ХУМАНЕ ПРАТИ СРЕЋА: Сви који дођу у Црвени крст Параћина причају о професорки Александри Бузаш

АЛЕКСАНДРА Бузаш Црвенокрсташ. Необично презиме, а још необичнији надимак за Александру из Параћина, професорку разредне наставе у најбољим годинама (48), животним и радним. Све постаје јасније када кажемо да је Александра протеклих година препознатљиво лице Општинске организације Црвеног крста у том граду.

Црвени крст у акцији током ковид кризе / Фото ГУ Ваљево

Ушла је у ЦК као волонтер и самохрана мајка пре шеснаестак година, прошла комплетан пут од волонтера до сталног радног места, схватила да је управо Црвеном крсту дала најбољи део себе што се тиче струке... На крају је, захваљујући ЦК, решила и своју приватну причу: удала се за Михаља, војвођанског Мађара који је из далеке Енглеске, где живи и ради, редовно пратио званичну фејсбук-страницу хуманитарне организације у Параћину.

Да живот зна да напише роман маштовитије од сваког писца, показује управо Александрин "случај".

- Кад сам 2005. године, као самохрана мајка са двоје деце, без посла, питала тадашњег секретара Црвеног крста има ли за мене места да макар волонтирам, рекао је да ће ме звати чим се појави прилика. И, врло брзо након тога позвана сам на семинар намењен учитељима и наставницима који је Црвени крст Србије одржавао у Параћину. Тема ми је деловала сувопарно и била ми је потпуно непозната - Истраживање међународног хуманитарног права, али ме је одмах заокупила. Ту сам упознала нека позната имена, међу њима др Миодрага Старчевића. Активирала сам се. Приметили су моје интересовање, обезбедили ми литературу, па су ме позвали да са њима држим радионице у различитим градовима Србије на ту тему - прича, за "Новости", Александра, како је све кренуло.

После годину дана, позвали су је у општински Црвени крст да ради у тада отвореном ромском вртићу. Тај пројекат тада се тако звао, а радило се заправо о играоници-радионици за децу из осетљивих друштвених група од треће године до краја осмог разреда. Циљ је била подршка њиховом социо-психолошком развоју и учењу. Програм је трајао више година. За рад са децом из ромских породица опремљене су биле две посебне просторије. Некад је било и до стотину полазника.

Временом, Александра се све више укључивала у друге програме и пројекте Црвеног крста, усмеравајући се на такозвани просветарски део, едукацију и рад са ђацима. После отприлике седам година волонтирања, а затим рада по различитим уговорима, добила је стално запослење. Са осмехом, каже да јој је радно место помало предугачког назива - стручни сарадник за здравствено--превентивну делатност.

- Од тринаест пројеката који се спроводе сада у нашем Црвеном крсту, колегиница Емина Младеновић и ја радимо на осам. Од промоције хуманих вредности, борбе против трговине људима, обележавања важних међународних и европских дана, преко прве помоћи, здравствено-превентивне делатности, истраживања међународног хуманитарног права... Дан ми је динамичан, шаролик, а организација је прилично напорна. Најтеже ми је свакодневно писање наративних извештаја за Црвени крст Србије и за нашу архиву. Свака активност се бодује, а важи правило: колико активности - толико и музике, односно пара - објашњава Александра. Додаје податак на који је поносна - од 140 организација Црвеног крста у Србији, Параћин је на листи био увек међу првих двадесет по квалитету.

У складу са тим да колико радиш, толики буџет имаш, по методологији ЦК Србије, и рад на друштвеним мрежама је веома битан. И то је сад она "тачка" где се код Александре спојило службено и приватно. Од 15. јула ове године није више самохрана мајка. А и деца су јој већ одрасла. Има сина од 22 и ћерку од 13 година.

Александра и супруг Михаљ / Фото Приватна архива

- Михаљ Бузаш, мој супруг чије презиме сада носим, пратио је званичну фејсбук-страницу параћинског Црвеног крста. Он је војвођански Мађар, из Бечеја, а живи и ради у Енглеској. Често је неке објаве лајковао и коментарисао. Тако смо успоставили контакт. Остало се одвијало лако и брзо, само од себе. Овог децембра навршила се тек година нашег познанства, а ми смо од 15. јула већ у браку. Венчали смо се овде, у Параћину. Вратио се у Енглеску јер мора да ради, а ја сад чекам визу за породично спајање да бих отпутовала тамо - прича Александра.

Напомиње да предстојећи одлазак из Параћина никако неће прекинути њену причу са радом у Црвеном крсту. Такве хуманитарне организације постоје и у Енглеској, а она има и те како добру радну биографију. Па чак и да крене из почетка, као волонтер, не би јој сметало.

ЉУБАВ ПРЕКО ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА

- ЗАПРОСИО ме је у јулу, приликом једног доласка у Параћин. Одлучили смо заједно да не губимо време, да се венчамо и да се он врати у Енглеску. Најважније је да су се моја деца сложила и да се ја осећам спремном. Комуницирамо, иначе, свакодневно, више него већина других брачних парова који заједно живе. Младима не препоручујем тражење љубави преко друштвених мрежа, наравно, али ово и није било то. Више је то била успостављена комуникација због мог посла, преко званичне фејсбук-странице Црвеног крста. Тако да ми је Црвени крст и на приватном плану донео срећу - каже, смејући се, Александра, која је презиме Пауновић са задовољством променила у Бузаш.

Препоручујемо

Србија

0 1

ПРОМОТЕР КАМПАЊЕ „ЖИВОТ У ТВОЈИМ РУКАМА“: Смедeревац Раде Савић рекордер у дизању тегова

14. 01. 2022. у 10:45

Србија

0 0

ПРИКУПЉЕНО 45 ЈЕДИНИЦА КРВИ: Нова акција Црвеног крста у Сомбору

07. 01. 2022. у 00:46

Београд

0 2

СПРЕМИЛИ 207 ПАКЕТИћА: Хуманост ђака Земунске гимназије на делу

05. 01. 2022. у 15:04

Галерије

0 1

ОБОРИЛИ СВЕ РЕКОРДЕ: Волонтери Црвеног крста у Зрењанину су прошле године на терену провели 54 хиљаде сати (ФОТО)

04. 01. 2022. у 20:53

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације