ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВРХОВНИ ШТАБ ЖРТВОВАО САВИНУ ДИВИЗИЈУ И РАЊЕНИКЕ: Шта се све догађало током офанзиве 1943. на Сутјесци

СА СИГУРНОШЋУ данас можемо тврдити да су Саву Ковачевића на Сутјесци ликвидирали његови партизани, правећи од њега касније велики мит о коме су се певале песме и измишљале легенде. Реч је било о предратном шверцеру дувана из Грахова, необразованом, набуситом и преком човеку.

Сава Ковачевић на Сутјесци

Досад скривана документа из архива Озне и Удбе, показују да је током братоубилачког рата у Црној Гори и Херцеговини, пресудио многим невиним људима, и са једне и са друге стране. И то по кратком поступку. Савини егзекутори Драгица Правица, Димитрије Булајић и Владо Шегрт, од новембра 1941. до маја 1942. завиће у црно на стотине породица у тим крајевима.

Ивана Стрижек, болничарка, борац Треће дивизије, Треће санџачке бригаде, из Сегета Доњег код Трогира, која је партизанима приступила 1942. са 15. година, и која је била у непосредној близини Савине погибије на Крековима, сведочила је много година касније:

"Покојни Сава каже: Напред моји соколови! Командант Планић га убија поред мене!... Дошло је до расула... Биће, много сам рекла. Смем ли даље..." ("Људи 20 столећа", 7. 3. 2009. Хрватски радио)

ДАКЛЕ, САВУ КОВАЧЕВИЋА је на Сутјесци убио првоборац Милован Планић, командант Петог батаљона, Треће санџачке бригаде, из Вруље код Пљеваља, који са замеником Божом Милићем Бјелицом (последњим четничким одметником у Југославији) и Војом Коваљским, комесаром Бригаде, после пробоја са Сутјеске, прелази у одреде Југословенске војске у отаџбини, под командом Павла Ђуришића.

Тито и Иван Рибар Сутјеска 1943. године

"Милована смо последњи пут видјели после битке на Сутјесци када је дошао разочаран и огорчен, тврдећи, причао је Планићев отац Милош, да је тамо била велика издаја. Затим се прикључио јединицама Југословенске војске у отаџбини."

Очигледно да би га дискредитовали Озна убија Јездимира Ловрића, касније проглашеног за народног хероја и то убиство приписује Миловану Планићу. Након тога партизани за одмазду пале новосаграђену кућу Планића у Вруљи. Стару су Италијани запалили на почетку рата. Судбина Милована Планића је неизвесна. Одступао је са јединицама Црногорске краљевске војске Павла Ђуришића. Последњи пут је виђен маја месеца 1945. код Зиданаг моста...

На ове чињенице указао је и др Ристо Кијац, првоборац и партизански комесар у току рата из Херцеговине, уважени професор Више војне академије у Београду, у разговору са генералом Милисавом Секулићем. Кијац је том приликом испричао како су сурове ликвидације Саве Ковачевића и Петра Драпшина по Херцеговини, проглашене за "лева скретања" и да као одлуку за њих, поседује двадесетак Титових наредби из Фоче.

"Истина, Драпшин је кажњен и упућен у борбу без оружја и налазио се више дана у мојој кући", сведочио је Кијац, нагласивши: "Сава Ковачевић је на Сутјесци убијен од наших..." Милена Вујовић, тада двадесетједногодишња партизанка из Билеће, сведочила је да је Сава погођен у главу и да је она покушавала да му заустави крв...

БОГДАН ЈАКОВЧЕВИЋ, са Шолте, борац Пратеће чете Треће дивизије: "Приђем мртвом Сави, рупа на челу, крв око главе, коса крвљу улијепљена... Кад смо се три мјесеца касније вратили тамо, да га сахранимо, био је у истом положају. Такнеш га а он се распадне..." И Милош Радовић, првоборац је тврдио да је Сава издан и убијен на Сутјесци: "Ко га је издао и убио, нико није питао, нити смио рећи." Да су Саву Ковачевића на Сутјесци ликвидирали његови партизани тврдио је и генерал Петар Попивода: "За вријеме рата многи истакнути команданти и највиши руководиоци гинули су тајанствено: Жикица Јовановић Шпанац, Сава Ковачевић, Иво Лола Рибар, Иван Милутиновић, Рифат Бурџевић... Треба знати да је Сутјеска и све што се догодило тамо резултат најсрамнијег и најподлијег издајства у периоду рата, за које је Тито одговоран." ("Под заставом интернационализма", број 11. од 15. октобра 1959) Милован Ђилас се сећао: "Најтежи тренутак у животу био ми је када сам затекао мртвог Саву Ковачевића на стрмим Крековима." Истина је да је Ђилас за Савину смрт, накнадно сазнао од генерала Сава Бурића. Бурић је сведочио: "У првом налету пало је много бораца и руководилаца. Међу првима је пао погођен у чело командант Дивизије Сава Ковачевић, који се налазио на челу центра борбеног поретка". (Сутјеска II, БГД 1959, стр. 367) С друге стране Драгиша Ивановић и Владо Шегрт тврдили су: "Саву је преко доламе покосила њемачка машинка."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Неодлучност и колебљивост команданта

ТИТО ЈЕ ЗА КОМАНДАНТА Треће дивизије именовао Саву Ковачевића 11. јуна 1943, два дана пре погибије. Опкољена Трећа дивизија тада није имала никакве шансе да се пробије из немачког обруча. Тито је добро знао да је њена судбина запечаћена. Иако је њен пробој био планиран преко Таре у Санџак, Ђилас и Сава јављају 8. јуна Титу "излаз је немогућ". Трећа дивизија и Сава Ковачевић су на Сутјесци жртвовани! Ђилас је набујалу Сутјеску прешао на коњу. Тита и Ранковића пронашао је у ослобођеном Кладњу 3. јула 1943. године. "Ранковић ми је тада изгледао као неко ко умире од туберкулозе, док су Титови прсти били тако танки да је изгубио прстен који је набавио у Москви", пише Ђилас. С друге стране Тито је оптуживао Ђиласа и Митру Митровић да су кукавички сами покушали да се пробију из обруча Пете офанзиве: "Рањеници и тифусари су, кренули за њима, а они су их гурали и тукли ногама и рукама". (ДСНО; Титов архив) И генерал Велимир Терзић, у "Зборнику Сутјеска", оптужује Ђиласа да је као делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ, крив за тешко страдање Треће дивизије у одлучним тренуцима битке на Сутјесци. Документи и сећања преживелих партизана сведоче да је Тито у данима стезања обруча око партизанских јединица послао Ђиласа да пронађе најбољи и најпогоднији терен за смештај Врховног штаба . На том путу је Ђилас са пратњом у шуми затекао двојицу тамошњих сељака, који су били ненаоружани и који су покушали да побегну. Један од њих којега су убили био је брат локалног четничког команданта и уследила је брза освета. Већ идућег дана колона Врховног штаба је наишла на заседу а меци су зујали око Титове главе...

Милован Планић, човек који је убио Саву Ковачевића

ПАРТИЗАНСКА ПРОПАГАНДА је после рата овај драматични догађај на Сутјесци описивала као "пету" офанзиву. Тако је бежанија приказивана као херојски пробој. Тито је тада чврсто веровао у споразум са Немцима, да га неће напасти после преговора у Загребу, задржавши партизанске јединице на територији Дурмиторског платоа. Циљ немачке команде је био уништење Југословенске војске у отаџбини и ликвидација ђенерала Михаиловића. И док су, немачке армије нападале херцеговачке и црногорске четничке формације, Тито је око 10. маја 1943. очекивао долазак мајора Ханса Ота, главног немачког преговарача у Врховни штаб. Милован Ђилас много година после рата о тим догађајима је сведочио: "Тито је узбуђено машући пристиглим извештајем, довикнуо Ранковићу и мени: 'То значи да Немци лажу! Никада нисмо били у већој опасности.' Одлазећи од Тита Ранковићу сам добацио, заједљиво према себи колико и према Титу: Ето нам преговора са Немцима. А Ранковић увређено, мање на Тита и себе него на мене: 'Сад не треба ништа причати'." Генерал Павле Јакшић, командант Седме хрватске дивизије пише у својим Мемоарима:

"Оволика доза 'пећинске' неодлучности и колебљивости Врховног команданта, коју смо уочили и тешко осјетили сви ми учесници Сутјеске а која ће се изразитије осјетити у Дрвару 25. маја 1944. недопустива је за функцију војног командовања, која треба да је ослоњена, на одлучност, храброст и упорност, увек а посебноу тешким условима." Немци су затим стегли обруч око главнине партизанских снага у долини Сутјеске. Генерал Лер, који је командовао овом операцијом и који се са Титом као водник у аустроугарској војсци заједно борио у Великом рату, практично уништава остатке Титове герилске војске. Наступила је паника. Ђилас се сакрио, док се Тито са Даворјанком Пауновић и групом најближих сарадника извлачи преко Зеленгоре...

"Нико никада није сазнао како и куда се пробио Тито, то је остала тајна за нас партизане", сведочио је генерал Петар Попивода, наглашавајући да је на Сутјесци погинуло 7.489 бораца и око 4. 000. рањеника. Немачки губици су били - 589 бораца.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Хрватски комунисти убили Иву Лолу Рибара

ГЕСТАПО И УНС (Усташка обавештајна служба) су посредством Павелићевих људи убачених у Штаб Андрије Хебранга, браће Реквијем и Лудвига Луја Чачића, месец дана раније сазнали да ће Иво Лола Рибар, члан Политбироа ЦК КПЈ и секретар Скоја, као опуномоћник Авноја отпутовати у савезничку војну мисију у Каиро.

У добро планираној и изрежираној акцији "Тројански коњ", 27. новембра 1943. на Гламочком пољу, изненада, пред само полетање за Каиро, на небу се појавио непријатељски авион "хенсел", који је бомбардовао партизански "дорније 17", а који је претходно са хрватском посадом пребегао спустивши се у близини Ливна. Гину Иво Лола Рибар, капетан Доналд Најт, мајор Робин Витерлеј, енглески обавештајци и један партизан.

Млади Рибар требало је да са Владимиром Велебитом и Милојем Милојевићем полети за Каиро, као представник Врховног штаба у савезничкој војној мисији. О њему се увелико зуцкало као Титовом наследнику и кључном човеку у будућој југословенској држави која је за два дана требало да буде проглашена у Јајцу.

Иво Лола Рибар

Капетан Бил Дикин истог дана, 27. новембра, јавља свом шефу генералу Фицроју Меклејну у Италији: "... Авион нападнут од стране 'хенсела', пред само узлетање. Витерлеј, Најт и Рибар одмах погинули од бомбе. Милоје рањен. Летилица уништена... Рибар је био један од вођа нове Југославије, предодређен за највишу дужност у будућој управи нове државе. Судбина га је оборила на неколико корака од мене. Враћам се у Јајце. Ускоро детаљан извештај". (Дикин за Фитса)

ДАНАС СЕ С ПРАВОМ поставља питање: Да ли се Тито уплашио моћне и надолазеће породице Рибар, која је у том тренутку озбиљно претила да угрози његову будућу неприкосновену власт у Југославији?

Броз је о Лолиној погибији проговорио много година касније на затвореној седници државног и партијског врха у Карађорђеву крајем децембра: - Једном приликом кад смо разговарали о Лоли, Бевц ме питао: "Да ли је истина да се Лола бавио обавештајним радом у Врховном штабу, односно да се понашао као мој замјеник и да је имао везу са Москвом?" Та прича је потекла од оних који су му "сковали" завјеру и који су криви за његову смрт. Хебрангу и друштву из ЦК КПХ сметао је Лола и када су сазнали да лети за Каиро, преко усташког агента и шифранта Чачића, убаченог у Главни штаб Хрватске, обавестили су Загреб, када и са којег аеродрома полеће. Иво Лола Рибар је жртва Андријине издаје. Лола му је сметао јер сам у њега имао повјерење и одредио га да нас заступа код савезника, да се бори за признавање Авноја као легитимне власти у Југославију. То је Хебрангу сметало па је са својим "газдама" у Загребу преко шифранта Чачића "откуцао" план лета Лолиног авиона са Гламочког поља". (ДСНО, Титов архив)

Да се тајна Лолиног смакнућа и налогодавци не би открили, на Вису су почетком 1944. убијени крунски сведоци Лолиног издајства, браћа Реквијем, усташки обавештајци убачени у партизанске редове. Трећи учесник у овој завери Лудвиг Чачић је тек 1952. откривен и ликвидиран по наредби Стеве Крајачића.

Вицко Крстуловић

ВИЦКО КРСТУЛОВИЋ, генерал, народни херој, организатор устанка у Далмацији, који је Лолу последњи видео и испратио у рано јутро 27. новембра 1943. из Ливна, према Гламочком пољу, у својим "Мемоарима" пише: "Сан о Југославији као модерној комунистичкој држави умро је оног дана 1943. кад је погинуо Лола, јер је он био одређен да замијени Тита, релаксира догматичност Југославије и од ње направи модернију државу него што је испала... Отишао је најпаметнији човјек из наших редова..."

Генерал Петар Попивода, заменик команданта Ратног ваздухопловства ЈА, који је 1948. отео авион и пребегао код Совјета, за трагедију на Гламочком пољу оптужио је "Тита и његову клику": "За вријеме рата, многи истакнути југословенски партијски руководиоци, међу њима чланови ЦК КПЈ, гинули су тајанствено. Може се са сигурношћу тврдити да за нашу Партију нема више тајни о стварним узроцима смрти наших најбољих другова. О овоме најрјечитије говори случај издаје и убиства Ива Лоле Рибара. Непосредно пред полијетање за Каиро, што су знали Тито, Ђилас, Кардељ и Ранковић и њихови енглески пријатељи из војне мисије, долетио је усташки авион и на земљи уништио наш, убивши Ива Лолу"...("Под заставом интернационализма", број 11. од 15. октобра 1949.)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Жикица Јовановић Шпанац настрадао од партизанске руке

ЖИКИЦА ЈОВАНОВИЋ Шпанац, народни херој и комуниста чији су хици у Белој Цркви код Ваљева 7. јула 1941. године усмртили жандарме Богдана Лончара и Миленка Браковића. Тај је датум смишљено узет као почетак партизанског устанка у Србији, иако у околини у том тренутку није било, нити је виђен, ниједан окупаторски војник.

Према званичној верзији, прослављени партизански командант и комесар Шпанац погинуо је 1942. у месту Радановце, у близини Ражане, на путу Ужице - Ваљево у борби са четницима. Међутим, четири деценије доцније почињу да се појављују одређене контроверзе када је реч о његовој смрти. Нова открића упућивала су да је један од организатора устанка у Западној Србији страдао од партизанске руке.

Први је проговорио Љубомир Недељковић, борац Сувоборског партизанског одреда, који је стидљиво тврдио: "Жикица је од својих убијен приликом шенлучења неколицине сељака који су се прикључили партизанима..."

Жикица Јовановић Шпанац (десно)

Потом ће се огласити прослављени генерал Радивоје Јовановић Брадоња, народни херој, официр бивше југословенске војске, изјавом да је крајем 1941. добио задатак од Врховног штаба и Тита лично, да Жикицу убије, али да ту наредбу није извршио. По сопственом признању, у интервјуу за НИН 1979, у тренутку Жикицине смрти био је у његовој непосредној близини.

Најконкретнији био је Јовановићев брат Драгољуб, официр Озне и голооточки заточеник. Он у својој књизи "Музеј живих људи" тврди: "Жикицу је, по Брозовом наређењу, убио Радивоје Јовановић, јер је Жикица био популаран у народу ваљевског краја и није много поштовао наређења и директиве КПЈ и Тита".

И ВЛАДИМИР ДЕДИЈЕР, Титов биограф и неспорно човек који је најбоље познавао историју партизанског покрета, такође је писао да су Шпанца убили партизани. Повод за Јовановићеву ликвидацију он је везивао за именовање Јосипа Броза Тита за генералног секретара КПЈ и његовог тајанственог боравка у Шпанији. Наиме, у Барселони је 1937. одржана Конференција КПЈ, на којој је након смене и хапшења дотадашњег секретара КПЈ Милана Горкића, дата подршка Петку Милетићу за новог секретара КПЈ, а не Јосипу Брозу Титу.

Иако Жикица није био учесник ове конференције, јер је у Шпанију дошао тек почетком 1938. године, он се Титу и новом руководству замерио због блискости са Живојином Павловићем, чланом ЦК КПЈ и блиским сарадником Милана Горкића. Павловић је био антистаљиниста и крајем 1940. године је написао књигу "Биланс совјетског термидора" у којој је описао стаљинистички терор и чистке у којима су страдали његови другови, због чега су га партизани стрељали у ослобођеном Ужицу, у јесен 1941. године.

Радивоје Јовановић Брадоња

"Тито је осудио Жикицу Јовановића Шпанца на стрељање, због неизвршеног борбеног задатка", сведочио је у својим мемоарима генерал Павле Јакшић, нагласивши да је и он био "осуђен на смрт стрељањем за наводно дезертерство и кукавичлук".

Генерал Јакшић тврди да му је Момчило Дугалић 1957. године поверио: "Тебе су, Павле, 1942. твоји планирани да ликвидирају на Јахорини, због наводне непријатељске делатности против НОП-а, као и генерала Новаковића и британског агента Атертона..."

Сличну судбину као и Шпанац доживели су и учитељ Чеда Милосављевић и лекар Миша Пантића, двојица комуниста који су 7. јула, на вашару у Белој Цркви, говорили окупљеном народу. Чеду Милосављевића су његови партијски другови као троцкисту осудили на смрт, и четири месеца после тога оставили му пиштољ да се сам убије, што је он и учинио, пуцајући себи у главу. Доктор Пантић је погинуо у једној од првих борби.

Препоручујемо

Друштво

0 10

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МРАЧНИ ЛАВИРИНТИ ПРОШЛОСТИ: Обрачуни и ликвидације у Комунистичкој партији Југославије

17. 01. 2022. у 17:49

Друштво

4 27

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈОЖИНА ШПАНСКА ОДИСЕЈА: Највећа мистерија у каријери првог човека друге Југославије

15. 01. 2022. у 17:14

Друштво

1 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДОЈАВНИК ПОСТАЈЕ ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР: Масовни одстрел југословенских комунистичких првака у Совјетском Савезу

14. 01. 2022. у 17:14

Друштво

1 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТОВИ ОБРАЧУНИ И ЛИКВИДАЦИЈЕ У МОСКВИ: Коминтерна, Комунистичка партија Југославије и Јосип Броз

11. 01. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације