ЋИРИЛИЦУ 40 ГОДИНА НЕГОВАЛА У "ЗЕМЉИ ЛАЛА": Наставница Нада Чанак учила српске ђаке у Холандији матерњем језику

КАДА се Нада Чанак осврне на каријеру која је трајала пуних 40 година, каже да је испуњена особа. Избор правог занимања је један од најважнијих предуслова за срећу. Бити учитељица, за њу је најлепши посао на свету. А, бити наставник у дијаспори - посебан изазов.

Фото Приватна архива

Неколико деценија Нада је учила децу у Холандији српком и српскохрватском језику. Најпре као наставник, а потом од 1992. као прави капетан који је свој све мањи бродић маневрисао кроз све олује, чак и о свом трошку. Да није било њене упорности, љубави и професионалности, генерације деце српског порекла у Холандији не би научиле матерњи језик.

Недавно је у Ротердаму организована свечана вечера, на којој се омиљена наставница опростила од ученика, њихових родитеља и колега. Жена која се лавовски борила да српски опстане у Ротердаму отишла је у заслужену пензију.

- Почела сам да радим у допунској настави давне 1980. Био је то мој избор - прича нам Чанак. - Тада се допунска настава на матерњем језику за југословенску децу одржавала у десетак градова Холандије. Путовала сам и предавала у школама у Вегхелу, Утрехту и Ротердаму. У Ротердаму је било највише наших људи, тако да је допунску школу, која се тада звала "Владимир Назор", похађало 800 ученика, пореклом из свих крајева СФРЈ. Са њима је радило 30 наставника.

Школа се налазила у Делтон колеџу, луксузном делу Ротердама. Наставу на матерњем језику финансирало је холандско министарство културе, а уџбенике су добијали из наше амбасаде.

- Све до почетка грађанског рата у СФРЈ школе су добро радиле - каже Чанак. - Распад државе донео је радикалне промене и у нашим школама. Било је јасно да нећемо моћи да радимо као раније. Холанђани су нам предлагали да се све југословенске школе из безбедносних разлога привремено затворе или да направимо поделу на пунктове према језичкој диференцијацији. Прихваћена је друга варијанта. Подељени смо на три пункта: албански, хрватски и српски. Хрвати и Албанци су измештени на другу локацију, а Срби су остали у истој згради. Наша школа је добила ново име, и отад се звала: Допунска школа на српском језику "Вук Караџић".

Фото Приватна архива

Остало је 250 ученика и 10 наставника, а Нада Чанак је изабрана за координатора школе. Био је то тежак период, јер су се свакодневно борили за опстанак школе.

- Из садашње перспективе, био је то и најуспешнији период када је реч о квалитету наставе - каже нам. - Проблеми су нас додатно мотивисали и ујединили. Организовали смо изложбе познатих сликара, концерте уметника из Србије, гостовања наших писаца, хуманитарне акције, издавали смо школске новине, оформили библиотеку, водили децу на екскурзије, спортска такмичења... Холандско министарство просвете је, нажалост, 2004. укинуло финансирање наставе на матерњем језику за све странце и од тада су почеле наше вратоломије. Договорили смо се са групом родитеља да оснујемо Српски културни центар и да тако наставимо са радом.

Од 2004. до 2020. родитељи су плаћали просторије, а наставници су радили као волонтери, без новчане накнаде. Буџет су попуњавали организујући часове српског језика за странце. Број ученика се из године у годину смањивао.

- Упркос свему, успели смо да се одржимо, све до почетка пандемије - прича Чанак. - Недостатак средстава и мали број ученика, били су основни разлози за привремено затварање школе.

Чанак је захваљујући друштвеним мрежама у сталном контакту са својим бившим ученицима. Бескрајно је поносна на њих.

- Они су успешни млади људи, који одлично говоре српски језик и који се поносе својим пореклом, иако су расути по целом свету - истиче Чанак. - Неизмерно се обрадујем када добијем поруке од њих и то исписане ћирилицом. Неколико мојих ђака је наставило школовање у Србији. Скоро ми је једна мама, која се са породицом вратила у родни крај, послала фотографије сведочанстава своје ћерке и сина, наших бивших ученика. Била сам пресрећна када сам видела да су добили петице из српског, иако су рођени у Холандији. Сав наш труд није био узалудан!

Фото Приватна архива

ЧЕШЋЕ У СРБИЈИ

САДА када сам у пензији имаћу много слободног времена. Има књига које нисам стигла да прочитам и места која нисам видела. Али највише желим да што више времена проводим у Србији, са фамилијом и пријатељима. То ми је у протеклим годинама највише недостајало - прича наша саговорница.

ЗА ПРОСТОРИЈЕ ЧЕКАЈУ ОДГОВОР СПЦ

ПРЕГОВАРАЛИ смо са представницима СПЦ у Ротердаму да наставимо са радом у црквеним просторијама. Одговор још нисмо добили, али очекујем да ће се ова идеја реализовати. Обрадовала ме је вест да ће Србија финансирати наставу у дијаспори, тамо где буде услова - каже Нада Чанак.

Препоручујемо

Друштво

0 0

РАДОСТ СРПСКИХ ПРВАЧИЋА: Значајна промена за основце наше националности у Северној Македонији

16. 08. 2021. у 11:16

Друштво

0 1

ИНТЕРВЈУ Радмила Јовановић Горуп: Српска катедра на Колумбији доноси и политички утицај

06. 06. 2021. у 11:00

Политика

0 1

АРНО ГУЈОН: Изнет низ неистина и увреда, Срби из дијаспоре нису ратни хушкачи ни сарадници нациста

17. 02. 2022. у 19:03

Друштво

0 0

У ДИЈАСПОРИ ЈОШ 20 ШКОЛА СРПСКОЈ ДЕЦИ: Наша образовна мрежа шири се и на Шпанију, Португалију, Малту...

23. 07. 2021. у 10:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације