Коча Поповић на дужност члана Председништва СФРЈ. Закључено је да се са оставком која је упућена Председништву Скупштине упозна Републичка конференција ССРН Србије, ради покретања и спровођења поступка кандидовања за избор новог члана Председништва СФРЈ из Србије, у складу са одредбама Устава."

Било је то његово повлачење из политичког и јавног живота због неслагања са сменом српских "либерала" Марка Никезића, Латинке Перовић, Мирка Тепавца... и непосредан повод за дефинитивни разлаз са Јосипом Брозом.

Кочина партијска књижица

Неколико дана пре оставке Коча се срео са Титом: - Не бих могао рећи да смо водили неки дужи и садржајнији политички дијалог. Чинило ми се да он, с обзиром на године, више и није био кадар да улази у такав дијалог... Можда није било ни неопходно. Нисам осећао потребу за неким опширнијим објашњењима. Он је једино, рекао бих жалосно, запитао: "Зар збиља мораш да одеш?" Узвратио сам кратко и непоколебљиво: "Одлучио сам." Разликовање је трајало већ прилично дуго. Постало је непремостиво.

У разговору са Кочом, крајем осмадесетих година прошлог века, Милорад Вучелић, садашњи главни уредник "Новости", питао га је да ли је Броз, када су се растајали показао некакву емоцију. Коча је одговорио: "Можда је и било, али сутрадан је отишао код Бранка Микулића у Бугојно да убије медведа и на мене је заборавио."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Дуван и полић ракије за врховног команданта

А ПРВИ ЊИХОВ разлаз десио се 40 година раније. Сутјеска, главна позорница југословенске ратне драме, годинама, чак деценијама, вукла се иза ратне славе Коче Поповића. После његове оставке кренуле су тихе, мучне, неслужбене, ненаписане, али и недемантоване оптужбе да је командант славне Прве пролетерске у најкритичнијем тренутку за Врховни штаб и Тита побегао са бојишта. Шта је, заправо, истина? Да ли је Коча побегао, да ли се одлучио на пробој да спасава себе, намерно остављајући Тита и све остале у обручу надмоћног непријатеља?

Коча као поручник шпанске војске на осматрачници

На сва ова питања одговориће Коча Поповић новинару "Политике" Александру Ненадовићу, у књизи "Разговори с Кочом", коју је покрио вео заборава јер се појавила у освит последње југословенске драме и крвавог грађанског и верског рата.

- Реч је о варијацијама на исту тему с циљем да ја будем оптужен за неку врсту издаје. Али вратимо се ономе што је битно - шта се заиста догађало у Врховном штабу и око њега? При томе, наравно, ваља имати на уму тежину тренутка, драматичан положај наших опкољених јединица, терет рањеника. А, одлука се морала доносити без двоумљења - говорио је Коча Поповић. Без колебања, одлучио се за пробој. Није имао другог избора. Кренуо је и успео је, уверен да отвара пут за излазак и других јединица из непријатељског обруча.

УСПЕО ЈЕ ДА ПЕКУ (Дапчевићу) пошаље по куриру поруку: "Ја крећем напред, пођите за мном." Знам, а то пише и на документима, да је Пеко био сагласан. Говорио је Титу: "Коча је у праву, треба ићи за њим." Врховни штаб се у том тренутку осетио готово изгубљеним јер је целокупна ситуација била крајње драматична, а његова позиција изузетно тешка зато што се нашао близу зачеља са огромним бројем неспособних рањеника.

- ТО је у рату најтеже. Увек сам мислио - о томе сам и писао - да је најлакше ономе ко иде напред. На зачељу се, уз све остало, склапају непријатељски обручи, одатле је теже нешто предузети. Нешто пре мог пробоја, прелазећи у зору реку Сутјеску, пролазили смо испод Кошура. То је једно брдо које су Немци држали и с њега нас гађали. У тој ситуацији, док непријатељ жестоко удара, непосредно пред рањавање Тита, ја му шаљем поруку у којој кажем отприлике ово: немој ићи стазом којом сам ја прошао, јер је изложена непријатељској ватри; крени лево, кроз шуму, туда је безбедније. Послао сам му мало дувана и полић ракије... - сећао се ратних дана Коча Поповић.

И Тито је био одлучио да Кочу смени. Генералу Велимиру Терзићу је рекао: "Спреми се да преузмеш Прву пролетерску" ... На то је генерал Терзић узвратио у чуђењу: "Друже Тито, па не мислите, ваљда, да бих ја могао да заменим Кочу."

У штаб Прве пролетерске, негде испред Зворника, стигла је депеша у којој је било изричито речено да Коча одмах преда команду своме заменику и дође у Врховни штаб. Својим пратиоцима је рекао.: "Кад се Поповић појави стрељајте га..."

Коча Поповић

Када се Коча по позиву појавио у Врховном штабу, Титови пратиоци су били неми. Сви су са дозом страха и неизвесности ишчекивали њихов сусрет. Тито је без речи устао са стола за којим је седео и кренуо у сусрет свом команданту и изљубио га. Према Кочиним тврдњама, али и сведочењима многих из окружења Врховног штаба, Тито никад о томе више није реч проговорио. Као да се није ни десило.

Тако је Коча у два пресудна историјска момента изговорио: "Одлучио сам." Прво, у обручу на Сутјесци када је, без ичијег наговора одлучио на пробој и тиме спасао и главнину снага и Врховни штаб, у часу када су немачки команданти јављали својим вишим штабовима да је све готово и да је у питању само неколико сати до коначне победе. Друго, када је дошао код Тита и рекао му да подноси оставку октобра 1972. и када је на Титово питање да ли баш мораш, одговорио кратко: "Одлучио сам." Коча се уверио да се у земљи не жели процес демократских промена већ продужетак постојеће личне владавине једног човека и није желео да у томе учествује.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Лажан мит да је Броз препородио партију

У МЕЂУВРЕМЕНУ долазило је до још размимоилажења у ставовима преко којих је Тито доста елегантно прелазио. Коча је о овим сукобима сведочио:

- Тито је после 1948. једно време, узгред речено, био спреман да иде доста далеко - према Западу. Приликом сусрета са Ги Молеом, тадашњим француским премијером, он је, на пример, доста опрезно наговештавао спремност да Југославија уђе у касније напуштену "европску одбрамбену заједницу", да се, у неку руку, отвори према западном војном савезу. Ја сам тада интервенисао и успео да смекшам његову спремност. Ги Моле је то запазио, заинтересовано ме погледао и добацио Титу: "Имате спретног министра."

ПОСЛЕ совјетске инвазије на Чехословачку 1968. године, испоставило се да је ондашњи министар војске Иван Гошњак пребацио јединице према западним границама.

- Сукобио сам се, ваљда први пут, директно и оштро са Титом, на проширеној седници Политбироа. Рекао сам да сматрам недопустивим то што је учинио Гошњак: у време повећаних опасности са Истока, он пребацује јединице према Западу. На тај мој приговор Тито је, у два маха, узвикивао: "Доста више тог филозофирања." На то сам у себи одлучио: Двапут сам то прогутао, трећи пут нећу. Устајући од стола, добацио сам: "Тражим право на глупост!"

Тито није реаговао на Кочину реплику. Али је зато Коча забележио како је Титова ратна харизма после рата природно прерастала у стварање култа по његовој жељи и како су тај култ подстицали његови ревносни следбеници да би и они под тим сунцем и сами постали недодирљиви.

- Он је о себи већ мислио као о великану, а и његови први сарадници. Био је то, у том смислу, природан спој: он је постао вођа којег нико не би могао да "макне малим прстом", како је то Стаљин 1948. прижељкивао или планирао. Моје уверење је да у нашим званичним, послератним тумачењима Титовог повратка из Совјетског Савеза направљена натегнута мистификација. Мислим на тврђења по којима је, пре његовог доласка, у југословенском комунистичком покрету безмало све било у нереду да би, потом, великом брзином, с њим на челу, дошло до препорода. То просто није тачно. Он није почињао из почетка: преузео је организацију која је већ била на својим ногама, спремна за окршаје пред којима се налазила.

Коча и Данило Лекић

ЈОСИП БРОЗ ТИТО, све у свему, био је, како је то написао Слава Ђукић, на неки начин, одредница Коче Поповића. Био је то двојни однос, поштовао га је а истовремено се против њега бунио. "Никада није дао на себе, и никада није допуштао да дође у понижавајући положај: у томе се разликовао од функционерског слоја. Али, такође, сва његова супротстављања била су парцијална, према ситуацији, појави, догађају, више опструкциона него опозициона, никада фронтална и у мери која би га заувек искључила са политичке позорнице. Увек је у својим иступима остављао простор и више остајао веран своме ћутању него што је улазио у непомирљиве сукобе, који би водили у тотално опозиционарство. Вероватно је његова извесна рационалност произлазила из искуства и личне спознаје да никаква опозиција нема изгледа у бољшевичкој власти, насупрот једном непроменљивом аутократи, култу и ореолу. Можда је то разлог што је опозициони став заменио опструкцијом и пасивношћу."

По завршетку рата Поповић постје начелник Генералштаба у тешким условима с великом армијом у разореној и опустошеној земљи, притиснутој тршћанском кризом и Резолуцијом Информбироа. Седам година је водио својеврсну послератну "битку" на новим фронтовима о чему ће још бити речи на страницам "Историјског додатка".

Када је ослабио совјетски притисак на Југославију, Едвард Кардељ, члан Политбироа СКЈ и министар иностраних послова Југославије, очито заплашен од престојећих изазова у новонасталим условима лавирања између Истока и Запада, се повлачи и требало је наћи новог човека. Био је то Коча Поповић. Тито се сложио из својих разлога. За њега је Коча био гарант да ће моћи и знати да разговара на "равној нози" са свим државницима са којима се Југославија сусреће у међународним односима, а посебно са Западом.

Све после тога биле су Кочине краће епизодне улоге на партијском и државном плану, које је он дисциплиновано прихватао и отаљавао, на наговор својих пријатеља или са неким својим ограниченим циљем. Коча Поповић је имао обичај да каже: "Коча Поповић је Коча Поповић само од 1941. до 1945. Све остало је службовање."

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, легат Коче Поповића и Лепе Перовић, Архив Града Београда, Музеј Југославије, Википедија, , Архив Југославије, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

2 10

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ТИТО ХТЕО ДА СТРЕЉА КОЧУ: Како је командант Прве пролетерске умало настрадао због битке на Сутјесци

13. 02. 2022. у 15:00

Друштво

4 18

ТИТУ ПОМИЛОВАЊА, КОЧИ ПОГУБЉЕЊА: Чувено Брозово "писмо" било увод у "свилен гајтан” за либерале

27. 09. 2020. у 17:00

Фељтон

0 0

ИСТОРИЈА НЕКИХ СРПСКИХ БОЛЕСТИ: Пекићу, комунизам нас је учинио смешнима - реванширајмо му се, такорећи истом мером и силином

19. 09. 2020. у 20:00

Друштво

24 8

ЧЕТНИЦИ ЗА ТИТА ВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉИ ОД ТРЕЋЕГ РАЈХА Броз: Партизани спремни да ратују против сваког на кога Берлин укаже

11. 07. 2020. у 20:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације