ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ НАДМУДРИО ГЕСТАПО И СПЕЦИЈАЛНУ ПОЛИЦИЈУ: Кључ за откључавање судбине Србије у другој половини XX века

ПОЛИТИЧКА судбина или случај др Благоја Нешковића - његова смена 1952. године са свих партијских и државних функција и образложење те смене - до те мере су парадигматични и парадоксални, да би без икаквог претеривања могло да се каже да је то кључ за откључавање још увек закључане историје и судбине Србије друге половине двадесетог века. Укључујући, наравно и ово што нам се догодило на крају века и што нам се, на овај или онај начин, догађа до данашњих дана.

Саво Медан, Никита Ковачевић и Светислав Ђорђевић, седе слева, и Петар Стокић, Благоје Нешковић, Драго Нешић, Благоје Милинчић (?) и Милан Благојевић, стоје слева, као учесници Шпанског грађанског рата у Албасети 1937. године

Откључати ту браву значи, на почетку, сагледати оно што се догодило или, тачније, оно што је урађено др Благоју Нешковићу - главном човеку покрета отпора у окупираној Србији и Београду, човеку који је надмудрио Гестапо и Специјалну полицију, који је сваког дана знао шта они сутра тачно планирају. Интелектуалац, лекар, шпански борац, патриота, принципијелан, частан и храбри човек, Нешковић је смео и умео да се супротстави и Титу и његовим намерама, отвореним или скривеним, према Србији и њеним интересима. А то је, показало се, често било теже и опасније него малтене Гестапоу, окупатору и домаћим слугама.

Такав Благоје Нешковић смењен је и политички ликвидиран с образложењем које би данас било довољно за неки највиши државни орден и за почасно место у ратној и поратној историји Србије. Све што је речено у партијским комисијама заправо је извршавање налога са врха, уз уобичајени метод извртања чињеница наглавачке и њихово тумачење супротно стварном смислу и значењу. "Све што сам радио и урадио, окретало се наопако", рећи ће сам Нешковић у писму Политбироу ЦК КПЈ, у вези са оптужбама, октобра 1952. године.

И НАЈБЕНИГНИЈА ОПТУЖБА, на пример, пета или последња по реду и значају - "да је био груб према сарадницима", представља у ствари грубо извртање и циљано тумачење Нешковићевих особина и стила рада. Заправо, из свега што је радио види се да је реч о дисциплинованом човеку, одговорном и прецизном, што је тражио и од других и што су били обавезни услови да покрет отпора и илегална борба, укључујући и партизанску борбу на терену, успешно функционише у најтежим условима окупације и фашистичког терора. Није, на пример, чак ни изасланику Врховног штаба С. Вукмановићу Темпу открио ко је веза у Специјалној полицији од кога добија њихове планове за сутрашње акције против илегалаца и комуниста.

До провале је, међутим, дошло пошто је Нешковић отишао на терен у унутрашњост Србије, у септембру 1943. године, а предао ингеренције и везе Петру Стамболићу, који је био главни кривац за ликвидацију великог броја кадрова, међу којима и пад Јанка Јанковића, главне везе у Специјалној полицији. Стамболић је, иначе, био један од "сведока" против Нешковића, као што је, уосталом, био Титова десна рука и у ликвидацији Александра Ранковића, Марка Никезића и других српских кадрова који су се замерили или су засметали великом маршалу.

Благоје Нешковић

Кад "другови" добију задатак да некога оцрне, онда се користе све могуће и немогуће монтаже и атракције. Тако је било и с оптужбом да је Нешковић наводно фалсификовао партијски стаж. Иако се укључио у напредан студентски и комунистички покрет одмах по уписивању на Медицински факултет 1926. године и учествовао у акцијама СКОЈ-а на Универзитету и другде, партијски стаж су му признали тек од Шпаније 1937. године. Тражећи по сваку цену "рупе" и дисконтинуитете у статусу и активностима, нису прихватили ни чињеницу да је годину дана био у војсци, а у том контексту негативно је третирана и чињеница да је дипломирао на Медицинском факултету, зашта му је било неопходно минимално време. Чак су му замерили и да је, "док је Партија водила тешку борбу за одбрану марксизма... Нешковић налазио времена да учи грчки језик"!

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Оптужба за српски национализам

ПОПТПУНО НАОПАКО је партијска комисија ЦККПЈ тумачила чињеницу да је Нешковић руководио партизанском борбом у Србији из Београда и да је одбијао да са Главним штабом пређе у унутрашњост. Било је, по речима његових критичара, "сигурније седети у Београду у дубоком илегалству, него изаћи на слободну територију, где се водила тешка борба са надмоћнијим непријатељем"... "Сводити мој рад у 1942. и 1943. години на мој страх да себи сачувам живот, у најмању руку је гадно", пише Нешковић Политбироу ЦК КПЈ. "Јер предности које Београд давао организацијама у Србији за чвршћу везу са ПК носиле су несразмерно више опасности за лични живот оних који су се кретали и радили у Београду него што су биле опасности на терену. Рад у Београду није био рад у позадини. Он је био бар равноправан раду на фронту, јер је био рад у самом жаришту непријатеља".

Свакако да су кључна и неупоредиво крупнија два "греха" Благоја Нешковића била - српски национализам и однос према Информбироу. Све већ поменуте методе извртања чињеница и њиховог накарадног тумачења нашироко су примењене и у ове две "кривице". Пошто га се није могло директно оптужити за ибеовштину, изабран је један необичан и за те прилике сурових обрачуна деликатан појам - колебљивост. То спада у ону врсту оптужбе коју није било неопходно доказивати, али се, истовремено, није могло ни од ње одбранити. Као интелектуалац, Нешковић је настојао да тај сукоб сагледава у светском контексту, да упозори да ригидан црно-бели приступ може да отера на другу страну један број недовољно упућених и неодлучних кадрова, да Запад нуди помоћ Југославији не зато што му је до ње стало, него да би ослабио и наудио Совјетском Савезу, да ће, дугорочно гледано, слабљење СССР-а имати лоше последице по Србију. Све је то тумачено као "проинформбировски став", као његова "опортунистичка линија", "ради камуфлирања дволичне улоге коју је играо".

Благоје Нешковић, Јосип Броз и Мома Марковић, седе слева, и Арса Јовановић, Милован Ђилас, Винко Лозић (?), Слободан Пенезић и Александар Ранковић, стоје слева, на Вису jунa 1944. године

У ЈЕДНОМ ТЕКСТУ, његов син Небојша пише: "Благоје ми је више пута рекао, да је у време сукоба између КПЈ и ИБ веровао да Јосип Броз може неким својим непромишљеним потезом увући Југославију у рат између Запада и СССР. Био је убеђен да би то изазвало огромне губитке на првом месту у Србији и српском народу, по трећи пут у прошлом веку. Такође му је било јасно да нико у руководству КПЈ није о томе размишљао. То је био основ његовог става да Југославија не треба, без разлога, да даље заоштрава односе са Совјетским Савезом, већ да треба да тежи да их поправи. Мислим, додаје Небојша Нешковић, да је Броз, на основу неких других аргумената, дошао до истог закључка, што је довело до поправљања тих односа већ током 1954. године, релативно брзо по удаљавању БН из политичког живота Југославије."

Интересантно је поменути још један детаљ у вези с тим, из писма Благоја Нешковића руководствима Србије и Југославије 1984, у којем је покренуо питање своје политичке рехабилитације. У једном разговору Ј. Броз га је питао: "Хоће ли Срби ратовати против Руса", нашта је он одговорио: "Хоће ако их Руси нападну, иначе неће". Главна оптужба - за српски национализам - открива сву парадигматичност случаја Благоја Нешковића. Ево, најпре, зашто је о добио ту тешку и у целом послератном периоду дежурну етикету. Она се, наиме, делила немилице и малтене за само помињање појмова Србин и Србија, а нарочито придева српски. Нешковићеви "греси" су у том погледу били много већи. Он се, на пример, залагао за ћирилицу. Односно, како је сам говорио, био је често принуђен да иступа против наметања латинице Србима.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Никоме није слепо веровао

ПОЛИТБИРО ЦККП Србије у писму Политбироу ЦККП Југославије каже, између осталог, оптужујући Нешковића без икакве мере и смисла, следеће: "Б. Нешковић се дубоко не слаже с политиком наше партије у националном питању и стално се односи према њој и приказује је као да је она на штету српског народа. Свој великосрпски шовинизам(!) он је испољио бeзброј пута, и то у најразличитијој форми, чак и на таквим, не само за комунисту него и за обичног грађанина, безначајним ситницама као што су, на пример, натписи латиницом у Београду".

Није овде само питање мере којом се руководство српских комуниста обрушава на свог дотадашњег првог човека, него је у питању суштина. Благоје Нешковић је био тип упорног борца који се, између осталог, упорно залагао за равноправни статус Србије у Југославији и за интересе српског народа и Србије. Управо то - интереси Србије и српског народа - легитимни интереси, наравно, били су у Титовој Југославији проскрибована и малтене забрањена категорија. Над сваким посезањем за тим интересима висила је аутоматска сумња у великосрпски национализам као највећу опасност, такорећи и једину, у другој половини 20. века. Други национализми и друге опасности, помињани су тек спорадично, и то више реда и форме ради. Зато је борба Благоја Нешковића за те интересе и његова трагична судбина била метафора такве исте судбине српског народа и Србије. Нешковић је био тога дубоко свестан, говорећи да је "сигуран да је он био главна препрека спровођењу националне политике Јосипа Броза". Та политика је била заснована, како је то касније формулисао Лазар Колишевски, на принципу "слаба Србија, јака Југославија". (Показало се, међутим, да је та формула била тачна само у првом делу - слаба Србија. Јер да је Југославија била јака, не би била разбијена само коју годину после Титове смрти, остављена, познатим уставним решењима, без иједног механизма одбране и опстанка.)

Александар Ранковић, Јосип Броз и Благоје Нешковић, први, други и трећи здесна, у Карађорђеву 1947. године

У ПАРТИЈСКИМ ДОКУМЕНТИМА о смени Благоја Нешковића помиње се само неколико његових "националистичких грехова", док се већина других његових ставова и залагања из тог националног корпуса прећуткује, ваљда да се не би, упркос искривљеној интерпретацији, у јавности и партијском чланству схватили као заслуге. А уистину су то и биле заслуге а не грешке.

Највише се у партијским материјалима потенцира његово супротстављање у вези са принудним, обавезним откупом пољопривредних производа и стоке, који је трајао седам година. - За време борбе око откупа он је стално говорио да се на српски народ бацају велики терети, потом износећи неистину како се другима гледа кроз прсте - пише Политбиро ЦК Србије Политбироу ЦК Југославије. - Није нимало случајно - наставља се у том тону - што је Нешковић потцењивао и скоро ништа није говорио о осталим нашим народима и њиховој улози у стварању нове Југославије. Једном приликом Нешковић је рекао да, посматрајући политику откупа, човек добија утисак као да нека непријатељска рука хоће да пригуши српски народ који је стуб ове државе - сведочи Петар Стамболић и додаје: - Те речи су ми остале у сећању јер ме је изненадио такав шовинистички иступ.

Стамболић је представљао својеврсну политичку константу у српским руководствима читавог тог периода. Његова мисија се сводила на слепу послушност Титу и кажњавање свих појединаца у тим руководствима који би се сетили да је њихова обавеза да заступају интересе своје републике и свог народа, равноправно са другима у Југославији. Благоје Нешковић, као човек од интелекта и доследности, храбрости и самодисциплине, упорности и далековидости, био је друга, супротна политичка линија међу српским руководећим кадровима. Зато је и завршио како је завршио.

Милован Ђилас, Благоје Нешковић, Сретен Жујовић, Спасенија Бабовић и Мома Марковић, слева, у Београду фебруара 1945. године

НИЈЕ НЕШКОВИЋ дозвољавао, на пример, черупање српског државног и етничког простора, за разлику од његових тужилаца и судија који су, примера ради, припојили Космету неколико општина централног дела Републике, које се данас означавају као "север Косова".

"Није дозволио да се простор јужне Србије - јужно од Ристовца - припоји Македонији, спроводећи озбиљна и детаљна истраживања међу становништвом о њиховом етничком припадништву и неку врсту референдумског изјашњавања у вези с тим.

"У име Јосипа Броза Милован Ђилас је питао Нешковића да ли би пристао да се Метохија припоји Албанији а Црна Гора Србији, што је био део послератног плана да се формира федерација Југославије, Бугарске и Албаније. Нешковић је то одбио.

"По повратку из посете Румунији, непосредно после рата, Тито је пренео Б. Нешковићу захтев Дежа и Паукерове да се источна Србија припоји Румунији "пошто су Власи који тамо живе у ствари Румуни". Нешковић је на то жестоко негативно реаговао и затражио од Броза да им поручи да му се обрате у вези с тим, што се није догодило.

"Одбио је Титов предлог, у време рата, да се партијска организација Земуна, а такође и партијске ћелије у Срему повежу са ЦК КП Хрватске, конкретно са општинском организацијом у Винковцима. Тај предлог је следио логику простирања НДХ. Нешковић је прозрео опасност да ће се тзв. партијске границе претварати у административне, а административне некад могу прерасти и у државне, као што се много касније и догодило.

"У вези са суштинским, концепцијским питањем народноослободилачке борбе, Нешковић је заступао идеју народног фронта, а не социјалистичке револуције. Сматрао је да "у сељачкој Србији револуција нема смисла и изгледа", па према томе ни пролетерске јединице нити било која врста уско идеолошких одредница борбе против окупатора и за ослобођење земље. Био је, по логици коју је заступао, за најшири фронт народно ослободилачке борбе, против грађанског и братоубилачког рата. Према четницима, говорио је партизанским јединицама у унутрашњости Србије - "како они према вама, тако и ви према њима"; другим речима, ако вас нападну, браните се, ако вас не дирају, не дирајте ни ви њих, ако се боре против окупатора, сарађујте са њима.

Ђура Мештеровић, Чедо Капор, Светислав Каначки и Благоје Нешковић, стоје први, трећи, четврти и пети слева, у логору Гирс 1939. године

"Имао је негативан став према аутономији Косова и Метохије, што је заснивао на учешћу Шиптара у Другом светском рату на страни фашистичких сила и на злочинима које су у току рата починили према Србима. Сматрао је да Космет треба да буде "обичан округ у оквиру Републике Србије".

"Већ тада, раних педесетих година, уочавао је и критиковао аутономаштво војвођанских кадрова, које ће током времена прерасти у парадржавно понашање и супротстаљање матичној Републици Србији у свим сферама одлучивања. Изражавао је сумњу и у неке словеначке кадрове - да раде на штету Србије а у корист Словеније.

"У мају 1952. године, супротставио се идеји да Југославија од федеративне републике прерасте у федерацију република, антиципирајући тако њен драматичан крај четири деценије касније. Рекао је: "А ми треба да се пренесемо у ситуацију која може да наступи у најгорим случајевима који могу нашу земљу да снађу и да претпоставимо да ће агресор, непријатељ, да користи чак и неше прописе да спроведе неке своје намере, да разбије Југославију на оне њене саставне делове које Устав даје". Итд.

Да не набрајамо више политичке грехове или заслуге - како се узме - Благоја Нешковића. Већ је и ово довољно за закључак да је до његове елиминације у тим политичким приликама и владајућим догмама морало доћи. Штавише, право је чудо како до тога није дошло раније.

 

Извештај ЦИА о смени Благоја Нешковића

ЗАПРАВО, ПОЛИТИЧКИ пад Благоја Нешковића почео је неколико година раније - када је са места председника владе НР Србије (1948) "унапређен" за потпредседника владе ФНРЈ. Тако се његово смењивање претворило у процес са одложеним коначним исходом.

Део разлога за то одлагање је свакако његово успешно руковођење партијским радом и антифашистичком борбом у Србији и Београду. Уз то, Нешковић је задужио Броза тиме што га је спасао на позицији генералног секретара КПЈ кад је хрватски ЦК 1941. године донео одлуку да изађу из КПЈ. Броз је у Загреб послао управо Нешковића да среди ситуацију, што је овај, под невероватно тешким околностима, успешно обавио: партијски је казнио цео ЦК Хрватске због сепаратизма, међу њима Хебранга, Бакарића, Леа Матеса, Херту Хас и друге.

Све је то, међутим, могло само да одложи или да успори, не и да спречи његову политичку елиминацију од стране Броза. Чудније је, у ствари, како се Благоје Нешковић, такав какав је био, уопште нашао на том месту, а не како је одатле отишао, с обзиром на све што нам се у то време и у потоњим годинама и деценијама догађало. Најдиректније, али у једној обрнутој визури, то је формулисао Александар Ранковић: "Никако себи не могу да опростим што си ти, такав какав си, доспео у ове наше врхове", рекао је он једном приликом Нешковићу. "Ти као да једва чекаш да се с нама растанеш". За разлику од Ранковића, кога ће слична судбина задесити десетак година касније, али и од многих других српских руководећих кадрова, Благоје Нешковић није био идолопоклоник ни према коме, а у овом конкретном контексту - ни према Титу. "У својој политичкој каријери нисам слепо веровао никоме", рећи ће сам Нешковић у поменутом писму највишим органима партије и државе 1984. године. Био је уистину друкчији од многих других, од оних који су гласали за његову смену, па онда за смену Ранковића, Никезића, за антијугословенски и антисрпски Устав из 1984... За све оно што нас је и довело до трагичног исхода на крају читаве те наше, односно Титове комунистичке бајке.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Шта Србија дугује Благоју Нешковићу

ЗА РАЗЛИКУ од других који су доживели тако драстичну политичку судбину, Благоје Нешковић се није угасио ни потонуо у ћутање и безнађе, није се - како се тада говорило - деморалисао, него се вратио свом лекарском позиву и у томе постигао запажене резултате. И још једно "не": није још увек политички рехабилитован од неоправданих оптужби које су му изречене током смењивања.

Благоје Нешковић (други слева), са саборцима из Шпанског грађанског рата у Београду 1945. године

Неку врсту рехабилитације, међутим, извео је један од часнијих људи у српском руководству - Драги Стаменковић, на скупу о руковођењу НОБ-ом у Србији, који је одржан 1988. године. Подсећања ради, Стаменковић се најконкретније и најјасније супротставио Титу и његовим помоћницима у српском руководству, у тзв. обрачуну с либералима 1972. године. Рекао му је и рекао им је да "без великих разлога отварају кризу у Србији с далекосежним последицама", осим ако једини стварни разлог није то што "им је власт ударила у главу".

Стаменковић се, истине ради, изјашњавао о Нешковићу 1952. као и други, из партијске дисциплине, али је једини смогао снаге и савести да макар и три и по деценије касније, каже о њему људску и истиниту реч: "Кад се погледа све што је радио, све што је писао, он је добро радио, био је једна целовита личност, брзо је стицао искуства и учио... Нешковић надмудрује Специјалну полицију и Гестапо у Београду. У свом раду чврсто се држи, и то захтева од свих - правила конспирације и илегалног рада. Рад у таквим условима значио је сваки дан имати главу у торби. Био је упоран борац, оштар и строг у захтевима"...

Стаменковић високо оцењује Нешковићево руковођење партијским радом и партизанском борбом у Србији током рата и наглашава да би било немогуће ма из ког дела Србије остварити везе с целом организацијом и борбом као из Београда, на чему је Нешковић инсистирао, а што су му критичари замерали, тражећи по сваку цену грешке, упркос истини, логици и резултатима који су били неоспорни.

Већ само то што је на том саветовању речено о Благоју Нешковићу, али и све друго што је радио и зашта се борио, више је него довољан разлог за његову потпуну политичку рехабилитацију и исправљање велике неправде која му је нанета. Србија то дугује овом истакнутом борцу за њену слободу, равноправност и легитимне интересе.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Прсти ЦИА у смени Нешковића?

НЕДАВНО је декласификован (постао јаван) поверљив извештај ЦИА о смењивању Благоја Нешковића, из јануара 1953. године, само неколико месеци после Шестог конгреса КПЈ на којем је лишен свих партијских и државних функција. Једино што је у том извештају ЦИА било несумњиво тачно јесте да је Нешковић заиста био смењен, што није била ни поверљива ни тајна него јавна чињеница.

У том извештају ЦИА пише да је Нешковић "следио совјетске инструкције у свим својим активностима", да је дошао у сукоб са ЦК КПЈ зато што је "подржавао план да се Македонија и Црна Гора прикључе Србији", надајући се да ће тако "постати популаран код српског народа и међу српским политичарима који су се противили постојећем режиму".

Благоје Нешковић (други здесна) у Санџаку 1944. године

Те и још неке "поверљиве" тврдње ЦИА неистините су и нелогичне већ на први поглед. На пример, да је Нешковић или било ко други добијао совјетске инструкције, не би могло да промакне Титу као старом енкаведеовцу, као ни његовој десној руци Ивану Крајачићу, шефу совјетске обавештајне службе за Балкан, те би Нешковић био елиминисан већ 1948, а можда и пре тога. Нелогично је, затим, трпати у исти кош, односно приписивати Нешковићу и информбировштину и великосрпство, јер те две ствари не иду заједно. И најзад, до сада се није појавио ниједан документ о плану такве реорганизације Југославије о којем говори извештај ЦИА. А што се српских политичара тиче, они не само да се нису противили постојећем режиму, него су се у највећем броју случајева, и тада и у целом послератном периоду, полтронски односили према Титу, не марећи за интересе републике и народа које су били дужни да заступају.

Имајући то у виду, може се у подтексту извештаја ЦИА наслутити брига за Титов режим, од "опасности" која му прети и од Нешковића о од других "српских политичара који се противе постојећем режиму", односно Титу. Идући даље том логиком, могло би се претпоставити да су у Нешковићевој смени постојали и прсти ЦИА. Али, останимо при њиховој огради у поменутом извештају - да су њихове тврдње (као и ова наша претпоставка) - непроверене.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ко ће дочекати Русе

ПРЕД сам крај рата Нешковић се налазио у унутрашњости Србије. Био је заокупљен потребом да се формира АСНОС (Антифашистичко веће народног ослобођења Србије) као највиши орган власти Републике Србије, као што је то већ урађено с другим републикама у Југославији. Намеравао је да то учини на територији Топлице, али Тито му то није одобрио.

Нарочито га је мучило то што Русе, који су већ ушли у источну Србију, неће у Београду дочекати легални представници власти Југославије и Србије, него ће бити као да су дошли у некакав провизоријум и на недефинисану територију. Да би се то избегло, Нешковић је одлучио да се хитно пребаци у Београд, где је дочекао и поздравио генерала Жданова и руске јединице у име српских у југословенских власти. У том својству, организовао је митинг код Вуковог споменика 21. октобра 1944. године, и први говорио на њему, уз команданте руских и српских јединица, генерала Жданова и Пека Дапчевића.

Препоручујемо

Друштво

2 7

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧУВАО СВОЈУ ДРЖАВУ: Зашто је на Ранковићеву сахрану дошло сто хиљада грађана

18. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА ДРЖАВА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Реаговања у свету на политичка збивања у СФРЈ у лето 1966. године

17. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОТЕРАШЕ ЈОШ ЈЕДНОГ СРБИНА: Реаговања у Србији после Четврте седнице ЦК Савеза комуниста Југославије

16. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАЦИОНАЛНОСТ КРИВЦА ВАЖНИЈА ОД КРИВИЦЕ: Одјеци Брионског пленума у Југославији и свету

15. 02. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације