ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧУВАО СВОЈУ ДРЖАВУ: Зашто је на Ранковићеву сахрану дошло сто хиљада грађана

Слободан Јовановић

18. 02. 2022. у 17:14

БРИОНСКИ пленум се не може објаснити из угла самог тог партијског скупа и онога што што је тамо речено, што је остало у записницима и архивама. Био је то, те 1966. године, крупан али мутан и нејасан догађај, недовољно разумљив и самим актерима, осим малом броју њих, а камоли партијском чланству и најширој јавности.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧУВАО СВОЈУ ДРЖАВУ: Зашто је на Ранковићеву сахрану дошло сто хиљада грађана

Тито и Ранковић

Смењује се други човек државе Александар Ранковић - а касније ће се испоставити: први и главни стуб њеног опстанка - уз гомилу неубедљивих и кривотворених објашњења о наводном прислушкивању "чак и друга Тита", и уз нешто продубљен и појачан разлог о деформацијама службе државне безбедности и њеном постављању као "силе изнад партије".

Све је то, само по себи, да је само о томе реч, могло да се расправи и разреши на безброј других начина, и ефикасније и мирније, без спектакла и без, народски речено, клања вола за кило меса. Сам Ранковић је, схвативши о чему се ради и шта му се спрема, рекао да никада није помишљао да ће пасти "тако тешка сенка неповерења" на њега и његов рад, на "искрен однос према другу Титу и према друговима" с којима је толике године провео у заједничком раду.

Бизарност Брионског пленума огледа се не само у томе што први човек државе смењује другог човека с лажним разлозима и неубедљивим објашњењима, него што му је смењени лојалан и одан и што је онај ко га смењује тога потпуно свестан, толико да ће у некој каснијој прилици рећи да му је био - "веран као пас". Кад бисмо хтели да будемо иронични, рекли бисмо да му је био толико веран да овај то више није могао да поднесе.

УИСТИНУ, Ранковић се није супротстављао Титу јер му је веровао, с правом или не - то нека свако процењује за себе. Нема ниједне његове изјаве, иступа, цитата, текста или реченице која би говорила о неким његовим дилемама у вези с Титом, његовом улогом и намерама, а камоли о оспоравању или довођењу у питање његове неприкосновености. Идући даље том логиком, скоро да би могло да се каже да је Ранковић био вернији Титу него што је Тито био веран себи. Био је, наиме, лојалан и одан председнику своје државе, а то значи потпуно и независно од тога колико је сам председник био одан својој држави.

Једноставно, Ранковић је био човек који је радио свој посао. Реч је о безбедности и стабилности државе, о њеном снажењу и учвршћивању, како би могла да опстане и да траје, да се одупре свим врстама - реалних или потенцијалних, унутрашњих или спољних - угрожавања њеног интегритета и целовитости. Такав какав је био, Ранковић је уистину представљао носећи стуб те државе. Испоставило се да је то био и његов једини и највећи грех.

Он је, као и његов народ, чије је разумевање те заједничке државе доследно репрезентовао, доживљавао Југославију као своју и као трајну чињеницу. А и како би друкчије, без обзира на данашње дилеме и разумевања у вези с тим, после свих горких сазнања и отрежњења. Управо је његов народ унео у заједничку државу своју државност, за разлику од других народа, осим црногорског, који своје државе нису ни имали, или су их имали у легендама и давној прошлости.

Ранковић није, наиме, као ни његов народ, доживљавао Југославију као пролазну и прелазну, као успутну и привремену форму ка некој својој будућој и самосталној држави. Таквим својим односом према заједничкој држави био је непремостива препрека тим другим разумевањима и намерама. Ако то није било јасно на самом Брионском пленуму - његов дубљи смисао и далекосежни, судбински значај обелоданиће се и оголити потоњим догађајима и процесима.

Ранковић и Тито

ИСХОД тог пленума широм отвара пут прекомпоновању заједничке државе из федерације у конфедерацију, односно у више него лабаву заједницу реублика и покрајина. Уз деградирање и слабљење Југославије, исти или сличан процес одвија се и у Србији, коју подржављене покрајине блокирају и стављају у неку врсту принудне управе. Читав тај циљани уставно-правни галиматијас, који је преко уставних амандмана 1971. артикулисан 1974. у најапсурднији устав једне земље у свету, имаће свој неминовни финале кад међународне околности то буду омогућиле. И тако је и било.

Македонски политичар Лазар Колишевски је својевремено ту Кардељеву и Титову (или обрнуто) националну политику и државну концепцију формулисао као "слаба Србија, јака Југославија", али је та формулација била само делимично тачна, у првом свом делу, а уистину би требало да гласи "слаба Србија, никаква Југославија". Јер, да је Југославија била јака, не би остала без иједног уставно-правног механизма самоодбране и самоодржања. Она је била "клинички" мртва већ после Устава из 1974, а стварно већ после Титове смрти, али је вештачки одржавана "у животу" још коју годину, до тих "повољних" међународних околности, које су наступиле падом Берлинског зида.

Бранили су је једино Срби, и због тога били окривљени, као што је до Брионског пленума бранио Ранковић и због тога био окривљен и смењен. Сто хиљада људи је дошло на његову сахрану (1983) и клицало му "Херој Лека", упркос негодовању српских власти, састављених од оних истих политичара који су аминовали Титовој одлуци да га политички ликвидира, исто као што су без трунке политичке свести и савести аминовали Уставу из 1974. Народ је дошао да против њих демонстрира и да изрази пијетет према човеку који је бранио своју државу и због тога лажно оптужен и политички ликвидиран. Тако је, иначе, вазда било, тако је и данас, без обзира на то да ли је реч о лажним оптужбама брионских и других пленума или о "пресудама" лажног Хашког трибунала и осудама лажне међународне заједнице.

СРПСКИ ПОЛИТИЧАРИ И ТИТО

ПEРСОНАЛНО и вербално Ранковић је био веран Титу, али стварно и суштински он је превасходно био веран држави и због тога је био смењен. У том смислу спада, заправо, у ону, малобројну групу српских политичара које је народ ставио на позитивну страну послератне историје.

Ту, осим Благоја Нешковића, прве Титове српске политичке жртве после рата, спада на неки начин и Слободан Пенезић Крцун. Јер, лукави маршал је знао да би Крцун, као преслободан и често непријатан његов саговорник, био незгодна препрека за елиминисање Ранковића. Зато је морао да буде ликвидиран у, по свој прилици, режираној саобраћајној несрећи, јер би истоветан начин политичке елиминације могао да буде превише провидан.

Као што је "великосрпски национализам" био проглашен у Титовој политичкој номенклатури за највећу и малтене једину опасност, тако је и његова пажња била превасходно концентрисана на српске политичке кадрове. Значајније жртве те његове политичке будности према српским политичарима били су, после Нешковића, Крцуна и Ранковића, Мијалко Тодоровић Плави и Марко Никезић.

Далеко је бројнија друга група српских послератних политичара који су својим полтронством довели Србију у политички, уставно, економски и у сваком другом погледу у неравноправан положај у заједничкој држави. Уместо њиховог набрајања, треба истаћи само то да су они од тог свог политичког полтронства начинили чак и неку врсту "политичке филозофије".

На пример, да "оно што је добро за Југославију, добро је (аутоматски) и за Србију", чиме су легализовали и оправдали накарадну праксу да Србија и нема своје интересе као што их имају други у Југославији, нити они имају потребе да их заступају и бране.

На челу те полтронске групе српских руководилаца налазио се у целом послератно периоду Петар Стамболић. Као најревноснији и најекстремнији тужилац непоћудним српским политичарима, промовисао је, на пример, став да је политички увек најважније "шта ће о нечему рећи Словенија и Хрватска".

Антиципирајући њихов и Титов став о Ранковићу, рекао је између осталог и следеће: "Могу да тврдим да је Ранковић био ослонац српском шовинизму. Он је водио линију ка узимању власти и својим радом био сметња даљем развитку... Марко треба да оде, да направимо прелаз ка једном нормалнијем раду".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve
СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

СА МНОГО помпе, у књижаре су стигли мемоари бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел под насловом „Слобода“. У њима се на неколико места спомињу Србија и Западни Балкан.

26. 11. 2024. у 17:09

ПУТИНОВ НОВИ САВЕЗНИК? Ко је потенцијални румунски председник - НАТО ракетни штит назива СРАМОТОМ, диви се Мађарској

ПУТИНОВ НОВИ САВЕЗНИК? Ко је потенцијални румунски председник - НАТО ракетни штит назива СРАМОТОМ, диви се Мађарској

НЕЗАВИСНИ ултрадесничарски кандидат на председничким изборима у Румунији Калин Ђорђеску освојио је највише гласова у првом кругу и највећи је фаворит за победу у другом кругу, у који ће највероватније ићи са Еленом Ласчони испред партије "Save Romania Union" (УСР).

25. 11. 2024. у 15:22

Коментари (2)

ПЛАШИМ СЕ ЈЕДНЕ СТВАРИ: Тренер Штутгарта пред меч са Црвеном звездом