ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАНИЧАН СТРАХ ОД СРПСКОГ УЈЕДИЊЕЊА: Жалосна баштина из 1914. - суђења Србима и њиховим националним институцијама

ПOСТОЈИ дубљи, и не лако ухватљив, историјски смисао политичких процеса који су вођени у Босни и Херцеговини од 1914. до 1918. У том погледу треба јасно правити разлику између сарајевског процеса против 25 оптужених за учешће у атентату на хабзбуршког престолонасљедника, који је вођен од 12. до 23. октобра 1914, и оних бројних суђења која су услиједила доцније.

Браниоци велеиздајника

Иако је са службеног становишта увијек сматрано да су накнадни процеси били само продужетак овог главног сарајевског, стварно политичко оправдање за њих је нађено изван било каквог суда и било какве одредбе нормативног права. Оправдања за судска гоњења су постојала прије избијања рата, а у његовом току су мијењана до 1917. године. Свеобухватност процеса и број окривљених на њима, као и намјера да се за атентат на престолонасљедника веже свака духовна и друштвена дјелатност која је садржавала барем нешто од идеје српског и југословенског уједињења, одвојила је ове процесе послије 1915. од суђења атентаторима у потпуно независну појаву и дала им посебан смисао.

Грубо узевши, ови накнадни процеси се дијеле у двије групе; прво, група судских процеса функционерима и члановима "Народне одбране"; друго, групу суђења ђацима средњих школа због стварања организације "Српско-хрватска националистичка омладина" и њој сличних тајних дружина. У процесима који су вођени против ђака било је осумњичено више лица да су непосредно везана за Сарајевски атентат, па стога ти процеси имају и ближу родбинску везу са сарајевским процесом атентаторима. У групу процеса руководиоцима и члановима "Народне одбране" спадају три процеса, а у ђачку групу четири. У овом покушају систематизације узети су у обзир само главнији и већи процеси.

СУЂЕЊЕ САРАЈЕВСКИМ атентаторима је овдје узето као почетак из чисто техничких разлога, иако се ови процеси мотивски настављају на слична суђења од времена анексионе кризе 1909. Исто тако, оваква суђења нису феномен који спада само у југословенску националну историју. Слични подаци се налазе и у историјама свих националних покрета на територији хабзбуршке државе прије рата 1914. и у његовом току. На више сличних суђења, почев од кризе 1909. до атентата 1914, било је осуђено 148 лица. Такође су и мјеста одржавања тих процеса била иста као она у којима се судило за вријеме рата: у Окружном суду у Бањалуци 60, у Тузли 40, у Мостару 20, у Травнику 13, у Сарајеву 8, у Бихаћу седам. Разлика између суђења за политичке преступе прије рата 1914. и оних послије његовог избијања, мотивски је необухватљива осим што је суд прије избијања рата највише гонио сељаке, а у току рата је судска сјекира - не без вишег разлога и гласнијих посљедица - косила углавном интелектуалце. Сељаци су за вријеме рата депортовани у логоре без суђења.

Процеси руководиоцима и члановима "Народне одбране" били су у суштини суђење цијелом српском националном покрету у Босни и Херцеговини, а контакти са том организацијом су били само формално оправдање. Почели су суђењем двојици вођа српског покрета који су стајали на различитим политичким позицијама.

Гаврило Принцип

РИСТИ РАДУЛОВИЋУ, на суђењу од 12. октобра 1914, стварно је пресуђено и оној радикалној струји интелектуалаца која се груписала око листа "Народ" под његовим уредништвом. Суђење Глиши Јефтановићу и сину од 5. октобра 1915. скинуло је са историјске сцене средишњу и најумјеренију матицу српског националног покрета. Оптужба је формално подигнута послије открића повјерљивих докумената у окупираном Београду из којих се видјело да је Јефтановић више година сарађивао са српском владом. Рјешење да се та струја уклони, стварно је дошло одмах послије атентата, кад је разорена његова трговина у Сарајеву, а он стављен под сумњу. Иза одлуке да се суди Јефтановићу стајала је најкратковидија политика која се може замислити, јер је управо то био једини значајан дио српског националног покрета с којим су хабзбуршке власти могле контактирати и придобити га за своје циљеве. Горе од тога је једино било рјешење да се нападну и пред суд изведу добронамјерни хрватски политичари и књижевници. Од српског покрета је још једино била остала неутицајна група око Данила Димовића и његовог листа "Истина", али је и она убрзо била осумњичена да у сукобу између "земаљског поглавара" и заједничког министра финансија стоји на овој другој страни, па је и она потиснута и учињена политички нешкодљивом. Димовић је провео рат по судовима као бранилац оптужених за велеиздају.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Окрутна пресуда: да мајка гледа вешање сина

НАЈЗНАЧАЈНИЈИ У ОВОЈ групи процеса био је бањалучки велеиздајнички процес против народног посланика и интелектуалног прегаоца Васиља Грђића и другова, кад је укупно приведено 156 лица, а суђено тридесет осморици. Сличне природе били су и процеси из 1917, па их у овој систематизацији треба везати за ову групу. То је вријеме кад је спремност власти да покреће велика суђења углавном јењавала. На обновљеном процесу Сави Љубибратићу и друговима од 18. септембра 1917. подигнута је оптужница против 30 лица за револуционарне припреме чији су коријени били старији од атентата 1914. У Сарајеву је 27. фебруара 1917. суђено породици Кашиковић, кад је син због покушаја самоубиства био пуштен, а отац осуђен на десет година робије. Име Кашиковић је било везано за излажење "Босанске виле", најугледнијег српског књижевног часописа у покрајини, а извјесно вријеме и огњишта националне културе. Због тога званично оправдање да су на окупираној српској територији нађени повјерљиви документи који потврђују сумњу да се породица бавила обавјештајном дјелатношћу у корист српске владе има мањи значај од стварне чињенице да суђења нису мимоишла ниједно име које је у ма ком виду било везано за српску националну идеологију и уједињење Југославије. Иако је тај процес био најмањи по обиму јер се судило оцу, мајци и сину, тај процес је донио и најокрутнију пресуду која се може замислити: да мајка гледа вјешање сина.

Српски соколски учитељски курс одржан од 1. јула до 2. августа1912. године у Сарајеву

ИАКО ЈЕ ГРУПА ПРОЦЕСА ђацима мотивски била ближе главном процесу сарајевским атентаторима 1914, она је стварно имала мало заједничког са њим. На тим процесима није суђено за учешће у атентату, него за стварање политичких организација различите намјене. Неке од њих су сматране тајним политичким завјерама, а неке су биле безазлен покушај културног окупљања. Група је имала сличност са првом групом ових велеиздајничких процеса пошто се судило подмлатку истих оних интелектуалаца који су у првој години одстрањени из јавног живота.

Хапшење чланова омладинских националних организација је почело одмах послије атентата. Они су осумњичени да су радили на остваривању српског и југословенског уједињења. Истражним органима су дата опширна упутства која су садржавала 21 тачку онога што треба установити на овим истрагама. Оптужени су углавном били ђаци водећих средњих школа у покрајини. На основу тога је започео низ од четири већа процеса ђацима. Најзначајније у овој групи било је суђење пред Окружним судом у Травнику припадницима "Српско-хрватске националистичке омладине". Истрага је почела 21. јула 1914, а главна расправа је одржана у Травнику од 14. до 26. јуна 1915. Од 56 учесника, шесторица су била најуже везана за извођење атентата и стога издвојена. Истрага је прекинута због продора српске војске према Сарајеву 1915, затим су оптужени пребачени у логор у Босанском Броду, а одатле у логор Жегар крај Бихаћа. Група припадника исте револуционарне организације из Тузле је подвргнута истрази од 9. јула 1914. Главна расправа против 39 ђака тузланске гимназије обављена је пред Окружним судом у Бихаћу од 13. до 30. септембра 1915. Суд је приликом суђења овој групи имао на располагању више доказног материјала, па је на основу тога изрицао и теже осуде.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ђаци проглашавани велеиздајницима

ИСТРАГА ПРОТИВ припадника ђачке организације "Југославија" из Бањалуке започела је одмах након атентата у Сарајеву, а процес је одржан послије 3. марта 1915. извођењем пред суд 28 осумњичених. На тај процес је из зеничког затвора био доведен и Лазар Ђукић оптужен за учешће у атентату, па је то суђење познато у литератури под његовим именом. То није рађено са другим процесима, јер се на њима већ од почетка налазио неко ко је био осумњичен, или суђен, за учешће у припремама за атентат. Суду је било стало до тога да све ове процесе веже за Сарајевски атентат 1914. тако што је извео на суђење и понеког од правих атентатора. Стварно их је било мало. Процес против девет ђака Трговачке академије у Требињу одржан је у Травнику заједно с процесом сарајевским ђацима. Трајао је од 14. до 26. јуна 1915. године.

Поред ова четири главна одржана су и два мања процеса ђацима. У Сарајеву је 12. маја 1915. суђено десеторици чланова Српске ђачке омладине из Мостара, а у Травнику је Окружни суд 25. фебруара 1915. осудио десеторицу муслиманских ђака и неколико интелектуалаца због стварања српске националне организације.

Српски ђачки Соко 1914: Стоје: Мирко Дивјак, Гојко Додиг, Свето Бајић, Драго Дрча, Јоцо Стефановић; Седе: Милан Јанковић, Душан Кандић, Богдан Јаракула, Славко Крнић и Јован Кнежевић

СПОМЕНУТИ СУ ГЛАВНИ велеиздајнички процеси који су одржани у Босни и Херцеговини за вријеме рата од 1914. до 1918, али нису једини. Тачан број свих процеса није нико тачно установио, а научна литература није о томе оставила свеобухватно и систематизовано дјело. Поред ових већих суђења било је безброј малих процеса и судских парница који представљају извођење цјелине из великих процеса и стоје у некој вези са њима. Далеко од тога да је било могуће саставити јасан преглед свих хапшења која су услиједила послије атентата 1914. Заправо, хапшења осумњичених за могући атентат почела су прије него што је он извршен, а одмах потом је кроз затворска врата почела куљати голема бујица осумњичених свих врста. Један затвореник који је за атентат сазнао иза решетака сарајевског главног затвора забиљежио је да је "број хапшеника растао све више и више, а кад се собе те кужне куће људима препунише, замени их подрум и дворница, а ове опет стаја, и најпосле - двориште". Још почетком 1915, власти су се жалиле да због претрпаности затвора нису у могућности да лише слободе све оне који су долазили на ред. Тек је избијање руске револуције 1917. промијенило из темеља ратне циљеве Хабзбуршке монархије, а заједно са тим ставило пред искушење и политичку позадину судских прогона у држави. Судови су све дотле упорно и темељито мљели све оне који су стјерани у претрпане затворе за вријеме јулске кризе 1914. године. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ликвидација српског националног покрета

НЕПОСРЕДНИ ЦИЉЕВИ велеиздајничких процеса у Босни и Херцеговини прелазили су оквир одговорности за рат. Наглашена је намјера да се та одговорност искористи за брзу ликвидацију српског националног покрета. У том погледу је нејасно шта је требало створити након успјеха у овако планираној намјери.

Потјореков насљедник генерал Саркотић је припремио терен за уједињење Босне и Херцеговине са Хрватском у једну цјелину. За Потјорека се то не може тврдити, иако је управо за такво рјешење припремао основу бројним мјерама које је проводио у дјело од 1914. године. Одмах након атентата, Потјорек је позвао на конференцију своје замјенике и двојицу потпредсједника Сабора (Сафет-бега Башагића и Јозу Сунарића) да би добили јасну слику о томе "шта би овдје на лицу мјеста требало да се уради". Закључено је да се без обзира на околности мора одлучно наступити против "оног дијела наших Срба који су непријатељски расположени према царству".

Фердинанд стиже у Сарајево

Оцијењено је да је "само један мали дио наших Срба заиста лојалан, други дио који је врло велик настоји да остави утисак лојалности, а трећи мањи дио је отворено непријатељски и антидинастички расположен". Овај посљедњи дио могао би се брзо намножити "ако би се показала било каква слабост". Свако попуштање би имало за посљедицу то да би се одбио "царству вјерни" муслимански и хрватски дио становништва.

ОДМАХ ЈЕ ПРЕДВИЂЕНО одузимање посланичког имунитета српским радикално усмјереним члановима Сабора, а нови избори за то представничко тијело неће се уопште вршити по вјерским кључевима пошто би се тако дозволило и ширење српског опозиционог духа у цијелом народу.

То је у основи значило да се, под оправдањем како се бирају политички најодговорнији, није уопште предвиђало да у Сабор уђу и српски посланици. Мада је једино лист "Народ" био опасан за режим, Потјорек је укинуо и два остала српска листа јер су имала велики тираж и била више читана. Поред захтјева да се укине српска култура организација "Просвјета", то исто се тражило и за муслимански "Гајрет" јер је доспио у српске руке.

Касније је генерал Саркотић био увјерен да је у "Просвјети" било концентрисано "цијело духовно водство, такорећи генералштаб револуционарних организација".

Фердинанд на изласку из вјећнице

У октобру 1914. захтијевано је укидање неких српских националних институција. Поткрај године је Потјорек констатовао да "нама није пошло за руком да придобијемо главни дио овдашњег српско-православног становништва за нашу државну идеју". Има напретек доказа да дух нелојалности није ухватио само "понеке политичке ексалтадосе" него је ушао у цијели српски народ. "Већи дио свештенства, вјерски и други учитељи, интелигенција слободних позива, као и градске газде су задојени овим духом". То се осјећа и међу намјештеницима свих категорија. Сељаци, који су дотад сматрани за конзервативан елемент, сада су се с пушком придруживали противнику.

СВЕ ТЕ СУМЊЕ се не би могле вршити да им није трасиран пут не само од "националних ултраша, него већим дијелом и од саме државне управе". Ту је на првом мјесту имао у виду црквену и школску аутономију коју су Срби званично добили 1905, а против које је он писао и у октобру 1914. Успостављањем те аутономије створен је "кинески зид" који је одвојио овдашње српско становништво од културног, социјалног и политичког амалгамизовања са осталим дијелом народа.

Већ тиме што је у називу цркве задржано српско национално име, што је допуштено да црквена застава буде идентична с националном и државном заставом сусједне Србије, што је законом загарантована употреба ћирилског писма, учињено је да се то становништво не осјећа "Босанцима православне вјере", него посебним наводом са сепаратистичким тежњама. Стога једини прави и "темељит заокрет набоље" може се постићи укидањем ове црквено-школске аутономије српског народа из 1905. У исто се вријеме морају укинути посебне српске школе, како је то већ урадила влада у Хрватској, забранити српска национална застава, као и избацити српско национално име из назива православне цркве. Ћирилско писмо треба забранити у свим јавним установама и оставити га само за уско црквене послове.

Атак на српску имовину у Сарајеву после атентата

Као узор је узета забрана ћирилице на подручју Хрватске од 13. октобра 1914. у свим средњим, стручним, учитељским, вишим и нижим основним школама. Приложени су и преписи наредбе хрватске владе да се у свим школама укида ћирилица и оставља само у другом разреду основних школа да би дјеца научила читати црквене књиге. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Река људи у концентрационим логорима

ВАТИКАН је у септембру 1915. поднио један мировни приједлог по коме је требало да Аустро-Угарска остане велика сила иако би уступила неке територије Италије. Тиме би се ријешило и "балканско питање у смислу одвајања Русије од Цариграда и мореуза, што је представљало највећу опасност за католике на истоку". Постојао је изразит страх од руског утицаја на Далмацију, па је папа још 1913. изјавио да се "у Далмацији превише излази у сусрет Словенима у погледу народности. Они се у основи држе Русије, која је највећи непријатељ цркве". Кад убјеђени католички вјерник Ханс Мере не жели на суду свједочити против својих школских другова, судија га убјеђује да је "верски занесењак, сувише религиозан и размажен". (Реч је о каснијем истакнутом теологу Хансу Мерцу.) Званично је поштована једна друкчија врста вјеровања. Мариборска дијецеза је сумњичена да је србофилска, а цијели рат је доживљаван као рат између германства и словенства, али православног словенства. Један франкфуртски лист је у августу 1914. пренио вијест из Беча да је православна црква главни ослонац противдржавне пропаганде у јужној Далмацији, Босни и Галицији.

Инетернирци у логору у Араду

Почетком фебруара 1915. био је званично укинут Босански сабор и замијењен једним "савјетодавним повјеренством", а 11. новембра 1915. забрањена је употреба ћирилице. По узору на политичку праксу у Хрватској, језик је називан хрватским језиком. Том приликом је нови земаљски поглавар Саркотић изјавио да Срби у Херцеговини са својим ћирилским писмом представљају непријатељско тијело Истока у борбеној зони Запада. Службено се говорило да у земљи уопште нема оданих Срба.

ПРОГОН ПОЛИТИЧКИ свјесног дијела српског народа је узео такве размјере да је заиста тешко установити колики је број људи прошао кроз то чистилиште. У литератури се с невјерицом прима податак да је почетком рата у јужној Угарској ухапшено неколико хиљада, а ликвидирано неколико стотина људи. У Босни и Херцеговини је тај број био знатно већи, тако да је права ријека људи прошла кроз концентрационе логоре (Арад, Добој, Шопроњек, Коморан, Кечкемет, Телерсдорф, Туроњ, Грац и Жегар). Југословенска емиграција у савезничким земљама сматрала је крајем рата да је у јужнословенским земљама било прогањано укупно око 50.000 људи. Колико је неодржив тај број показује податак да је само кроз логор у Добоју прошло 45.791 лице, од којих више жена и дјеце него одраслих мушкараца. То значи да би процјена морала износити неколико пута већи број него што се у савезничким земљама рачунало крајем рата. У Босни и Херцеговини је за вријеме рата умрло 100.986 дјеце испод десет година старости. У систему узимања талаца и депортовања сумњивих породица, највише су страдали српски интелектуалци.

Гувернер Босне генерал Саркотић

Војна команда је крајем септембра 1914. наредила да се у таоце узимају нарочито учитељи и попови јер се о њима говорило да "су изван куће сумњиви". Међу 156 осумњичених на Бањалучком процесу било је 19 свештеника, један доктор теологије и два богослова, а међу 16 осуђених на вјешала била су четири свештеника. Даље је било 26 сељака, 14 учитеља, 32 трговца и 12 ђака. Израчунато је да је само на том процесу била оптужена половина српске интелигенције у Босни и Херцеговини. Ако се томе додају и процеси ђацима, кад се судило интелектуалном подмлатку, онда остаје несумњив закључак да је постојао циљ да се интелигенција историјски затре и онеспособи да води један народ. У септембру 1914. затворене су гимназије у Мостару и Тузли "јер је куд и камо боље да и немамо средњих школа него да нам из њих излазе безначајници, душмани јавног реда и мира". Није претјеран закључак да су власти својим велеиздајничким процесима прогласиле за револуционаран и издајнички цјелокупан српски културни, просвјетни и национални покрет.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Сарајевски срез устаничко подручје

НА ОВИМ ПРОЦЕСИМА су сматране за кажњиве и замисли о потреби да се стандардизује српско-хрватски књижевни језик. На процесу против 39 сарајевских средњошколаца одржаном у Травнику у јуну 1915. суђено им је због покушаја да створе организацију "Српско-хрватска националистичка омладина". Она је имала подружнице у мушкој реалци, гимназији и трговачкој академији, а сличне организације су биле раширене у средњим школама у Тузли, Бањалуци и Мостару. "Сврха тих друштава била је: ширење тзв. српскохрватског национализма. Национализам имао би бити идеја културног јединства Срба и Хрвата, тј. присташе ове идеје дошли су до увјерења, да су Хрвати и Срби један народ, који има један те исти језик па треба радити на томе, да Хрвати и Срби прихвате у литератури заједничко нарјечје, заједничко писмо, тако да буде литература и умјетност заједничка, једна. У томе смислу требало би, да омладина ради и у народу и да ту идеју шири и у народу. Уистину тако, националистичка идеја није ништа друго но великосрпска идеја". Суд је и то везао за организоване напоре "Народне одбране". На том процесу је од 65 ђака осуђено њих 19 зато што су радили на политичком и културном уједињењу Јужних Словена. (На велеиздајничком процесу ђацима у Травнику 24. јуна 1915... и сами ђаци су на процесу изјављивали да је тајна ђачка организација у гимназији у Тузли била стара "откада постоји и сама гимназија у Тузли" - 1899.) Као доказни материјал на процесу овој ђачкој групи, суд је износио школске свеске и збирке ђачких пјесама. Неке од њих су без сумње биле политички сумњиве.

Интернирање Срба у логоре широм Европе

У ПРАКСУ ДА СЕ донесу рјешења којима би се убудуће онемогућио покрет за уједињење српског и југословенских народа треба урачунати и војне планове у вези са расељавањем становништва источне Босне. Дио сарајевског среза био је проглашен за устаничко подручје ("Insurgirtes Gebiet") на коме је владао војни закон у случају рата. То се припремало од 1906. године, а циљ је био да се и дио српског становништва протјера преко границе уколико би српске трупе прешле на територију Монархије. На тај начин би био прекинут српски етнички континуитет. (Међу ђачким биљежницама налази се и збирка пјесама Миливоја Павловића "Нови нараштај", Шибеник, април 1913, у којој се налази и овај стих: "Ја осећам да се нови нараштај ствара/ нараштај пун снаге, уздања и моћи./ Сад у овој маглом притиснутој ноћи,/ док нас гуши мрзост и неслога стара,/ у тој ноћи нови нараштај се ствара".)

У том цјелокупном напору да се српска национална интелигенција оптужи на овим велеиздајничким процесима, нарочито је упадљива намјера да се прекине историјски процес национализовања муслиманске омладине у српском смислу. Између осталог, свим омладинским организацијама је суђено због одредаба које су биле у правилима организација да заједно са српским ђацима морају у српским националним подухватима учествовати и "јаке групе муслимана". Иначе је у покрету "Млада Босна" бивао све већи удио муслиманске омладине. Главни часопис "Српске омладине" био је у рукама муслимана, а неки од њих су управо 1914. објављивали брошурице у том смислу. У недоумици да ли се издвојити у посебну муслиманску нацију или се прикључити српско-хрватском националном ослобођењу давана је изразита предност овом другом. У једном упутству студентске организације "Рад" из Беча заступана је идеја да треба прекинути процес издвајања посебне муслиманске нације. Није одбацивана могућност да се муслиманска омладина идентификује са хрватском нацијом, али је предност због јаснијег антиаустријског идентитета давана српској. Радило се то у отпору званичној идеји о муслиманској нацији.

Насловна страна „Просвјете“

ВЛАСТИ СУ БИЛЕ изненађене заразном брзином којом се овај процес ширио међу ђачком омладином. У Тузли су одржавани тајни састанци по гробљима, забаченим двориштима, у приградским шумарцима. "На овим састанцима обично је било од 8 до 18 муслиманских ђака и 2 до 3 ђака православне вјере". Процес је кренуо одраније, али је од анексионе кризе добио шири замах. У акцији око отварања једног муслиманског ђачког дома у Сарајеву 1913. речено је да је ова замисао била "на срцу сваком искреном патриоти. Та је идеја данас главни покретач сваког нашег општег народног настојања". Због тога је посебно суђено историчару Васи Глушцу, а вођена је истрага против Мустафе Бекрића због покушаја да створи тајну организацију православних и муслиманских ђака. Као доказ била су цитирана писма неких Мостараца. До појединости су претресане околности у вези са доласком мостарских ђака у Тузлу са тим намјерама. Десет година послије рата, генерал Саркотић је као посебан гријех културног друштва "Просвјете" видио у њеном одвајању муслиманске омладине од Хрвата и њиховом придобијању за српски национални покрет."

Фотографије: из књиге "Велеиздајнички процеси Србима у аустроугарској", архив Новости и Википедија

Препоручујемо

Друштво

0 15

ОРГАНИЗОВАНО ЈАВНО ЛАГАЊЕ: Албанска задушничка некрофилија - део европске србофобије

08. 04. 2022. у 17:14

Друштво

2 14

ЗЛОЧИН ПРОТИВ БОГА И ПРОТИВ ЧОВЕКА: Приказ уништавања српске духовне баштине - 18 година од погрома на КиМ

07. 04. 2022. у 17:14

Друштво

1 7

ВИШЕВЕКОВНИ КУЛТУРНИ ГЕНОЦИД: Поразни резултати међународних снага безбедности у заштити Срба

06. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО НАСИЉЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: Лажни корени староседелаштва

05. 04. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације